Реформа реформе

Како је Војска Србије ушла у 21. век с 20 година закашњења

Срби су традиционално наклоњени војнику и искрено воле и поштују своју војску. Зато им је и било тешко да гледају на какав ниво је пала за време председника и министара војних из ДОС-а.

СИСТЕМАТСКА ДЕСТРУКЦИЈА Под сулудим објашњењима да нам војска не треба и да представља терет и баласт, просто је десеткована. Преко ноћи батаљони су претварани у чете а бригаде у батаљоне, да би се огромне количине оружја и оруђа лажно приказале као вишак кога се треба отарасити. Такорећи ново пешадијско оружје гажено је гусеницама тенкова, а тенкови и артиљеријска средства продавани су као старо гвожђе.
То је био само део деструкције којом је скоро уништена одбрамбена способност Србије, јер оно што је урађено са официрима, подофицирима и војницима је невиђено и необјашњиво. Деградирани су и понижавани у сваком погледу како би што више њих, разочарани, сами отишли из војске, а највише оних који су учествовали у одбрани земље су грубо или перфидно елиминисани из активне службе, без обзира на то што су били у најбољим годинама живота.
Оно што је остало у војсци од наоружања и остале технике систематски је онеспособљавано неодржавањем. У деградацији се стигло дотле да војници и официри нису имали ни комплет исправне одеће и обуће, а камоли нешто друго.
Небрига и антипропаганда, као алати деструкције, срозали су морал и наша војска постала је предмет подсмеха и спрдње у региону. Најцењенија школа био је „напредни курс НАТО-а“ и само по тој линији се радило и напредовало у пониженој Војсци Србије.

[restrict]

ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ Променом власти дошло је и до разумевања да нашој држави, без јаке и модерне војске, прети распарчавање и уништење. Намере Запада биле су сасвим јасне – док су Србију разоружавали и слабили, наше потенцијалне агресоре, који отворено прете и најављују отимање наших територија, обасипали су скупим донацијама моћног оружја.
Као одговор на те претње, а у складу са слободарском традицијом нашег народа, дефинисан је чврст политички став да ће Србија бити суштински независна и војно неутрална држава, која ће без утицаја са стране бринути о свом стратешком развоју и безбедности. Знало се да је за одбрану таквог става потребна јака и модерна војска а довољно ефикасан економски опоравак омогућио је да се о том питању нешто и предузме.
Кренуло се од нуле, јер је требало купити и обновити све, од опреме до скупих модерних оружаних система. Први пут након више деценија војни команданти су од председника Александра Вучића и министра одбране Александра Вулина, уместо „нема пара“ и „то није потребно“, чули сасвим нешто друго – „има пара“ и „кажите шта вам треба“. Тако је започела трансформација, а спроведена је за невероватно кратко време.

ПОМОЋ РУСИЈЕ И БЕЛОРУСИЈЕ Одмах се видело ко искрено подржава такву нашу политику. У тренуцима када је било најтеже, Русија и Белорусија помогле су нам скупим донацијама моћног оружја које су покренуле ревитализацију ваздушне компоненте наше одбране. Посебне могућности дошле су кроз војнотехничку сарадњу с Русијом, али наравно да је терет трансформације наше војске у модерну и моћну поднео наш народ.
Процена да суштинска независност није могућа без јаког ослонаца на сопствену производњу наоружања и војне опреме покренула је и нашу наменску индустрију. Успешно реализоване пројекте пешадијског наоружања и опреме тешко је набројати а квалитет је отворио велике могућности извоза и значајне приходе.

МОДЕРНИЗАЦИЈА РВ И ПВО Одлука да се по приоритету крене у опоравак РВ и ПВО била је тешка јер је то најскупље, али стратешки једино исправно. Модерни ратови воде се у ваздуху и из ваздуха, и ко не може да прати те трендове он нема војску за 21. век и нема баш никакве шансе у сучељавању с модерним армијама. Јачање ПВО је у складу с нашом одбрамбеном стратегијом, јер углавном подразумева дефанзивне оружане системе, али је и императив савременог ратовања како апсолутна премоћ агресора у ваздуху не би паралисала нашу копнену војску.
Сада имамо ојачану ескадрилу врхунски модернизованих ловаца Миг-29, способних за све врсте пресретања противничких летелица, али и за противударе по циљевима на земљи у великој дубини противника. Недавно купљени моћни ПВО систем Панцир вишеструко је повећао наше могућности уништења циљева у ваздуху јер погађа са вероватноћом 0,8 до 0,9 и у условима јаког ометања. Уз старе системе Нева и Куб, модерни француски Мистрал који је недавно купљен, и остале системе малог домета као што су Стрела 1М, Стрела 2М и артиљеријски систем Бофорс, наша ПВО постаје опасна за потенцијалног агресора јер је вишеслојна и, због шаренила система различитих карактеристика, непредвидива. Већ у овој фази модернизације можемо рачунати да представља јак фактор одвраћања од агресије.
Модернизована је и наша авијација за подршку, ловац-бомбардер Орао и школско-борбени Супергалеб Г-4. Покренута је набавка још двадесетак нових авиона сличне намене (од САД или Русије). Способност вертикалног маневра вишеструко је повећана набавком нових хеликоптера Ми-35, Ми-17 и Х-145М. Уз оно што имамо одраније, Ми-8 и „Газелу“, све ово омогућава нам формирање специјалних тимова за брзе, ургентне интервенције различите намене, од борбених до спасилачких и транспортних. Ове способности појачавају и ватрене могућности хеликоптера Ми-35 који још зову и „летећи тенк“ и „ватрене кочије“, али и став да „све што лети мора и да пуца“, тако да су сви хеликоптери наоружани и способни да воде борбу и пруже ватрену подршку пешадији.
Када спомињемо вертикални маневар, треба подвући и једну од засигурно најбољих одлука Министарства одбране – да се специјалне јединице, 63. падобранска бригада и 72. бригада специјалне намене, врате у своју праву формацију. Ове херојске и прослављене јединице, које су симбол и понос нашег друштва, биле су намерно деградиране на ниво батаљона и потпуно занемарене. Сада се појављују у правом светлу и несумњиво да су ојачале ВС, не само у оперативном него и у моралном смислу.

ПОКРЕТ И ВАТРА Појачана ПВО и ваздушна компонента уопште сада штите виталне борбене системе на земљи од уништења из ваздуха, и омогућавају противудар и офанзивне операције копнене војске. Без тога не би дошла до изражаја основна карактеристика наших оклопних снага – покрет и ватра.
Руска донација од 30 модернизованих тенкова Т-72 МС Бели орао и 30 БРДМ-2, чија испорука је управо почела, снажно појачава нашу оклопну компоненту, што је изузетно важно за оперативне могућности наше војске у равничарском амбијенту.
Наравно, то је важно и за маневарске могућности наших пешадијских снага које су се у последњих неколико година трансформисале у модерну војску, способну да ратује у свим временским и теренским условима, дању и ноћу. Став да се војници у зони борбених дејстава не превозе возилима са цирадом, него оклопним точкашима Лазар и Милош, који су постали понос наше наменске индустрије, увелико се реализује.
Такође, на време се схватило колики је значај дронова, и оних извиђачких који јачају ону обавештајну, „четврту димензију рата“, и наоружаних дронова које смо недавно купили од Кине а који омогућавају уништење виталних система у дубини противника и на самом фронту. Колико је та одлука била далековида види се сада током рата у Нагорно Карабаху.

САДЕЈСТВО 2020 Треба рећи и то да је овај огроман успех у трансформацији ВС у модерну и сразмерно моћну војску постигнут у условима јаког ометања изнутра и споља. Било је претњи и уцена моћних држава Запада које није било лако игнорисати, док су се унутрашње ретроградне снаге највише обрушиле на нашу наменску индустрију. Сада се јасно види да нису успели да зауставе зацртане планове. Промене су толико евидентне и видљиве простим оком да је и амерички војни сајт „Глобал фајер пауер“ изнео податак да је Србија, само у односу на прошлу годину напредовала за 13 позиција на ранг-листи 138 земаља у свету.
Изненадна одлука Владе Србије да се привремено суспендују све војне вежбе у иностранству кориговала је вежбовне активности ВС. МО је зато одлучило да стави војску на најтежи тест обучености и увежбаности, кроз здружену тактичку вежбу с бојевим гађањем „Садејство 2020“. Само онај ко је апсолутно сигуран да је наша војска врхунски обучена и увежбана може да планира овакву вежбу, јер би у супротном ризик од страдања и погибија био исувише велик.
Поред бојеве муниције изабрана је и најтежа супозиција, она која захтева највиши ниво садејства видова и родова војске. Сваки официр зна да је најтеже испланирати дејства и прецизно их реализовати у времену и простору у динамици битке, а да не дође до фаталних грешака – дејства по сопственим јединицама или обарања сопствених авиона и хеликоптера.
Вежба је најбоље изведена онда када све то са стране изгледа просто и лако, а само су војни стручњаци знали колико је тешко такво садејство извести без грешке. Био би то велики изазов и за много јаче и модерније војске, јер и оне често закукају због последица „пријатељске ватре“.
Тако су Генералштаб са генералом Миланом Мојсиловићем на челу и јединице по дубини оправдали сваки динар који је у њих уложен, јер сви знамо да нису имали много времена за припрему и да оно што су приказали представља реалну слику њихове оспособљености.
Први пут након ратних времена министар одбране предаје дужност и оставља војску у сасвим добром стању, не само о питању опреме и наоружања него и о питању морала и личног стандарда официра, подофицира и војника.
Досадашњи успешан рад отвара многе могућности за даљи напредак и модернизацију. Војнотехничка сарадња с Русијом дала је изванредне резултате а ових дана се предузимају конкретне мере да се подигне на још већи ниво – отвара се представништво Министарства одбране Руске Федерације у Београду. Сарадња с Кином се одвија у добром тону, још није на том нивоу као са Русијом, али је на добром путу. Србија полако отвара могућности куповине оружја и на Западу и учвршћује своју војну неутралност – купује тамо где је боље а јефтиније. Тако би мандат новог министра Небојше Стефановића, по стању које је затекао, требало да буде много лакши.
А досадашњем министру Вулину несвесно су најбољу оцену дали они који су га највише и нападали. Нису могли да нађу ниједну ману његовом раду, па су се чудили и згражавали над чињеницом шта је он „тога дана“ и „том приликом“ обукао. Бавили су се текстилом док се он бавио челиком. А нису се бавили текстилом онда када им је то била обавеза да, ако ништа друго, бар обуку и обују војнике и старешине. Војска им је изгледала као да су у 19. веку, док су данас добрим плановима и упорним радом наши војници преведени у 21. век.

[/restrict]