PRELOM

It’s not over till it’s over, ili „ništa nije gotovo dok se ne završi“ – omiljena je poštapalica američkog kolokvijalnog govora globalno raširena i preneta u (raz)govore povodom situacija koje obećavaju potpuni obrt u navodno konačno zaključenim problemima. Prema ovoj poruci, razumno je imati na umu da ništa nije gotovo dok nije gotovo posebno onda kada, u sumnjivim okolnostima, neko nastoji da proglasi „neopozivu istinu“. Upravo zbog jedne očigledno problematične „istine“, navedeno upozorenje je u minuloj nedelji postalo svojevrsna utešna misao za 70 miliona Amerikanaca koji su na predsedničkim izborima u SAD dali svoj glas Donaldu Trampu, a ne njegovom oponentu Džozefu Bajdenu, ishitreno proglašenom za pobednika izbora. Izvesno je, međutim, da je opomenu da sa zaključcima ne valja brzati potom usvojio veliki deo sveta – da je Džo Bajden izabrani predsednik Sjedinjenih Američkih Država još uvek, čestitkom, nije overio značajan broj zemalja (među njima Rusija i Kina!), kao ni milionska populacija članova Worldwide zajednice. Oba predsednička kandidata tvrde da su pobedili, a jedan od njih (Donald Tramp) najavljuje da će svoju pobedu, jednako kao i u američkoj političkoj praksi „nezapamćenu neregularnost, nasilje i krađu protivničke strane“, dokazati na sudu.
Prateći događaje oko predsedničkih izbora u Americi, globalna javnost, posebno njen deo nevoljan da se prikloni medijskim instant pakovanjima informativnog sadržaja, komentariše metaforama klasične drame – nešto je mutno u državi… Kako zemlja o kojoj je reč nije metaforična tvorevina već državna zajednica svetskog hegemona, pomenuto „mutno“ preliva se i negativitetom zrači u širem planetarnom javnom prostoru. „Verovatno prisustvujemo najkolosalnijem pokušaju državnog udara koji je svet video u proteklih pola veka“, kategoričan je u svojoj oceni publicista Stevan Gajić. Nije slučajno rekao „pokušaj“, jer nagoveštava i ono: „nije gotovo…“.
Povodom američkih predsedničkih izbora 2020. mnogostruko biva primenjiva zgodna fraza ništa više neće biti isto, a tačka preloma koja se dogodila u ravni medijske i političke prakse učinila je minuli 3. novembar graničnim datumom našeg vremena. Ova kompleksna geopolitička i sistemska tačka preloma na planetarnom nivou bila je očekivana i odavno najavljena, ali viđene dimenzije potresa malo ko je očekivao.
„Liberali i neoliberali su u velikoj meri ugroženi u celom svetu, njihova dominacija je ugrožena, njihova do sada gotovo neosporna supremacija ideološka je žestoko dovedena u pitanje i spremni su da učine sve i upotrebe sva dozvoljena i nedozvoljena sredstva da pokrenu goruća pitanja da bi ostali na vlasti i da bi jedan snažni talas suverenizma doveli u pitanje, odnosno srušili, a simbol tog suverenizma na zapadnoj hemisferi je Donald Tramp“, primetio je i naš profesor Ilija Kajtez, napomenuvši da duboka država nije spremna da čeka još četiri godine jer bi im tada kraj bio siguran. Na pitanje – šta je ovde stvarno tačka preloma, Kajtez je odgovorio: „Duboka država je spremna da ide i u jednu vrstu građanskog rata.“ Koliko spremna, to naslućujemo tek sada kada se aktuelnom predsedniku SAD preti da će iz Bele kuće izaći milom ili silom, a sve to bez obzira na rezultate brojanja glasova! Uz ostalo, na širokom medijskom i političkom frontu Zapada u toku je, kaže Gajić, „operacija navlačenja ludačke košulje svakome ko se usudi da primeti da nešto debelo nije u redu sa američkim izborima“.
