Ovo su oni

Još jedna osma NATO nedelja u Beogradu. U Palati Srbija su, uz sasluženje ministara iz Vlade Srbije i poslanika vladajuće većine, Rusija i Srpska pravoslavna crkva stavljene na optuženičku klupu

Obnavljamo gradivo iz nižih, ili tek nešto viših, razreda osnovne škole. Epske narodne pesme, pretkosovski ciklus, „Uroš i Mrnjavčevići“. Iz dubine vekova još odjekuje poruka plemenita koliko i dirljiva: „… nemoj, sine, govoriti krivo / ni po babu ni po stričevima, / već po pravdi boga istinoga! / Nemoj, sine, izgubiti duše! / Bolje ti je izgubiti glavu / nego svoju ogr’ješiti dušu.“ Čast, poštenje i pravda važniji su od života bez časti, poruka je to istinske slobode jer samo slobodan čovek može da izabere da postrada u ime vrline umesto da bedno poživi bez nje. I eto odakle je, a ni tu se nije našao tako što je dospeo niotkuda, potekao taj temeljni i veličanstveni princip našeg postojanja; iz koga su se izrodili, a bez njega ne bi mogli, i kosovski zavet, i Prvi i Drugi srpski ustanak kad smo za njih stekli i snagu a volje je bilo oduvek, i albanska golgota i vaskrsenje na Solunskom frontu, i 27. mart 1941. i redom sve do herojskog otpora agresoru 1999. godine… E, to smo mi.
A oni su se, pod sloganom „Ovo smo mi“, okupili na 8. Beogradskoj NATO nedelji. I lepo su nam se predstavili.

SIMBOL MEKE OKUPACIJE Već drugi put ove godine tu osmu Beogradsku NATO nedelju, ovih dana u svom jesenjem izdanju a prošli put u julu, organizovao je Centar za evroatlantske studije (CEAS) Jelene Milić. „Konferencija je deo CEAS-ovog redovnog programa Beogradska NATO nedelja, koji od samog početka pre osam godina uživa podršku NATO Odeljenja za javnu diplomatiju“, navode organizatori i beleže da su, uz NATO, sponzori NATO nedelje i Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD, te ambasade SAD, Norveške i Češke u Srbiji.
Učesnici skupa okupili su se uglavnom virtuelno, „u hibridnoj formi“ da nas ne bi slučajno zarazili možda, ili pak mi njih, ali je zato fizički deo ove NATO konferencije bio naročito uvredljiv. Zato što je, od svih za to pogodnih mesta ili onih koja bi za njih bila primerenija a nalaze se u okolini đubrišta (istorije), upriličen u Palati Srbija. Kao simbol njihove nadmoći i meke okupacije Srbije, svi da ga vidimo, naravno, u meri u kojoj smo uopšte raspoloženi da podnosimo jedan tako neprijatan prizor. No bez obzira na (ne)raspoloženje, čini se da smo osuđeni da ga podnosimo, do daljeg…

[restrict]

STABILNOST I PROSPERITET TRANSATLANTSKE ZAJEDNICE Usklađene s okupacionom prirodom skupa koji je CEAS „s ponosom“ najavio bile su i poruke koje su odande mogle da se čuju. Počev od samih naziva panela u okviru kojih se razgovaralo, primera radi, „Stabilnost i prosperitet transatlantske zajednice“; veoma perverzno, imajući u vidu da guraju i nas u tu zajednicu s onima koji su nas bombardovali i otimaju nam deo zemlje. Veoma skladna zajednica u kojoj zlostavljani član, recimo, dete, treba da im bude zahvalno što je uopšte primljeno da bude tu da ga i dalje zlostavljaju. A to se onda naziva stabilnošću i prosperitetom.
Pri čemu, obavestio nas je jedan od učesnika diskusije u okviru ovog panela, bivši ministar spoljnih poslova Rumunije Lazar Komanesku, ovakvo naše trpno stanje treba da se pretvori u trajno. Tako što ćemo interese Evropske unije staviti ispred sopstvenih, uostalom, kao teritorija pod okupacijom, makar i ovako hibridnom, i ne treba da imamo pravo na sopstvene interese, nego samo na sprovođenje interesa onih koji su nas okupirali.
„Kad vidimo povećano takmičenje u regionu između bitnih aktera izvan regiona, poput Rusije i Kine, dovoljno je da shvatimo koliko je važno za zemlje na Zapadnom Balkanu da postanu članice EU“, konstatovao je Komanesku i toplo dodao da je, pazite sad, „važno da zemlje na Zapadnom Balkanu, koje imaju kandidatski status i koje vode pregovore za učlanjenje sa EU, budu saveznici i da podrže odluke EU, posebno one u kojima EU nastupa kao globalni akter“.
A to će reći da Rusiju i Kinu prestanemo da tretiramo kao partnere i saveznike i zaštitnice našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, na zahvalnost što tamo nismo proglašeni za genocidni narod da i ne podsećamo, i da im lepo uvedemo sankcije po uzoru na Evropsku uniju i njene članice koje su na to bile primorane.
Govorio je na ovu temu, i naročito se istakao, i penzionisani američki general Ben Hodžis, bivši komandant kopnenih snaga SAD u Evropi. Tako da bi ovaj panel, o transatlantskoj zajednici i njenoj stabilnosti, trebalo shvatiti (i) kao izraz njihovog straha od uspona moći Rusije i Kine koji ih je učinio relevantnim faktorom i u ovom našem kutku sveta.

