Још једна осма НАТО недеља у Београду. У Палати Србија су, уз саслужење министара из Владе Србије и посланика владајуће већине, Русија и Српска православна црква стављене на оптуженичку клупу
Обнављамо градиво из нижих, или тек нешто виших, разреда основне школе. Епске народне песме, преткосовски циклус, „Урош и Мрњавчевићи“. Из дубине векова још одјекује порука племенита колико и дирљива: „… немој, сине, говорити криво / ни по бабу ни по стричевима, / већ по правди бога истинога! / Немој, сине, изгубити душе! / Боље ти је изгубити главу / него своју огр’јешити душу.“ Част, поштење и правда важнији су од живота без части, порука је то истинске слободе јер само слободан човек може да изабере да пострада у име врлине уместо да бедно поживи без ње. И ето одакле је, а ни ту се није нашао тако што је доспео ниоткуда, потекао тај темељни и величанствени принцип нашег постојања; из кога су се изродили, а без њега не би могли, и косовски завет, и Први и Други српски устанак кад смо за њих стекли и снагу а воље је било одувек, и албанска голгота и васкрсење на Солунском фронту, и 27. март 1941. и редом све до херојског отпора агресору 1999. године… Е, то смо ми.А они су се, под слоганом „Ово смо ми“, окупили на 8. Београдској НАТО недељи. И лепо су нам се представили.
СИМБОЛ МЕКЕ ОКУПАЦИЈЕ Већ други пут ове године ту осму Београдску НАТО недељу, ових дана у свом јесењем издању а прошли пут у јулу, организовао је Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) Јелене Милић. „Конференција је део ЦЕАС-овог редовног програма Београдска НАТО недеља, који од самог почетка пре осам година ужива подршку НАТО Одељења за јавну дипломатију“, наводе организатори и бележе да су, уз НАТО, спонзори НАТО недеље и Балкански фонд за демократију Немачког Маршаловог фонда САД, те амбасаде САД, Норвешке и Чешке у Србији.
Учесници скупа окупили су се углавном виртуелно, „у хибридној форми“ да нас не би случајно заразили можда, или пак ми њих, али је зато физички део ове НАТО конференције био нарочито увредљив. Зато што је, од свих за то погодних места или оних која би за њих била примеренија а налазе се у околини ђубришта (историје), уприличен у Палати Србија. Као симбол њихове надмоћи и меке окупације Србије, сви да га видимо, наравно, у мери у којој смо уопште расположени да подносимо један тако непријатан призор. Но без обзира на (не)расположење, чини се да смо осуђени да га подносимо, до даљег…
СТАБИЛНОСТ И ПРОСПЕРИТЕТ ТРАНСАТЛАНТСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Усклађене с окупационом природом скупа који је ЦЕАС „с поносом“ најавио биле су и поруке које су оданде могле да се чују. Почев од самих назива панела у оквиру којих се разговарало, примера ради, „Стабилност и просперитет трансатлантске заједнице“; веома перверзно, имајући у виду да гурају и нас у ту заједницу с онима који су нас бомбардовали и отимају нам део земље. Веома складна заједница у којој злостављани члан, рецимо, дете, треба да им буде захвално што је уопште примљено да буде ту да га и даље злостављају. А то се онда назива стабилношћу и просперитетом.
При чему, обавестио нас је један од учесника дискусије у оквиру овог панела, бивши министар спољних послова Румуније Лазар Команеску, овакво наше трпно стање треба да се претвори у трајно. Тако што ћемо интересе Европске уније ставити испред сопствених, уосталом, као територија под окупацијом, макар и овако хибридном, и не треба да имамо право на сопствене интересе, него само на спровођење интереса оних који су нас окупирали.
„Кад видимо повећано такмичење у региону између битних актера изван региона, попут Русије и Кине, довољно је да схватимо колико је важно за земље на Западном Балкану да постану чланице ЕУ“, констатовао је Команеску и топло додао да је, пазите сад, „важно да земље на Западном Балкану, које имају кандидатски статус и које воде преговоре за учлањење са ЕУ, буду савезници и да подрже одлуке ЕУ, посебно оне у којима ЕУ наступа као глобални актер“.
А то ће рећи да Русију и Кину престанемо да третирамо као партнере и савезнике и заштитнице нашег суверенитета и територијалног интегритета у Савету безбедности Уједињених нација, на захвалност што тамо нисмо проглашени за геноцидни народ да и не подсећамо, и да им лепо уведемо санкције по узору на Европску унију и њене чланице које су на то биле приморане.
Говорио је на ову тему, и нарочито се истакао, и пензионисани амерички генерал Бен Хоџис, бивши командант копнених снага САД у Европи. Тако да би овај панел, о трансатлантској заједници и њеној стабилности, требало схватити (и) као израз њиховог страха од успона моћи Русије и Кине који их је учинио релевантним фактором и у овом нашем кутку света.
ВЕНЕЦУЕЛА У ЕВРОПИ Елем, резонује генерал Хоџис, Београд и Приштина међу собом имају „тешка питања која морају да се заврше“ – јасно је и како би он да се та тешка питања заврше – а насупрот томе „постоји превише спољног утицаја оних који не желе да виде никакав напредак“, „земље и појединци који имају корист од наставка хаоса, односно, од нерешених питања“.
„Он је изнео мишљење“, преносе медији, „да Кремљ искоришћава (Српску) православну цркву као оружје за постизање стратешких циљева, што није, каже, ништа ново ни за њега нити за било кога.“
Ех, колико би им било лакше, генералу Хоџису и његовим командантима, да нема те цркве да им упорно ремети планове. И ето, можда, нехотичног објашњења оне загонетке, зашто је и по чијем наговору Мило Ђукановић онако самоубилачки насрнуо на нашу цркву у предвечерје избора…
Тек, опоменуо је даље Хоџис, „њихов (руски) стратешки интерес је да Западни Балкан никада не буде спреман за интеграције са Западом“, а „Србија себе не треба да доведе у позицију да буде Венецуела у Европи и да нема друге пријатеље, нити партнере, већ само Москву“.
И наравно Кина: „Такође треба да се такмичимо са Кином, јер ће они одмах наступити ако виде вакуум. Такав вакуум не смемо да дозволимо да се догоди.“
Све у свему, своје предвидљиво излагање, све иако нисмо очекивали да ће нам насрнути и на цркву онако отворено, генерал Хоџис закључио је још једном релативно оригиналном опсервацијом, која не показује само да нас на Западу сматрају својом зоном интереса, из чега и проистиче споменути став да немамо право на своје него само на њихове потребе, већ и да нас виде и као одскочну даску за даљу офанзиву према истоку: „Треба да се такмичимо за Балкан, не само зато што је реч о региону који је део Европе већ је реч о региону који представља задња врата црноморског региона за који ја сматрам да је права тачка такмичења између Запада, Кремља и Комунистичке партије Кине.“
ДОМАЋИ САРАДНИЦИ Но ништа друго, до баш овако нечега, од генерала Хоџиса и њему сличних, попут оног Румуна, нисмо ни могли да очекујемо. Они, уосталом, само раде свој посао.
Али чији посао обављају представници актуелне власти који с Хоџисом (и њему сличнима) учествују на овој НАТО конференцији, и заговарају даљу сарадњу с том организацијом иако је и њима, као што је и нама, јасно какве то последице са собом носи. А и ако (им) није било јасно, и Американац Хоџис и Румун Команеску разјаснили су им довољно детаљно.
Па упркос томе, или баш захваљујући томе, ничим изазвана министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог у Влади Србије Гордана Чомић на истој конференцији заступа став, свој или своје владе, било би лепо да и то разјаснимо, да „сарадњу између Србије и НАТО-а треба даље развијати и охрабривати“, а „навела је и да очекује да ће убудуће улога НАТО-а бити интензивирана и проширена у региону Западног Балкана“.
Док је Весна Марковић, посланица Српске напредне странке у Скупштини Србије, заменица председника скупштинског Одбора за спољне послове и чланица Одбора за европске интеграције, била кудикамо креативнија, а то ће рећи, непристојнија, од своје искусније колегинице.
„Након 21 године сам помен на НАТО изазива негативне емоције код наших грађана, без обзира на то што смо у последње две деценије имали бројне заједничке позитивне активности, које се не односе само на војне вежбе јер НАТО није само војна алијанса већ и политичка“, казала је посланица која је на свом твитер налогу 24. марта 2018. поделила фотографије НАТО разарања Београда уз поруку never forget, да би сада „као један од разлога за такав негативан однос јавног мњења оценила да је то ‘инструментализација емоција грађана Србије у пропагандне сврхе’“. „Поједине организације, политичке странке и одређени медији, блиски геополитичким конкурентима НАТО-а, манипулишу овом темом“, казала је и „оценила да је велика одговорност, не само медија већ свих особа које се баве политиком и јавним пословима, да упознају грађане са главним стратешким спољнополитичким циљевима Србије, као што је чланство у ЕУ. ‘Сматрам да у неким случајевима треба да оставимо емоције по страни и водимо се својим интересима и бенефитима које имамо од сарадње, у овом случају са НАТО’, рекла је Марковићева.“
И било би веома занимљиво када би гласачима СНС-а неко предочио овакве ставове њихове посланице Марковић. Па да видимо шта они о свему томе мисле и да ли су за то гласали када су гласали за СНС. А већ знамо да нису гласали да им Гордана Чомић буде министарка у влади…
ЧЕМУ СЛУЖИ Но поставља се овде и једно, можда, важније питање. Чему је, наиме, ова НАТО недеља уопште имала да послужи?
Знамо чему засигурно није послужила, и то знамо захваљујући истраживању јавног мњења које је управо ЦЕАС објавио за потребе своје НАТО недеље; она није послужила даљој популаризацији НАТО-а у Србији, о коме позитивно мишљење има свега 6 одсто грађана Србије. Док свега пет (и бројем: 5) одсто подржава улазак Србије у НАТО, ово наспрам 80 одсто оних који се томе изричито противе.
Све ово представља и донекле значајнији податак него што се у први мах чини; ствар је, наиме, у томе што популарност НАТО-у у Србији сви његови лобисти нису могли да поправе ни када су имали фактички монопол у овдашњим средствима јавног информисања, и када је сам НАТО био у бољем стању, то јест пре него што га је задесила она мождана смрт о којој је релативно недавно говорио француски председник Емануел Макрон. Што значи да им је даља перспектива још беднија од њиховог досадашњег учинка. И тога су, мора бити, и сами свесни, забога, па није могуће да нису.
Чему онда служи? Да убеди српску власт да се окрене онако како би то Бен Хоџис то желео? Део власти, оличен у министарки Чомић и посланици Марковић, већ је демонстрирао своју способност да то учини. Срећом, ни о чему се оне не питају. Док они који се питају, дакле, председник Александар Вучић, сигурно неће бити убеђени тако што ће од Бена Хоџиса или Лазара Команескуа, да их не набрајамо даље, чути неку генијалну и оригиналну мисао која ће их натерати да преокрену сву спољнополитичку оријентацију наше земље; убеђивање те врсте, уосталом, ако га има, сигурно се не изводи на овакав начин, већ много дискретније.
Тако да нам преостаје само да претпоставимо да је и 8. Београдска НАТО недеља, као и свих 7 претходних, организована с једним много опипљивијим и прозаичнијим циљем. Да се потроши новац који је за ту сврху одвојен. Уосталом, као што и организатори кажу, „ово смо ми“…
Док нама који нисмо они остаје да се питамо зашто је у ту сврху баш морао да им буде уступљен простор у Палати Србија. Да недавно при Министарству одбране Србије није отворена канцеларија Министарства одбране Русије, одговор на ово питање био би много очигледнији. И невеселији.