МИГРАНТСКА ПАНДЕМИЈА

Поред здравствених, друштвених и економских последица, корона нам је донела и заглушујућу тишину када је реч о највећем социолошком феномену наших дана – мигрантској кризи. Појава која је донедавно заузимала водеће ступце глобалних медија, протеклих месеци је скрајнута на маргину. То, међутим, не значи да је мигрантски талас спласнуо. Напротив, чини се да се миграциона маса увећава истим интензитетом као и паника проузрокована вирусом корона

Мало ко се данас сећа „тријумфалних“ промена и револуција које су захватиле север афричког континента пре десет година а предводиле су их углавном филијале Муслиманског братства. Дестабилизовале су Тунис, Либију, Египат и напослетку Сирију. Осим што су коренито измениле друштвена уређења у региону Северне Африке, ове „обојене револуције“ су као нуспојаву проузроковале незапамћени покрет становништва, не само из Африке већ и из Централне Азије и с Далеког истока, а које се готово као по команди упутило ка европском континенту. Како се рушила ионако крхка стабилност у широком појасу од Триполија до Пенџаба, тако су се рушиле и границе европских земаља, уносећи у свакодневицу европског начина живота нови фактор – нелегалне имигранте, другачијих цивилизацијских карактеристика и неспремних на прилагођавање на грађанске обрасце понашања. Стихијска природа покренутог мигрантског цунамија брисала је и брише пред собом све законске, језичке, економске и социјалне баријере, доводећи до значајних унутрашњих промена европских друштава и доводећи у питање опстанак саме Европске уније.

АГЕНДА МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМА Иако је 2010. године дугогодишња немачка канцеларка Ангела Меркел невољно признала да је „концепт мултикултурализма пропао“, односно да је идеја о срећном суживоту припадника различитих етницитета и религија доживела крах, она данас представља перјаницу европске елите која заговара масован и неконтролисан пријем имиграната. Домаће искуство о неуспешности и немогућности стварања једног мултикултуралног друштва очигледно за прву даму европске политике није представљало препреку да у јеку мигрантске кризе 2015. године отвори широм немачке границе, и искаже оптимизам и увереност у способност немачког друштва да придошлице прими и обезбеди им услове за живот речима: „Ми то можемо.“ Одговор на питање одакле таква промена у ставу за само пет година и због чега се тако некритички и неселективно инсистира на прихвату милиона странаца, може се наћи уколико се сагледа шири контекст и филозофија „Велике сеобе народа“.
Савременици америчког председника Вудроа Вилсона приписују му изјаву: „У политици се ништа не догађа случајно. Ако се случајност и догоди, тако је било планирано.“ Дакле, преносећи суштину ове мисли на феномен миграција, морамо се запитати да ли је масовно пресељење становништва с једног на други континент плод случајних међусобно повезаних догађаја, или је реч о добро испланираном реструктурирању Европе какву познајемо. „Светска закулиса“, како је управљаче глобалним друштвеним токовима крстио руски философ Иван Иљин, одавно не крије своје планове и намере у контексту коренитих промена живота људи. Један од гласноговорника и идеологa глобалистичке агенде јесте и Жак Атали, француски мислилац рођен у Алжиру, некадашњи саветник француског председника Франсоа Митерана и бивши председник Европске банке за обнову и развој; он је још 1992. године у књизи „Линија хоризонта“ обелоданио у ком правцу ће се одвијати историја.
Како Атали пише, садашњи поредак заснован на сили, замениће нов заснован на новцу. „Новчани поредак постаће универзалан. Од Сантјага до Пекинга, од Јоханесбурга до Москве, сви економски системи клањаће се пред олтаром тржишта. Никад свет није био у таквом ропству какво диктира новац… Победници те нове ере биће градитељи, а у њиховим рукама ће се наћи и власт и финансијска моћ.“ У контексту масовних миграција посебно је занимљиво предвиђање будућности на плану поимања породице, нације, државе… По Аталију, људи ће изгубити „традиционалну везаност за земљу, заједницу, породицу“, и постаће „нови номади“ под сталним електронским надзором. „С једне стране, постојаће привилеговане елите које ће моћи да живе и да се крећу где желе; речју, располагаће средствима покретљивости. Њима ће припадати звезде номадских предузећа. Називам их хиперномади. С друге стране, на дну лествице биће инфраномади, који ће бити принуђени да се непрестано крећу како би дошли до хране и крова над главом у подношљивим климатским условима.“ Дакле, у питању је слика света који је премрежен „номадима“, људима који су у константној миграцији и потрази за „бољим животом“, односно људима који неће бити везани за одређену територију, што ће бити нова премиса глобалног друштва. То ће бити заједница људи који неће имати осећање за отаџбину, земљу, веру, претке, и који ће живети искључиво ради задовољења потрошачких потреба.
Овакво поимање глобалног поретка суштински умногоме подсећа на врло популарну теорију која је с појавом мигрантске кризе извучена из сенке прошлости. Реч је о доктрини Ричарда Чоуденхова Калергија, једног од оснивача „паневропског“ покрета с почетка двадесетих година прошлог века. У књизи „Практични идеализам“ наводи: „Становници будућих Сједињених Европских Држава неће бити људи Старог континента, већ врста подљуди, продукт мешања раса“. Даље, Калерги пише како ће се Европљани помешати с другим етничким групацијама, пре свега из Африке и Азије, стварајући тако нову расу мелеза, која ће бити лишена било каквог осећања припадности домицилном становништву Европе. По његовим речима, „народ будућности биће мешане крви. Будућност је у евроазијско-црној раси, веома сличној древним Египћанима, која ће заменити овдашње народе својом разноликошћу“. Не улазећи у оцену да ли су масовне миграције заиста плод испуњавања „Калергијевог плана“, емпиријско искуство показује да у Европи заиста долази до промене националне и етничке структуре. Посебно ако се има у виду демографска слика Старог континента, који све више заслужује тај епитет, с обзиром на актуелне демографске показатеље. Један од најпознатијих интернет-портала који се бави статистиком у реалном времену „Ворлдометар“ изашао је с подацима да је тренутна стопа фертилитета у Европи 1,6, односно да је стопа рађања недовољна за просту репродукцију. Поред тога просечна старост европског становништва износи 42,5 године, што су све индикатори који указују да европска популација одумире и практично нестаје.

КОКТЕЛ ВИРУСА И МИГРАЦИЈА Иако је било очекивано да се пандемијом короне и глобалним затварањем и обуставом готово свих друштвених активности дође до релаксације када је у питању миграциона криза, догодило се управо супротно. Након „закључавања“ проузрокованог вирусом корона, готово 4.900 људи прешло је Ламанш у малим чамцима, што је више него двоструко у односу на процену колико је миграната прешло канал током целе 2019. године. УНХЦР тврди да број покушаја опасних путовања у друге делове Европе такође расте. Италија је, на пример, у првих 10 месеци 2020. забележила 16.942 прелазака отвореног мора, док их је у целој 2019. било 11.471. А како на терену изгледа када се помешају вирус корона и миграциони притисак најбоље су осетили становници грчког острва Лезбос, на којем се налази један од највећих кампова за избеглице у Европи. На том острву је након погоршања епидемиолошке слике у Грчкој у септембру ове године уведен карантин, тј. забрана напуштања избегличког кампа. То је изазвало револт међу 12.000 миграната, који су „незадовољни третманом“ запалили читав камп и до темеља га срушили.
Грчки званичници и локалне организације за помоћ још нису усвојили планове за смештај већине бивших становника кампа. Дискусије су закомпликовале групе грчких острвљана који су, бесни због присуства миграната на острву, поставили блокаде путева како би зауставили пролазак медицинског тима Лекара без граница и грчког војног особља које је желело да дође до изгорелог места. Посебну бојазан изазвала је и чињеница да је 35 миграната за које је утврђено да су позитивни на вирус корона волшебно нестало и да је њихово боравиште непознато. Колико је ситуација на острву била озбиљна и колико је мигрантска криза значајно питање за читаву Европу говори и изјава француског председника Макрона да „Европа мора показати солидарност са Грчком и оживети европске вредности“.
Ова изјава је значајна и јер су управо председник Макрон и француски народ недавно осетили како изгледа схватање европских вредности када га тумаче појединци који с Европом деле само место пребивалишта. У серији терористичких напада, изразито исламистичког карактера, огољена је сва политика интеграција међусобно далеких и непомирљивих култура. С дословним падом глава на француским улицама, пала је и идеја европског „мелтинг пота“. Стишњена између пандемије короне и миграната, Европа ће бити присиљена да пронађе своју панацеју.