Под туђ терет подметао своје раме

Знао је шта је посао цркве, шта државе, али кад је реч о одлукама које далекосежно одређују судбину народа, веровао је да је ту нужна византијска „симфонија“, складно деловање световне и духовне власти

Блаженопочивши патријарх Иринеј био је мудар, благочестив и разборит духовни пастир. Својом благом речи, добротом и душевношћу, која се огледала на његовом лицу, оплемењивао је сваког верника и пленио сваког саговорника. Речи су му биле добро промишљене а мишљења и поступци одмерени и примерени времену и приликама у којима је деловао и предводио свој верни народ.
Његове проповеди нису биле замагљене високом реториком, и о најсложенијим питањима вере и живота, која сваки човек сам себи поставља, говорио је једноставно и разумљиво како би јеванђељско учење на прикладан начин приближио сваком вернику. Јеванђељске поуке у својим беседама често је поткрепљивао причама и анегдотама из народног живота. У његовој пастирској пракси могло се препознати и богато педагошко искуство.
И у свом, вољном и невољном, суделовању у световном, друштвено-политичком животу, патријарх је својим достојанством, постојаношћу и мудрошћу деловао као архипастир и учитељ. Његова основна духовна и национална опредељења била су чврсто утемељена у јеванђељу и нашој историји и традицији, ту није било колебања и двоумљења. Говорио је као што је и мислио, јасно и уверљиво, вазда имајући на уму највише националне и државне интересе, онако како и доликује трону на коме је столовао. Његове ставове оснаживали су монашки мир, тон и благост пробраних речи којима је те ставове исказивао. Као и несумњива харизма која је била његова карактерна ознака.
Знао је шта је посао цркве, шта државе, али кад је реч о одлукама које далекосежно одређују судбину народа, веровао је да је ту нужна византијска „симфонија“, складно деловање световне и духовне власти. Стога је понекад, у нужди, и под туђ терет подметао своје раме. Али можда је управо зато, упркос великим споровима и у државној и у црквеној хијерархији, неретко успевао да његово мишљење буде уважено. Било да је, примерице, реч о Косову и Метохији, Републици Српској, Србима у Црној Гори, или неком другом државном или националном проблему.
Бринуо је о Србима где год да живе, обилазио их је и опомињао да чувају свој национални идентитет, али се и као хришћанин трудио да, колико је било могуће, допринесе превазилажењу актуелних раскола у православљу. Као и да побољша односе с Римом и западним хришћанством.
Упознао сам га пре четврт века, 2004. године, кад ме, као нишки епископ, позвао да беседим на Светосавској академији. Тад смо подуже разговарали, највише о мукама Срба у Босни и Херцеговини. Оставио је на мене упечатљив утисак, тако да сам касније с више пажње пратио оно што је говорио иступајући у јавности. После сам га сретао као патријарха у различити пригодама; то су били углавном успутни сусрети, али ме вазда поздрављао с присним осмехом као да смо добри стари познаници.
Када је 2010. године биран патријарх, молио сам Господа да њему подари ту дужност, част и славу. Имајући у виду драматичне државне прилике, политичке сукобе и озбиљне несугласице у самој цркви, веровао сам да би управо он, са својим врлинама, у том тешком историјском тренутку најдоследније поштовао завете и путоказе које је означио патријарх Павле. Њих двојица су већ подуже ходили истим путем и о будућности свог народа мислили на исти начин. Могло би се рећи: били су доста различити, али се нису разликовали. И посрећило се! Нека Бог тако изабере и овог пута – да будући архипастир настави стазом својих претходника. Јер чекају нас искушења нимало лакша од оних пре десет година.
Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије препоручили су се будућности и као велики задужбинари и ктитори, митрополит са седамсто нових и обновљених цркава у Црној Гори, посебно велелепним храмовима у Подгорици и Бару, а патријарх градњом Храма Светог Саве на Врачару, чијем је довршењу, после више од сто двадесет година, он највише допринео. Господ је одлучио да се Његова светост патријарх први „усели“ у свој вечни дом у крипти Храма, будућем почивалишту свих наследника светосавског трона. Патријархови земни остаци су, метафорично речено, „узидани“ у темеље Храма, исто онако као што су митрополитове мошти „уграђене“ у темеље Храма Христовог васкрсења у Подгорици. Тако је божјом промишљу задовољена највиша правда и одужен дуг према овој двојици апостола српске цркве.
Упокојењем патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, за само двадесетак дана, отворене су две дубоке ране на телу српске цркве и бићу српског народа. Наша је обавеза да следимо њихове завете и путоказе како би те ране што безболније зацелиле, иако ожиљци никад неће бити избрисани. Као ни њихова дела из наше културне историје, и блажене успомене из сећања српског народа.