ПРЕЛОМ

It’s not over till it’s over, или „ништа није готово док се не заврши“ – омиљена је поштапалица америчког колоквијалног говора глобално раширена и пренета у (раз)говоре поводом ситуација које обећавају потпуни обрт у наводно коначно закљученим проблемима. Према овој поруци, разумно је имати на уму да ништа није готово док није готово посебно онда када, у сумњивим околностима, неко настоји да прогласи „неопозиву истину“. Управо због једне очигледно проблематичне „истине“, наведено упозорење је у минулој недељи постало својеврсна утешна мисао за 70 милиона Американаца који су на председничким изборима у САД дали свој глас Доналду Трампу, а не његовом опоненту Џозефу Бајдену, исхитрено проглашеном за победника избора. Извесно је, међутим, да је опомену да са закључцима не ваља брзати потом усвојио велики део света – да је Џо Бајден изабрани председник Сједињених Америчких Држава још увек, честитком, није оверио значајан број земаља (међу њима Русија и Кина!), као ни милионска популација чланова Worldwide заједнице. Оба председничка кандидата тврде да су победили, а један од њих (Доналд Трамп) најављује да ће своју победу, једнако као и у америчкој политичкој пракси „незапамћену нерегуларност, насиље и крађу противничке стране“, доказати на суду.
Пратећи догађаје око председничких избора у Америци, глобална јавност, посебно њен део невољан да се приклони медијским инстант паковањима информативног садржаја, коментарише метафорама класичне драме – нешто је мутно у држави… Како земља о којој је реч није метафорична творевина већ државна заједница светског хегемона, поменуто „мутно“ прелива се и негативитетом зрачи у ширем планетарном јавном простору. „Вероватно присуствујемо најколосалнијем покушају државног удара који је свет видео у протеклих пола века“, категоричан је у својој оцени публициста Стеван Гајић. Није случајно рекао „покушај“, јер наговештава и оно: „није готово…“.
Поводом америчких председничких избора 2020. многоструко бива примењива згодна фраза ништа више неће бити исто, а тачка прелома која се догодила у равни медијске и политичке праксе учинила је минули 3. новембар граничним датумом нашег времена. Ова комплексна геополитичка и системска тачка прелома на планетарном нивоу била је очекивана и одавно најављена, али виђене димензије потреса мало ко је очекивао.
„Либерали и неолиберали су у великој мери угрожени у целом свету, њихова доминација је угрожена, њихова до сада готово неоспорна супремација идеолошка је жестоко доведена у питање и спремни су да учине све и употребе сва дозвољена и недозвољена средства да покрену горућа питања да би остали на власти и да би један снажни талас суверенизма довели у питање, односно срушили, а симбол тог суверенизма на западној хемисфери је Доналд Трамп“, приметио је и наш професор Илија Кајтез, напоменувши да дубока држава није спремна да чека још четири године јер би им тада крај био сигуран. На питање – шта је овде стварно тачка прелома, Кајтез је одговорио: „Дубока држава је спремна да иде и у једну врсту грађанског рата.“ Колико спремна, то наслућујемо тек сада када се актуелном председнику САД прети да ће из Беле куће изаћи милом или силом, а све то без обзира на резултате бројања гласова! Уз остало, на широком медијском и политичком фронту Запада у току је, каже Гајић, „операција навлачења лудачке кошуље свакоме ко се усуди да примети да нешто дебело није у реду са америчким изборима“.
Дакако да су се пред нашим очима протеклих дана обистинила професорска пророчанства, али чак ни у њима, ма како била узнемирујућа, нема најаве виђене дубине епохалног прелома или – прецизније речено – епохалног посрнућа које је управо у току. Не беше ни наговештаја ситуације да ће председнику победничку руку, уместо за то надлежних институција, подићи водитељи највећих медијских мрежа у Сједињеним Државама – АП, Ројтерс, Си-Ен-Ен, Еј-Би-Си, Си-Би-Ес, Ен-Би-Си и Фокс. И да ће ово ТВ проглашење новог председника, глобални мејнстрим, те његове елите аминовати а да не трепну или се бар учтиво закашљу!
Такође, у ранијим критичким промишљањима, чак и у оним неолибералима наклоњенијим, нема ни примисли о томе да ће се цензорска коминтерна дефинитивно устоличити у редакцијама светских медија главног тока, па ће стога бити „нормално и одговорно“ да из уста уштирканих ликова политичких ТВ коментатора сазнајемо због чега се „мора“ ускратити право говора званичном (још увек) председнику САД, посебно у случају када се процени (!) да он „не говори истину“. Нова, орвеловска правила тоталне цензуре за мишљења која су опречна ставовима идеолошких богова глобалног медијског мејнстрима и осталих центара неолибералне моћи познатих под псеудонимом дубока држава јесу једна од драматичних промена које су припремане дуго, али су њихову ружноћу, безобзирност и надобудност разобличили ови председнички избори.
Збивањима поводом америчких избора посвећујемо значајан простор у овом броју Печата. Планетарно важан догађај у околностима силовитог сучељавања светских сила – градитеља мултиполарног света у настајању, данас је глобална тачка прелома, дамар дубљих померања у стварању новог поретка. У том смислу, овде помињемо и „заглушујуће звуке“ који, попут буке митских јерихонских труба, оглашавају слом меке моћи Америке, о чему говори Александар Павић. „Поверење у амерички систем је трајно подривено – и изнутра и споља, и са њим поверење у носиоце власти и институције које они представљају (…) На спољном плану, то ће трајно ослабити, а на све већем делу земаљске кугле и коначно уништити све битне капацитете америчке тзв. меке моћи.“
Суноврат меке моћи Америке у озрачју ових избора јесте силовита тачка прелома. Често је, наиме, с добрим разлозима, истицано да је, једнако као и томахавком, Америка свет поробљавала и њиме владала намећући америчке вредности, american way of life и с њим повезане „снове о срећи и слободи за све“, као једини „живот вредан живљења“. Ређе је пак истицано упозорење: „Амерички интереси и америчке вредности су нераздвојни“ (Пит Бутиџиџ). 
Суочавање с рушењем света вредносних илузија догађа се истовремено с јасном демонстрацијом правила и распореда моћи у поретку западног света. Они чији је политички, идејни и вредносни избор Џо Бајден апсолутно доминирају у јавно истуреном врху структура западних елита. Ко је све пожурио да, како је духовито примећено, пољуби ципелу демократском кандидату, у тренутку када је у атмосфери хистерије објављена вест о његовој победи? Била је то готово гротескна поворка штребераја и улизиштва пред троном моћи неолибералних владара. Мало ко је марио за изгледну могућност да се клања преурањено. Ко је изостао, добио је јавне пацке, јер у том свету важи: ко није с нама тај је против нас!
Нова тачка прелома је и потпуно разоткривање да је неолиберални центар моћи коминтерна којој полажу рачуне апсолутно сви – државници, политичари, важне фаце у свим доменима живота. Пред Бајденом хитро су се „чекирали“ Јенс Столтенберг и Грета Тунберг, Борис Џонсон и Ангела Меркел, као и сви остали мали и велики амбициозни и на моћ и привилегије амишни у редовима владајућих класа Запада.
За самопоштовање Срба лековито беше то што српски председник не само да се није тискао у првим редовима за ритуално љубљење ципеле сили врхушке америчких демократа већ и што је, чини се, одмерено обавио церемонијални део поздрава председнику кога су – истина је то непорецива – прогласиле америчке телевизије.