VENECUELA U EVROPI Elem, rezonuje general Hodžis, Beograd i Priština među sobom imaju „teška pitanja koja moraju da se završe“ – jasno je i kako bi on da se ta teška pitanja završe – a nasuprot tome „postoji previše spoljnog uticaja onih koji ne žele da vide nikakav napredak“, „zemlje i pojedinci koji imaju korist od nastavka haosa, odnosno, od nerešenih pitanja“.
„On je izneo mišljenje“, prenose mediji, „da Kremlj iskorišćava (Srpsku) pravoslavnu crkvu kao oružje za postizanje strateških ciljeva, što nije, kaže, ništa novo ni za njega niti za bilo koga.“
Eh, koliko bi im bilo lakše, generalu Hodžisu i njegovim komandantima, da nema te crkve da im uporno remeti planove. I eto, možda, nehotičnog objašnjenja one zagonetke, zašto je i po čijem nagovoru Milo Đukanović onako samoubilački nasrnuo na našu crkvu u predvečerje izbora…
Tek, opomenuo je dalje Hodžis, „njihov (ruski) strateški interes je da Zapadni Balkan nikada ne bude spreman za integracije sa Zapadom“, a „Srbija sebe ne treba da dovede u poziciju da bude Venecuela u Evropi i da nema druge prijatelje, niti partnere, već samo Moskvu“.
I naravno Kina: „Takođe treba da se takmičimo sa Kinom, jer će oni odmah nastupiti ako vide vakuum. Takav vakuum ne smemo da dozvolimo da se dogodi.“
Sve u svemu, svoje predvidljivo izlaganje, sve iako nismo očekivali da će nam nasrnuti i na crkvu onako otvoreno, general Hodžis zaključio je još jednom relativno originalnom opservacijom, koja ne pokazuje samo da nas na Zapadu smatraju svojom zonom interesa, iz čega i proističe spomenuti stav da nemamo pravo na svoje nego samo na njihove potrebe, već i da nas vide i kao odskočnu dasku za dalju ofanzivu prema istoku: „Treba da se takmičimo za Balkan, ne samo zato što je reč o regionu koji je deo Evrope već je reč o regionu koji predstavlja zadnja vrata crnomorskog regiona za koji ja smatram da je prava tačka takmičenja između Zapada, Kremlja i Komunističke partije Kine.“

DOMAĆI SARADNICI No ništa drugo, do baš ovako nečega, od generala Hodžisa i njemu sličnih, poput onog Rumuna, nismo ni mogli da očekujemo. Oni, uostalom, samo rade svoj posao.
Ali čiji posao obavljaju predstavnici aktuelne vlasti koji s Hodžisom (i njemu sličnima) učestvuju na ovoj NATO konferenciji, i zagovaraju dalju saradnju s tom organizacijom iako je i njima, kao što je i nama, jasno kakve to posledice sa sobom nosi. A i ako (im) nije bilo jasno, i Amerikanac Hodžis i Rumun Komanesku razjasnili su im dovoljno detaljno.
Pa uprkos tome, ili baš zahvaljujući tome, ničim izazvana ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog u Vladi Srbije Gordana Čomić na istoj konferenciji zastupa stav, svoj ili svoje vlade, bilo bi lepo da i to razjasnimo, da „saradnju između Srbije i NATO-a treba dalje razvijati i ohrabrivati“, a „navela je i da očekuje da će ubuduće uloga NATO-a biti intenzivirana i proširena u regionu Zapadnog Balkana“.
Dok je Vesna Marković, poslanica Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, zamenica predsednika skupštinskog Odbora za spoljne poslove i članica Odbora za evropske integracije, bila kudikamo kreativnija, a to će reći, nepristojnija, od svoje iskusnije koleginice.
„Nakon 21 godine sam pomen na NATO izaziva negativne emocije kod naših građana, bez obzira na to što smo u poslednje dve decenije imali brojne zajedničke pozitivne aktivnosti, koje se ne odnose samo na vojne vežbe jer NATO nije samo vojna alijansa već i politička“, kazala je poslanica koja je na svom tviter nalogu 24. marta 2018. podelila fotografije NATO razaranja Beograda uz poruku never forget, da bi sada „kao jedan od razloga za takav negativan odnos javnog mnjenja ocenila da je to ‘instrumentalizacija emocija građana Srbije u propagandne svrhe’“. „Pojedine organizacije, političke stranke i određeni mediji, bliski geopolitičkim konkurentima NATO-a, manipulišu ovom temom“, kazala je i „ocenila da je velika odgovornost, ne samo medija već svih osoba koje se bave politikom i javnim poslovima, da upoznaju građane sa glavnim strateškim spoljnopolitičkim ciljevima Srbije, kao što je članstvo u EU. ‘Smatram da u nekim slučajevima treba da ostavimo emocije po strani i vodimo se svojim interesima i benefitima koje imamo od saradnje, u ovom slučaju sa NATO’, rekla je Markovićeva.“
I bilo bi veoma zanimljivo kada bi glasačima SNS-a neko predočio ovakve stavove njihove poslanice Marković. Pa da vidimo šta oni o svemu tome misle i da li su za to glasali kada su glasali za SNS. A već znamo da nisu glasali da im Gordana Čomić bude ministarka u vladi…

ČEMU SLUŽI No postavlja se ovde i jedno, možda, važnije pitanje. Čemu je, naime, ova NATO nedelja uopšte imala da posluži?
Znamo čemu zasigurno nije poslužila, i to znamo zahvaljujući istraživanju javnog mnjenja koje je upravo CEAS objavio za potrebe svoje NATO nedelje; ona nije poslužila daljoj popularizaciji NATO-a u Srbiji, o kome pozitivno mišljenje ima svega 6 odsto građana Srbije. Dok svega pet (i brojem: 5) odsto podržava ulazak Srbije u NATO, ovo naspram 80 odsto onih koji se tome izričito protive.
Sve ovo predstavlja i donekle značajniji podatak nego što se u prvi mah čini; stvar je, naime, u tome što popularnost NATO-u u Srbiji svi njegovi lobisti nisu mogli da poprave ni kada su imali faktički monopol u ovdašnjim sredstvima javnog informisanja, i kada je sam NATO bio u boljem stanju, to jest pre nego što ga je zadesila ona moždana smrt o kojoj je relativno nedavno govorio francuski predsednik Emanuel Makron. Što znači da im je dalja perspektiva još bednija od njihovog dosadašnjeg učinka. I toga su, mora biti, i sami svesni, zaboga, pa nije moguće da nisu.
Čemu onda služi? Da ubedi srpsku vlast da se okrene onako kako bi to Ben Hodžis to želeo? Deo vlasti, oličen u ministarki Čomić i poslanici Marković, već je demonstrirao svoju sposobnost da to učini. Srećom, ni o čemu se one ne pitaju. Dok oni koji se pitaju, dakle, predsednik Aleksandar Vučić, sigurno neće biti ubeđeni tako što će od Bena Hodžisa ili Lazara Komaneskua, da ih ne nabrajamo dalje, čuti neku genijalnu i originalnu misao koja će ih naterati da preokrenu svu spoljnopolitičku orijentaciju naše zemlje; ubeđivanje te vrste, uostalom, ako ga ima, sigurno se ne izvodi na ovakav način, već mnogo diskretnije.
Tako da nam preostaje samo da pretpostavimo da je i 8. Beogradska NATO nedelja, kao i svih 7 prethodnih, organizovana s jednim mnogo opipljivijim i prozaičnijim ciljem. Da se potroši novac koji je za tu svrhu odvojen. Uostalom, kao što i organizatori kažu, „ovo smo mi“…
Dok nama koji nismo oni ostaje da se pitamo zašto je u tu svrhu baš morao da im bude ustupljen prostor u Palati Srbija. Da nedavno pri Ministarstvu odbrane Srbije nije otvorena kancelarija Ministarstva odbrane Rusije, odgovor na ovo pitanje bio bi mnogo očigledniji. I neveseliji.

[/restrict]