Омаж блиставом владаоцу средњовековне Србије

У престоници освануо „Деспот Стефан Лазаревић под бедемима Београда“

Сликар Небојша Ђурановић недавно је од Града Београда добио наруџбину за слику монументалних димензија (2,5 х 6,5 метара) „Деспот Стефан Лазаревић под бедемима Београда“. То уље на платну, урађено током 2019–2020 године, постављено је у свечаној сали Скупштине града и за ово уметничко дело урађена су посебна светла. Слика није везана за неки датум или јубилеј већ за чињеницу да тај владар није заступљен у монументалном реалистичком сликарству

Небојша Ђурановић, Деспот Стефан Лазаревић под бедемима Београда, 2019–2020, уље на платну, 2,5 x 6,5 м
Академски сликар Небојша Ђурановић (Београд, 1968) привукао је пажњу сликом „Крунисање Стефана Првовенчаног“, урађеном 2018. године и изложеној у холу Галерије РТС. Реч је о монументалном делу, величине 3 х 5 метара, које за историјску позадину има на Сајму књига награђену Ђурановићеву књигу „Српски витезови у доба Немањића“. Недавно је исти уметник од Града Београда добио наруџбину за још већу слику „Деспот Стефан Лазаревић под бедемима Београда“, величине 2,5 х 6,5 метара. То уље на платну, урађено током 2019–2020. године постављено је у свечаној сали Скупштине града и за њега су урађена посебна светла. Слика није везана за неки датум или јубилеј већ за чињеницу да тај владар није заступљен у монументалном реалистичком сликарству. Постоје слике Косовског боја, цара Душана, сеобе Срба, али не и оне посвећене деспоту Стефану. Изведена је по свим правилима те врсте сликарства а стручни консултант за питања историјске проблематике представљене на слици био је др Марко Поповић, археолог и хералдичар. Наша ликовна култура зна за уљане слике дивовског формата, рађене су у 19. веку, али и у новије време. Петар Омчикус је урадио дело величине 2 х 4 метра а Зоран Велимановић слику дужине осам метара али из делова. Ђурановић је направио ликовни подвиг, на формату слике који је урадио други не би умели ни платно да затегну. Величина слике наравно не пресуђује о ликовној вредности, иначе би сваки графит био вреднији од малог Ван Ајковог „Аутопортрета“. Овом џиновском уљу на платну додатни квалитет даје суштинско одређење стила у којем је урађено, од једног од најбољих наших сликара реализма.

ЕВРОПСКИ ВИТЕЗ И ВОЈСКОВОЂА На слици је представљен деспот Стефан Лазаревић (1377–1427), међу најважнијим српским владарима, син кнеза Лазара, познат и као Стефан Високи. Био је владар џиновског раста, непревазиђени ратник, стратег и културни прегалац. Владао је Србијом с титулом кнеза и деспота. У своје време важио је за једног од најбољих европских витезова и војсковођа, његова коњица тешких оклопника била је страшан противник на бојишту, али је он и један од највећих српских књижевника у средњем веку. Водио је вешту политику између Турске, Угарске и Европе, у циљу очувања својег народа после пораза на Косову. Као вазал угарског краља Жигмунда добио је Мачву и Београд, у који је 1405. године сместио своју престоницу. На унутрашњем плану периоде мира користио је за снажење Србије у економском, културном и војном погледу. Објавио је „Закон о рудницима“, у чијем уводу је дао и сажету аутобиографију и уредио рударски живот. Ново Брдо је тада било највећи рудник на Балкану и вековни извор прихода српских владара. Крајем његове владавине, унапређењем десетак рудника, Србија је била међу највећим произвођачима сребра, извозила је једну петину укупне европске производње сребра. Спољни извоз досегао је тада невиђене размере, а увожене су свила, скупоцене тканине са Истока, бисер и друге драгоцености. Тада се први пут у изворима појављују градови Чачак и Смедерево. Посебно место је заузео Београд, значајно трговачко средиште између Балкана и Средње Европе. Наша престоница је тада доживела највећу обнову и развој у средњем веку. Владар је дао велике повластице и олакшице становницима, подигао православну и католичку цркву, пекаре, воденице, пристаниште, царину, тргове и пијаце. За десетак пута је повећао Београдску тврђаву, у њој је подигао свој двор а прилаз обезбедио Кулом Небојша.
Деспот је био велики покровитељ уметности, на архитектонском плану наставио је развој моравског стила, који је започео у време његовог оца, градњом Раванице и Лазарице. Последњи велики српски владар пружао је подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља, које су Турци заузели. Био је и писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“, за које стручњаци кажу да се одликује ренесансним цртама. Поред читања и писања на старословенском, преводио је са грчког и латинског. Под његовим покровитељством деловали су истакнути философи, граматичари и књижевници Константин Философ и Григорије Цамблак, развила се и богата делатност Ресавске преписивачке школе. Наш владар је имао библиотеку у то време не мању од Медичијевих, а превођење непреведених дела са грчког у манастиру Ресави досегло је велики обим, та преписивачка радионица била је међу највећим и најбоље организованим скрипторијумима у Европи. Деспот Стефан је завршио своју монументалну задужбину манастир Ресаву (Манасију) код Деспотовца а подигао је и прелепи Каленић, китњасти узор лепоте српског позног стила у архитектури и сликарству. Био је у европском витешком реду Змаја, према оснивачкој повељи из 1408. године, као први међу витезовима. С њим је почела последња блистава епоха у историји и култури средњовековне Србије, мудром спољном и унутрашњом политиком обезбедио је за дуже мир и стабилност Србији. На 500-годишњицу његове смрти 1927. је канонизован.

ПИТАЊА НАШЕ СУДБИНЕ И – БЕОГРАДСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Слика Небојше Ђурановића, млађег београдског мајстора, отвара и нека кључна питања наше судбине. Како је Драгош Калајић приметио, једини прави пут за српског уметника, владара и човека је да буде истовремено национално али и европски одређен, јер је Србија не само део света већ колевка Европе. На листу врлих националних радника који се нису окренули од интернационалног Калајић је уврстио деспота Стефана Лазаревића, Владимира Велмара Јанковића и Пају Јовановића. На трагу Велмара Јанковића и његове књиге Калајић је формирао своју идеју „Београдског погледа на свет“, о чему је са сарадницима 1991. године објавио сјајну истоимену књигу и организовао велику изложбу. Управо је та идеја у првом плану Ђурановићеве историјске слике, узорна и вечна, важећа за обичног човека, политичара, као и уметника јер је, између осталог, само наша и увек показује пут нараштајима.

ДЕСПОТ СТЕФАН – ПРВИ ГРАДОНАЧЕЛНИК БЕОГРАДА Ове податке треба имати у виду када гледамо и размишљамо о слици Небојше Ђурановића. Деспот Стефан Лазаревић је био први градоначелник Београда, град је посветио Богородици, у њему је начинио седиште митрополита и своју престоницу. На слици је представљен средњовековни Београд у зениту владавине деспота Стефана, двадесетих година 15. века. На њој се види источни бедем доњег града ојачан кулама, а у позадини на брду горњи град (деспотов двор) са донжон кулом званом Небојша. Представљени су источно пристаниште, шајка и усидрен брод у десном делу слике. Деспот Стефан у пратњи своје личне гарде излази из источне капије града, дочекан својом војском и властелом, док га патријарх Никон I, свештенство и народ поздрављају. Његови телохранитељи („телу својему сабљудатељи“) били су у трећој групи чиновника коју је установио. Деспот је приказан на коњу, у оклопу са заставом двоглавог орла, као легитимни наследник Немањића. Сликар је дело решио мноштвом детаља и покрета што чини његову композицију још сложенијом. Његово монументално остварење не поставља се толико против духа уметности овог времена колико наслеђује један стари жанр. У време када је нарација у уметности забрањена и презрена, Небојша Ђурановић је обновио жанр историјског сликарства, који потиче још од античких мозаика и, како видимо, постоји и у овом времену, када мануелне уметности и вештине одумиру. Зато познаваоци и колекционари попут Зорана Тоскића с правом Ђурановића сматрају неком врстом наследника Паје Јовановића, премда њихови опуси не могу да се упореде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *