Отровни пипци из Беча

Након акције албанског терористе у Бечу, процене да би и Балкан могао бити мета постају све реалније. Али у чему се разликују терористичке претње према Србији у односу на Западну Европу?

Одавно на Балкану постоје јаки центри за радикализацију и мобилизацију потенцијалних исламских терориста, уз апсурд да су финансирање и организација тог процеса започели са Запада, а не са Истока што би било логично.

ДЕСТРУКТИВНИ УТИЦАЈ Један од најјачих светских центара исламске радикализације и финансирања муслиманских екстремиста, који се налази у Бечу, успешно је своје отровне пипке пустио на Балкан, посебно у БиХ, на „Косово“, а донекле и у Северну Македонију. Тај деструктивни утицај снажно се осетио и у централној Србији, на југу међу Албанцима и у Санџаку међу Бошњацима.
Финансирање из Саудијске Арабије и Катара, преко центара у Бечу, било је веома успешно јер су механизми радикализације – параџемати и насеља екстремних вехабија – ницали као гљиве после кише. Овај процес је започет током ратова на Балкану и несметано се наставио до данас. Запад је на тако створене исламске екстремисте гледао као на „савезнике својих савезника“ у ратовима против Срба и Србије и некритички прихватио лажи да ти верски фанатици нису опасни за западни свет. Ако су тада у то и веровали, тешко је разумети зашто тај свој погрешан став о терористима с Балкана до данас нису променили.
Чудну игру са исламским екстремистима водиле су и аустријске власти, дозвољавајући им да Беч користе као базу за ширење свог утицаја. Правдали су то западном демократичношћу, и били су уверени да баш зато Беч никада неће бити мета. Стога им и није сметало што се из Беча угрожавају друге државе, па и читаве регије.

(НЕ)СИГУРНА БАЛКАНСКА КУЋА По истој матрици резоновања да терористи „неће сећи грану на којој седе“ формирао се и чврст закључак да ни Балкан неће бити мета, јер је постао платформа за регрутацију, обуку и логистику терориста и нека врста њихове „сигурне куће“.
Међутим, након терористичког акта у Бечу сасвим је јасно да избегавање мета на Балкану неће трајати вечно.
До сада је био препознатљив критеријум терориста да мете у западним државама бирају на основу историјских разлога и њихове употребе сирове војне силе против исламских земаља. У такав избор одлично се уклапао и одјек таквих акција, јер је реч о државама чији медији су најутицајнији и који практично формирају „међународно“ јавно мњење.
Западни медији далеко више пажње посвећују једној или неколицини жртава тероризма у САД и ЕУ, него десетинама и стотинама жртава терористичког акта на Блиском истоку, у Азији или Африци. Зато се терористи, који наравно желе светску медијску пажњу, свим силама упиру да акције изводе управо на Западу. Међутим, ни ова, досад прилично чврста логика терориста код избора циљева више није тако поуздана, због најаве масовних терористичких акција широм света и претње да је свеукупан тероризам само почетак „нове врсте џихада против свих неверника“.

ДВОСТРУКА МОТИВАЦИЈА Србија мора да успостави јак антитерористички систем и пре него што се терористичке акције пренесу на Балкан, због јаких индиција да би прве балканске мете могле бити на српској територији, пре свега у Београду.
Неке опште претње и најаве тог типа од стране балканских џихадиста за сада су само у функцији застрашивања наших грађана, али не треба сумњати да ће покушати да их остваре ако им се укаже прилика.
Терористи пореклом с Балкана двоструко су радикализовани и мотивисани – као и сви други затровани су општом идејом исламског радикализма, али поред тога фанатично гаје мржњу и према Србима и Србији. То је саставни део сваке балканске радикализације, што повећава терористичке опасности према Србији. Јер ако имамо на уму основну теоријску поставку да је „тероризам радикализам на делу“, реално је очекивати да из толико нагомиланог радикализма у нашем окружењу проистекне тероризам који би могао угрозити Србију.

ДУПЛИ АРШИНИ ЗАПАДА Србија редовно обавештава европске државе о свим терористичким претњама, док они игноришу терористичке претње према Србији. Зато слободно можемо рећи да Србију, поред шире лепезе потенцијалног тероризма у односу на друге државе, угрожава и такав став западне „међународне заједнице“.
Основни проблем су двоструки аршини према тероризму и одступање од професионалних критеријума о томе ко су, и шта су, терористи. Чудан амерички став о томе да терористи преко ноћи могу постати борци за слободу прихватиле су и остале западне земље. Најбољи светски пример је Ал Нусра фронт, који је некада био део општег терористичког фронта Ал Каиде и Исламске државе док су били јединствени. Просто је невероватно да је Ал Нусра фронт, који је формиран од сиријских екстремиста по наређењу вође ИД Ал Багдадија, као посебна војна групација, волшебно постао савезник САД у сиријском рату. Разишли су се с Багдадијем, не због радикализма него због става о Сирији, а затим добили америчко наоружање, логистику и, што је најважније, америчку заштиту. Тако се они сада широм света, па и на Балкану одакле су неки регрутовани, не сматрају терористима.
Сличан обрт који се директно тиче Србије догодио се својевремено у вези с такозваном ОВК на „Косову“ и јединицама муџахедина у БиХ, од чега су највише страдали Србија и српски корпус. То је условило да и након ратова неке државе и парадржаве Балкана, као што су БиХ и „Косово“, постану „сигурна кућа“ за радикализоване појединце и групе, чак и за оне који су били укључени у злочине и терористичке акције и само чекају следећу прилику.
Код њих је сулудо говорити о некаквој дерадикализацији, која може бити само обмана и привид. На пример, никоме на Западу није сметало што се значајан број припадника злогласне бошњачке јединице Ел муџахид, који су први у Европи ритуално одсецали (српске) главе, трајно настанио у БиХ, где пропагирају тероризам какав данас гледамо по европским градовима. Или други пример, ништа мање опасан и веома актуелан – морамо се упитати где су сада борци најсуровије самосталне војне јединице ИД, састављене искључиво од Албанаца, по злу чувене „Катибе“? Нико не може гарантовати да они већ нису на „Косову“, где би као врхунски обучени и сурови представљали алармантну терористичку опасност за Србију.

УСАМЉЕНИ ПОЈЕДИНЦИ ИЛИ ГРУПЕ Из тога произлази процена какви би могли бити терористички напади на циљеве у Србији. Карактеристика терористичких напада у Европи и САД у последње време је да су у питању терористи појединци, радикализовани у параџематима или преко интернета, прилично слабо обучени у војном и у терористичком смислу. Наравно да су такви случајеви могући и у Србији, јер смо сличне примере радикализације имали у Санџаку пре десетак година где су актери осуђени на дугогодишње казне затвора.
Ипак, када је Србија у питању, далеко веће шансе су да то буду прекаљени терористи у већим групама, који реално могу направити много веће зло. Тајна складишта оружја и експлозива, која се повремено открију случајно или оперативним радом полиције, гаранција су да су већ добро снабдевени и да им нека нарочита логистика и није потребна. Нека од тих тајних складишта су у централној Србији, тако да је допремање терористичких средстава већ решен проблем. Недавно је једно такво складиште откривено код Бујановца, где су нађени експлозив погодан за класични тероризам, ракетни бацачи погодни за покретне мете и удар са дистанце, али и нека оптичка и електронска средства погодна за припрему ликвидација и атентата.
Западни безбедњаци не виде, или из политичких разлога неће да виде, да терористичке опасности које њима прете, и оне које потенцијално угрожавају Србију, долазе из истог миљеа с Балкана. Наравно да знају да готово и нема веће терористичке акције у Западној Европи и САД а да неке везе не воде према БиХ, „Косову“ или Северној Македонији.
Након терористичког напада у Бечу све се зна о албанском терористи, његовим албанским помагачима и везама с албанским екстремистима на Балкану, али сада је исувише касно. Зашто то нису знали раније, како би спречили терористички напад?
Зато што Запад у целини игнорише чињеницу да неке државе и парадржаве у нашем региону штите терористе и прикривају њихове биографије. Не смета им њихов исувише благ третман повратника с ратишта – кажњавају их новчано или благим затворским казнама, тако да је већина њих на слободи. Олако пролазе неку скраћену „дерадикализацију“ уз гаранције да су постали безопасни.

СРПСКА ОПАСНОСТ Наше безбедносне службе такве ставове не прихватају, и више од десет година упозоравају цео западни свет. Уступају им конкретне и веома квалитетне податке, док они више уважавају лажи које им сервирају неке друге балканске тајне службе. Зашто Бошњаци и Албанци штите терористе можемо само нагађати, али најближе је истини да ће их употребити у неком будућем обрачуну са Србима.
Није фраза када бошњачки и албански политичари јавно говоре да тероризам за њих није опасност, јер тежиште рада њихових тајних служби и није на тероризму, као код других европских држава, него на „српској опасности“. На Западу сваком новом терористичком акцијом све више увиђају да толеранција према „савезницима њихових савезника“ није разумна, јер већ годинама и њих директно угрожава, али нема довољно одлучности да се нешто промени. Беч поново „мудрује“ и, уместо жестоког обрачуна са екстремистима, поново тражи мир у компромису. Истина, укидају неке параџемате, али то је тек да нешто учине. Уместо да разбију центре албанског екстремизама, они су од ко зна колико хиљада полицајаца у Бечу пронашли једну Албанку, и пустили причу како се баш она борила против албанског терористе.
Утисак је да државе Западне Европе, без обзира на све „чврсте“ договоре о енергичној заједничкој борби против тероризма, тајно калкулишу, понашају се себично, и гледају само свој интерес у смислу – битно је „да не пукне код нас“. Није то чудно, јер се слично понашају и код друге врсте велике опасности, здравствено-економске. У борби против вируса корона та себичност се јасно видела, док је код борбе против тероризма прикривена јер се све одвија тајно. Само у неким ситуацијама опрезност и неповерење су разумљиви – код заштите извора информација који су уграђени у терористичке организације и групе. Ништа друго не оправдава различит третман извора тероризма и различито гледање на исту врсту терориста, јер за то не постоје професионални разлози, него само политички. Наравно да став према свеукупном тероризму треба бити јединствен у свим државама, ако је борба против тероризма искрена а не калкулантска.

ОБРУЧ 2020 Србија је у вези са обавештајно-безбедносним системима европских држава о питању тероризма, али је због њиховог игнорисања терористичких опасности на Балкану углавном принуђена да се штити сама. Ослања се на своје информације и процене.
Иако нема података о планирању конкретних терористичких акција према Србији, опрез и припреме за антитерористичку борбу су на високом нивоу.
У вези с тим је недавно одржана антитерористичка вежба „Обруч 2020“, којом је тестирана оспособљеност полиције да у што краћем року неутралише и уништи терористичку групу која убија цивиле. Увежбаност полиције улива сигурност грађанима, а уједно је и јак фактор одвраћања терориста од акције. Види се да извлаче искуства анализирајући терористичке акције по свету. Врхунски су обучени и имају модерну опрему за акцију у сваком амбијенту – на улици, у згради, градском аутобусу и другде, дању и ноћу. Имају завидну способност вертикалног маневра хеликоптерима, што је важно због брзине деловања и код решавања талачких криза.
Један важан сегмент српског антитерористичког система овом вежбом није могао да се провери – рад тајних служби, од којих највише зависи да ли ћемо терористички акт спречити на време, или ћемо након уништења терориста бројати жртве. Улива поверење чињеница да наше тајне службе већ годинама уназад долазе до важних података о угрожавању безбедности Србије, али када је тероризам у питању, изненађење је увек могуће и код најјачих безбедносних система. Зато је пријатно сазнање да у овој земљи има ко да им се супротстави и да их уништи.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *