Од свих идентитета европски је најтеже утврдити

Jürgen Wertheimer: Europa – eine Geschichte seiner Kulturen, Penguin-Verlag, München 2020

Реч о књизи Европа – историја њених култура

Како Јирген Вертхајмер, аутор изванредне студије о митовима и културама, одговара на питање: Шта је Европа данас?

Шта је Европа данас? На којим је митовима, културама, опречностима, дефиницијама, илузијама она саграђена? На којим темељима она почива?
Јирген Вертхајмер, професор нове немачке књижевне теорије и компаратистике у Тибингену, аутор је многобројних књига које се баве културама Европе. Од 2017. руководи пројектом Касандра, који се бави књижевностима у кризним регионима, кроз анализу узрока сукоба. Његова нова књига је насловљена Европа – историја њених култура. Европа је patchwork сећања, стварности и фикција и све друго само не затворена целина – она је невероватно сложено здање, а не хомогена целина. Вертхајмер подвлачи разлике у културама и пледира да се у потрази за сличностима не приступа истодобно.
Од свих могућих идентитета европски је најтеже утврдити. Истина је да су се у току дуге историје континента његови житељи најмање осећали као Европљани. „Национални, династички, етнички и религиозни идентитети су стајали и стоје много више у предњем плану.“ У поглављу Ми смо ми – или да ли смо ми други? повлачи Вертхајмер један отрежњујући резултат свога пута кроз 2.000-годишњу историју европске културне и књижевне историје. За Вертхајмера се специфичност европске књижевности састоји у томе да она није напросто фикција већ да се увек сучељава с друштвеном стварношћу свога времена. То почиње отмицом феничанске краљевске кћери Европе. Хомер и Херодот приповедају да ју је бог отац Зевс отео из Либанона и одвео на Крит, што чини, како аутор вели, „геополитичку измену парадигми par excellence“. Европа је продукт стратегијских ограничавања и то сазнање се код Вертхајмера понавља на више места. Ово је продуктивна мисао, јер чини промену програмом, уместо да настоји на фиксном идентитету. Тако је за њега грчка трагедија покушај ослобођења од присилне архаичне вере у судбину. Због своје радозналости Одисеј ће постати први индивидуалиста европске културе. Један даљи корен Европе налази Вертхајмер у јеврејској историји. Излазак из Египта је ослободио Јевреје ропства, али боравак у пустињи је њихову веру довео у сумњу, а у Палестини их није очекивала обећана земља, већ лишавање. Утолико је за преживљавање групе било потребно откровење Бога на Синајској гори. Овде се препознају стратегијске могућности које почивају на идеји савеза с удаљеним и истовремено блиским Богом. Једна даља идеја употпуњује сценарио: колектив. Колектив као замишљено, „осећано јединство“.
Христос као „уметничко дело“ на континенту У овоме је Вертхајмер недвосмислен: религиозна убеђења чине језгро њеног идентитета. На првом месту, „уметничко дело Христос“ трајно је одредило историју Европе. Најпре ће небројене хиљаде хришћана бити погубљене, а онда ће хришћанство постати државна религија у Римском царству и царствима која су га наследила. „Европа је фрагилна конструкција из три, четири, пет наследстава Рима, који су били у завади једни с другима и једни друге критички посматрали.“ И мимо свих тих ривалитета засновала се једна заједничка воља, једна идеја водиља. Њен резултат је први велики џихад у европској историји. Говорити о Европи значи говорити и о једној тамној страни од њеног почетка.
Крсташки ратови као „европско осмишљење идентитета“ Крсташки ратови су израз насиља које је пратило европску потрагу за идентитетом. Прогон Јевреја и муслимана из Шпаније ишао је руку подруку са „открићем“ новог света. За аутора је важно да се истакну истовременост опречности, светлости и сенки. Језик и култура су медијум ослобађања од окова традиције, а мисли о ренесанси, просветитељству и хуманизму ослобађају, али и ограничавају. „Поседом, језичким регулисањем и постављањем норми: надмоћни хуманистички протагониста полаже норме – било благим или грубим речима, али увек без алтернативе.“
У Вертхајмеровој књизи Европа је континент контраста. Књига води кроз више од 2000 година културне историје, откривајући различите моделе метаморфоза. Он одлучно вели да је Европа „артефакт амбивалентности и афинитета“.
Занимљив приступ, нека врста паркура у каскадама, луцидна анализа из перспективе једног космополитски настројеног теоретичара књижевности и уверљиви пледоаје за културну вишестраност Европе, која јој је, рецимо ауторовом дикцијом, генетски иманентна.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *