РЕКВИЈЕМ ЗА ДЕМОКРАТИЈУ

АМЕРИЧКИ ИЗБОРИ

Данашња Америка је пропала држава, примећује новинар Крис Хеџис, некадашњи извештач Њујорк тајмса с Блиског истока и Балкана. „Празно такмичење између надуваног Трампа и вербално ослабљеног Џоа Бајдена смишљено је да прикрије истину.“ А истина је следећа: „Олигарси увек побеђују. Народ увек губи. Није важно ко седи у Белој кући. Америка је пропала држава“

Онима који су још веровали у америчке изборе, показали су немилосрдну слику, у огледалу. Амерички сан је, такође, мртав: илузија да постоји „слобода“, и то „слобода избора“. О томе је писао још романописац Џејмс Грејем Балард: „Амерички сан је остао без горива.“ Шта се дешава у таквим тренуцима, кад се кола зауставе? „Ауто је стао. Више не опскрбљује свет својим сликама, својим сновима, својим фантазијама. Не више. То је завршено. Сада снабдева свет својим ноћним морама.“
Капиталистичка демократија је умрла, или је умро њен последњи привид. „И колико год била пристрасна према интересима богатих и колико год била непријатељска према сиромашнима и мањинама, капиталистичка демократија је у најмању руку нудила могућност поступних реформи. Сада је леш. Иконографија и реторика остају исти. Али то је разрађени и празни ријалити програм који финансирају владајући олигарси – 1,51 милијарде долара за Бајденову кампању и 1,57 милијарди за Трампову кампању – да бисмо помислили да постоје избори.“ Али избори не постоје. Две владајуће партије у Америци су, као што је говорио још Гор Видал, „орао с два десна крила, а оба њена крила су десна“. А колико дуго ће такав орао моћи да лети, зависи од економије. Економија то, међутим, више не дозвољава: „Она то тренутно не дозвољава, и нема изгледа да ће омогућавати у блиској будућности.“ То данас важи више него јуче.

[restrict]

Ко је убио америчку демократију?

Ако је „отворено друштво“ икад било истина, или је тежило да постане истина, постоји много глумаца у овој представи који су стварно убили демократију. У првом реду: „Корпоративни олигарси који су купили изборни процес, судове и медије, и чији лобисти пишу законе како би нас осиромашили и омогућили им да акумулирају опсцено богатство и непроверену моћ.“ Трамп оптужује да је покраден на овим изборима и предстоји му неизвесна правна битка, на судовима. Али шта сте заиста очекивали уколико је прекршио неки од неписаних кодекса такозване демократије? Наводни догађај коментаришу Факти: „’Дубока држава’ је протекле четири године боље искористила од Доналда Трампа. Он није схватио да би са Кином имао боље шансе против ’дубоке државе’. Није схватио да би сада боље прошао и да се поводом Русије није повлачио и додворавао ’дубокој држави’. Запад се враћа на своје. На пут који је поделио Америку попола и донео Трампу на овим изборима више гласова него 2016. Трампа ће покушати да сведу на ’системску грешку’ и пролазни неспоразум. Наредни дани ће показати да ли ће се сломити, да ли ће се предати. А и – колико вреди трампизам. Са Трампом или без њега…“ Истини за вољу, он до сада није показао да вреди много. Почео је с обећањем да ће „исушити мочвару“, али је током четири године „мочвара“ исушила Трампа.
Потом, наставља Крис Хеџис своју анализу феномена американизма, у осврту који је насловљен као Амерички реквијем, ту су „милитаристи и ратна индустрија, која је исушила националну ризницу како би водила узалудне и бескрајне ратове; они који су протраћили неких седам хиљада милијарди долара и претворили нас у међународног парију“.
Затим директори, који су за себе пригрлили десетине милиона долара бонуса и компензационе пакете, и отпремили производњу у иностранство; они који су „наше градове оставили у рушевинама, а раднике у беди и очају, без одрживог прихода или наде у будућност“. Ту је и индустрија фосилних горива, „која је ратовала против науке“ и између профита и претећег изумирања људске врсте одабрала профит. Потом, „штампа која је вести претворила у безумну забаву и партизанско навијање“. А ту су и интелектуалци, можда најпре они, који су се „повукли на универзитете да проповедају морални апсолутизам политике идентитета и мултикултурализма, окрећући леђа економском рату који се води против радничке класе и несмишљеном нападу на грађанске слободе“. И, наравно: „Беспоштедна и лицемерна либерална класа, која не ради ништа друго него што прича, прича и прича.“

Срамна улога либералне класе

Либералне елите у томе заслужују највећи презир. Њихова улога је најсрамнија. То су они које се понашају као морални арбитри друштва, а напуштају сваку вредност коју наводно представљају оног тренутка када им то постане непријатно. Они су, још једном, послужили као „цензура за кандидата и политичку странку која би се у Европи сматрала крајњом десницом“. Док су Бајден и његова странка бизарно улагали енергију у привлачење републиканских неоконзервативаца, либерали су, „било да су у питању Интерсепт или Њујорк тајмс, игнорисали или дискредитовали информације које би могле наштетити Демократској странци, укључујући открића на лаптопу Хантера Бајдена“. Био је то „запањујући приказ кукавичјег каријеризма и гнушања према самом себи“. Следећи и неизоставан корак: либерални медији су извикали председника.
Резултат је очигледан: „Бајденова кампања била је потпуно лишена идеја и политичких питања, као да би он и демократе могли да добију изборе обећавајући да ће спасити душу Америке“. Демократе и њихови либералне апологете су, као што су и показали ови избори, били потпуно несвесни дубоког личног и економског очаја који се шири овом земљом: „Они стоје иза ничега. Не боре се ни за шта.“
Истински политичка питања – а то су она која би могла помоћи „обичним Американцима“ да преживе, као што су универзална здравствена заштита, очување и проширење програма социјалне помоћи, мораторијум на деложације, загарантовани приход, противљење „бескрајном рату“ и војном авантуризму – у овој кампањи гурнута су под тепих, или сасвим заборављена. „Залагања за ова питања резултирало би клизиштем за Демократску странку.“ Али пошто је Демократска странка „филијала корпоративних донатора у потпуном власништву, промовисање било које политике која би могла подстаћи опште добро, умањити профит предузећа и вратити демократију, укључујући наметање закона о финансирању кампање, било је немогуће“.

Записи из подземља

Тако се, уосталом, завршава заблуда сваког либерализма: „Предаја либералне елите деспотизму ствара вакуум моћи који попуњавају шпекуланти, ратни профитери, гангстери и убице, често вођени харизматичним демагозима.“ Ствара се простор за „фашистичке покрете“, који се издижу „подсмевајући се апсурдима либералне класе и вредностима које она жели да одбрани“. Њихова обећања су празна, фантастична и нереална, али њихове критике либерализма су утемељене на истини. Тако се отвара Пандорина кутија зла, коју је немогуће обуздати. Трампизам, са Трампом или без њега, дубоко је усађен у политичко тело. Он налази свој одзив међу огромним сегментима становништва, међу онима којима се „либералне елите подсмевају као ’очајницима’“, и то као израз „легитимног отуђења и беса који су републиканци и демократе организовали а сада одбијају да му се обрате“.
Фјодор Достојевски написао је сатиру на рачун либералне класе која је наговестила период крви и терора у Русији. „Неуспех либерала да одбране идеале које су заговарали неизбежно је одвео у доба моралног нихилизма.“ У Записима из подземља он је описао „стерилне, поражене сањаре либералне класе, оне који држе до својих високих идеала, али не чине ништа да их одбране“. И тако све до самог краја. Главни лик романа Достојевског је рационалан, без страсти и без моралне сврхе: „Он прихвата корумпирану и умирућу структуру моћи у име либералних идеала.“ У питању је, заправо, фатална неповезаност између идеала и убеђења.
Једном речју: оно што (данас) говори либерална класа више ни на који начин не кореспондира са стварношћу. Реч је о одбијању либерала да признају да су „корпорације одузеле власт грађанима из руку, да су Устав и његове гаранције личне слободе укинуте одлуком суда, да избори нису ништа друго до празне наочаре које приређују владајуће елите и да смо изгубили класни рат…“ Либерална класа сада говори у празно, одбијајући да прихвати да је то говор који не значи ништа, шупље речи који још одзвањају етером.
Односно, како је то у есеју Ово доба неусаглашености (1954) описао Ирвин Хув: „Идеја интелектуалног позива – идеја живота посвећеног вредностима које комерцијална цивилизација никако не може да оствари – постепено је изгубила своју привлачност. И управо то, а не напуштање одређеног програма, чини наш пут.“

Да ли је капитализам мотор људског напретка?

Уверење да је капитализам неспорни мотор људског напретка, написао је Хув, „одзвања кроз сваки медиј комуникације: кроз званичну пропаганду, институционално оглашавање и академско писање људи који су му до пре неколико година били главни противници“. Они, ти „нови реалисти“, везују се за центре моћи, којима препуштају своју слободу изражавања, како би на концу престали да уопште функционишу као интелектуалци. То је сада на делу. Из тако припремљеног тла спремно се уздижу тирани. А становништво може да поднесе репресију тирана, али само док они ефикасно користе власт. Тамо где они постају сувишни и немоћни, а ипак задржавају привилегије моћи, бивају брутално одбачени. Жели ли Америка заправо револуцију?
Профитабилни здравствени систем, смишљен да зарађује новац, а не да брине о болеснима, није опремљен да се носи са здравственом кризом оваквих размера. Пандемија ће под овим условима, без опште здравствене заштите, и даље беснети ван сваке контроле: „Три стотине хиљада Американаца мртвих до децембра. Четири стотине хиљада до јануара. А док пандемија не дође до свог краја, или док вакцина не постане сигурно доступна, умреће стотине хиљада, можда и неколико милиона.“
Економски пад услед пандемије, као и хронична незапосленост, означава стварну депресију, за разлику од свега што смо видели од 1930-их. „Глад у америчким домаћинствима већ се утростручила од прошле године. Проценат америчке деце која не узимају довољно хране четрнаест пута је већи него прошле године. Банке хране су преоптерећене. Мораторијум на деложације је укинут, док се преко 30 милиона најсиромашнијих Американаца суочава са могућношћу избацивања на улицу.“