Dakako da su se pred našim očima proteklih dana obistinila profesorska proročanstva, ali čak ni u njima, ma kako bila uznemirujuća, nema najave viđene dubine epohalnog preloma ili – preciznije rečeno – epohalnog posrnuća koje je upravo u toku. Ne beše ni nagoveštaja situacije da će predsedniku pobedničku ruku, umesto za to nadležnih institucija, podići voditelji najvećih medijskih mreža u Sjedinjenim Državama – AP, Rojters, Si-En-En, Ej-Bi-Si, Si-Bi-Es, En-Bi-Si i Foks. I da će ovo TV proglašenje novog predsednika, globalni mejnstrim, te njegove elite aminovati a da ne trepnu ili se bar učtivo zakašlju!
Takođe, u ranijim kritičkim promišljanjima, čak i u onim neoliberalima naklonjenijim, nema ni primisli o tome da će se cenzorska kominterna definitivno ustoličiti u redakcijama svetskih medija glavnog toka, pa će stoga biti „normalno i odgovorno“ da iz usta uštirkanih likova političkih TV komentatora saznajemo zbog čega se „mora“ uskratiti pravo govora zvaničnom (još uvek) predsedniku SAD, posebno u slučaju kada se proceni (!) da on „ne govori istinu“. Nova, orvelovska pravila totalne cenzure za mišljenja koja su oprečna stavovima ideoloških bogova globalnog medijskog mejnstrima i ostalih centara neoliberalne moći poznatih pod pseudonimom duboka država jesu jedna od dramatičnih promena koje su pripremane dugo, ali su njihovu ružnoću, bezobzirnost i nadobudnost razobličili ovi predsednički izbori.
Zbivanjima povodom američkih izbora posvećujemo značajan prostor u ovom broju Pečata. Planetarno važan događaj u okolnostima silovitog sučeljavanja svetskih sila – graditelja multipolarnog sveta u nastajanju, danas je globalna tačka preloma, damar dubljih pomeranja u stvaranju novog poretka. U tom smislu, ovde pominjemo i „zaglušujuće zvuke“ koji, poput buke mitskih jerihonskih truba, oglašavaju slom meke moći Amerike, o čemu govori Aleksandar Pavić. „Poverenje u američki sistem je trajno podriveno – i iznutra i spolja, i sa njim poverenje u nosioce vlasti i institucije koje oni predstavljaju (…) Na spoljnom planu, to će trajno oslabiti, a na sve većem delu zemaljske kugle i konačno uništiti sve bitne kapacitete američke tzv. meke moći.“
Sunovrat meke moći Amerike u ozračju ovih izbora jeste silovita tačka preloma. Često je, naime, s dobrim razlozima, isticano da je, jednako kao i tomahavkom, Amerika svet porobljavala i njime vladala namećući američke vrednosti, american way of life i s njim povezane „snove o sreći i slobodi za sve“, kao jedini „život vredan življenja“. Ređe je pak isticano upozorenje: „Američki interesi i američke vrednosti su nerazdvojni“ (Pit Butidžidž). 
Suočavanje s rušenjem sveta vrednosnih iluzija događa se istovremeno s jasnom demonstracijom pravila i rasporeda moći u poretku zapadnog sveta. Oni čiji je politički, idejni i vrednosni izbor Džo Bajden apsolutno dominiraju u javno isturenom vrhu struktura zapadnih elita. Ko je sve požurio da, kako je duhovito primećeno, poljubi cipelu demokratskom kandidatu, u trenutku kada je u atmosferi histerije objavljena vest o njegovoj pobedi? Bila je to gotovo groteskna povorka štreberaja i ulizištva pred tronom moći neoliberalnih vladara. Malo ko je mario za izglednu mogućnost da se klanja preuranjeno. Ko je izostao, dobio je javne packe, jer u tom svetu važi: ko nije s nama taj je protiv nas!
Nova tačka preloma je i potpuno razotkrivanje da je neoliberalni centar moći kominterna kojoj polažu račune apsolutno svi – državnici, političari, važne face u svim domenima života. Pred Bajdenom hitro su se „čekirali“ Jens Stoltenberg i Greta Tunberg, Boris Džonson i Angela Merkel, kao i svi ostali mali i veliki ambiciozni i na moć i privilegije amišni u redovima vladajućih klasa Zapada.
Za samopoštovanje Srba lekovito beše to što srpski predsednik ne samo da se nije tiskao u prvim redovima za ritualno ljubljenje cipele sili vrhuške američkih demokrata već i što je, čini se, odmereno obavio ceremonijalni deo pozdrava predsedniku koga su – istina je to neporeciva – proglasile američke televizije.