Вијетнам, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија…

Шта ће се даље дешавати у Америци? Да ли ће Џо Бајден успети да обнови сјај „америчке империје“, не „само силом“ већ, као што сад обећава, „и снагом примера“? Да ли ће вратити Америци њену средњу класу, обнављајући и њено самопоштовање? Да ли ће САД, другим речима, заузети оно место у свету које јој, тобоже по природном праву, и припада? И да ли ће уопште постати председник, и то онај пуноправни?
„’Обојени’, имигранти и муслимани биће окривљени и наћи ће се на мети наших домаћих фашиста за пропадање нације. Неколико оних који и даље пркосе Демократској странци, који настављају да прозивају злочине корпоративне државе и империје, биће ућуткани“, одговара Крис Хеџис. Стерилност либералне класе, у служби Демократске странке, која их привидно подржава а у ствари их презире и игнорише, то ће омогућити.
„Америчка тиранија, преобучена идеолошким облогом христијанизованог фашизма, дефинисаће, како изгледа, епохални силазак империје у ирелевантност.“
Пад ће се наставити, негде брже, негде спорије. Бајден и Трамп су само симптоми пропасти америчке империје. Нико није два пута ушао у исту воду. Неће то за руком поћи ни Бајдену, да настави истим путем као да Трампа и трампизма није ни било, као да они представљају неку врсту „системске грешке“. „Како се наша империја распада, а тиме и социјална кохезија, морамо се суочити са оним што се догађа – не само око нас – већ и у нама.“
То је најтеже: суочити се с оним што се догађа. „Физички и морални пад Сједињених Држава, као и невоље коју су изазвале, имају предвидљиве резултате. Видели смо разне облике које последице социјалног и политичког колапса могу да поприме током сумрака Грчке и Римског царства, Османског царства и Хабзбурга, царске Русије, Вајмарске Немачке и бивше Југославије.“
Ипак, „заслепљени својим илузијама, одбијамо да слушамо као да смо на неки начин изузети од људског искуства и природе… Вијетнам. Авганистан. Ирак. Сирија. Либија. Десетине милиона живота је уништено. Државе у стечају. Бесни фанатици. На свету постоји 1,8 милијарди муслимана, или 24 одсто светске популације, и од свих њих смо практично направили непријатеље.“

„Плави талас“ се истопио

Преостају високи дефицити и занемаривање основне инфраструктуре, укључујући електричне мреже, путеве, мостове и јавни превоз, како би трошили више на војску него све остале велике светске силе заједно. Да ли је то исправан пут? „Врлине за које ми тврдимо да имамо право да насилно намећемо другима – људска права, демократија, слободно тржиште, владавина закона и индивидуалне слободе – погађају нас и ’код куће’, где су неподношљиви нивои социјалне неједнакости и програми штедње осиромашили већину грађана, уништили демократске институције, укључујући Конгрес, судове и штампу, и створили милитаризоване унутрашње окупационе снаге које врше широку јавну контролу, воде највећи светски затворски систем и некажњено убијају ненаоружане грађане на улицама.“
Или, према речима Лорен Мартинчек, чак и под овим условима, „3. новембар означио је масовно одбијање Демократске странке“. Зашто? Да није било пандемије вируса корона, Трамп би победио, а његова победа била би далеко убедљивија: „Не само да би освојио Флориду, Охајо и Северну Каролину већ би, на неодређено време, узео и Аризону, Неваду, Висконсин и Мичиген. Овако, невероватна је ствар да би овај исход демократама требало да означи снажну победу.“
Чак и упркос председниковој „социопатској равнодушности према животима људи широм земље, која је коштала више од 230.000 живота и десетине милиона радних места… демократе су ипак успеле да изгубе трку у законодавству земље, одређени број места у Представничком дому и нису потпуно успеле да заузму Сенат“. То је био чувени „плави талас“.
Шта уколико се планови демократа остваре? Тада више неће бити Доналда Трампа – бабароге иза које би демократе могли да се сакрију. „Сада ће на челу бити Џо Бајден и Камала Харис, без владе, без плана за олакшавање патњи изазваних вирусом корона… Плус четири године без темељних промена које је Бајден обећао.“ Његова владавина биће владавина над дубоко подељеном земљом. Шта је следеће што долази? У том случају, долази наредни Доналд Трамп. „И не само да долази већ ће бити много паметнији, далеко способнији, пријатнији и вероватно још усклађенији са десничарским популизмом који је искористио.“
Борба против „републиканских посланика, корпоративних демократа и неолиберализма“, уосталом, закључује Мартинчекова, „тек почиње“.

[/restrict]