MIGRANTSKA PANDEMIJA

Pored zdravstvenih, društvenih i ekonomskih posledica, korona nam je donela i zaglušujuću tišinu kada je reč o najvećem sociološkom fenomenu naših dana – migrantskoj krizi. Pojava koja je donedavno zauzimala vodeće stupce globalnih medija, proteklih meseci je skrajnuta na marginu. To, međutim, ne znači da je migrantski talas splasnuo. Naprotiv, čini se da se migraciona masa uvećava istim intenzitetom kao i panika prouzrokovana virusom korona

Malo ko se danas seća „trijumfalnih“ promena i revolucija koje su zahvatile sever afričkog kontinenta pre deset godina a predvodile su ih uglavnom filijale Muslimanskog bratstva. Destabilizovale su Tunis, Libiju, Egipat i naposletku Siriju. Osim što su korenito izmenile društvena uređenja u regionu Severne Afrike, ove „obojene revolucije“ su kao nuspojavu prouzrokovale nezapamćeni pokret stanovništva, ne samo iz Afrike već i iz Centralne Azije i s Dalekog istoka, a koje se gotovo kao po komandi uputilo ka evropskom kontinentu. Kako se rušila ionako krhka stabilnost u širokom pojasu od Tripolija do Pendžaba, tako su se rušile i granice evropskih zemalja, unoseći u svakodnevicu evropskog načina života novi faktor – nelegalne imigrante, drugačijih civilizacijskih karakteristika i nespremnih na prilagođavanje na građanske obrasce ponašanja. Stihijska priroda pokrenutog migrantskog cunamija brisala je i briše pred sobom sve zakonske, jezičke, ekonomske i socijalne barijere, dovodeći do značajnih unutrašnjih promena evropskih društava i dovodeći u pitanje opstanak same Evropske unije.

AGENDA MULTIKULTURALIZMA Iako je 2010. godine dugogodišnja nemačka kancelarka Angela Merkel nevoljno priznala da je „koncept multikulturalizma propao“, odnosno da je ideja o srećnom suživotu pripadnika različitih etniciteta i religija doživela krah, ona danas predstavlja perjanicu evropske elite koja zagovara masovan i nekontrolisan prijem imigranata. Domaće iskustvo o neuspešnosti i nemogućnosti stvaranja jednog multikulturalnog društva očigledno za prvu damu evropske politike nije predstavljalo prepreku da u jeku migrantske krize 2015. godine otvori širom nemačke granice, i iskaže optimizam i uverenost u sposobnost nemačkog društva da pridošlice primi i obezbedi im uslove za život rečima: „Mi to možemo.“ Odgovor na pitanje odakle takva promena u stavu za samo pet godina i zbog čega se tako nekritički i neselektivno insistira na prihvatu miliona stranaca, može se naći ukoliko se sagleda širi kontekst i filozofija „Velike seobe naroda“.
Savremenici američkog predsednika Vudroa Vilsona pripisuju mu izjavu: „U politici se ništa ne događa slučajno. Ako se slučajnost i dogodi, tako je bilo planirano.“ Dakle, prenoseći suštinu ove misli na fenomen migracija, moramo se zapitati da li je masovno preseljenje stanovništva s jednog na drugi kontinent plod slučajnih međusobno povezanih događaja, ili je reč o dobro isplaniranom restrukturiranju Evrope kakvu poznajemo. „Svetska zakulisa“, kako je upravljače globalnim društvenim tokovima krstio ruski filosof Ivan Iljin, odavno ne krije svoje planove i namere u kontekstu korenitih promena života ljudi. Jedan od glasnogovornika i ideologa globalističke agende jeste i Žak Atali, francuski mislilac rođen u Alžiru, nekadašnji savetnik francuskog predsednika Fransoa Miterana i bivši predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj; on je još 1992. godine u knjizi „Linija horizonta“ obelodanio u kom pravcu će se odvijati istorija.
Kako Atali piše, sadašnji poredak zasnovan na sili, zameniće nov zasnovan na novcu. „Novčani poredak postaće univerzalan. Od Santjaga do Pekinga, od Johanesburga do Moskve, svi ekonomski sistemi klanjaće se pred oltarom tržišta. Nikad svet nije bio u takvom ropstvu kakvo diktira novac… Pobednici te nove ere biće graditelji, a u njihovim rukama će se naći i vlast i finansijska moć.“ U kontekstu masovnih migracija posebno je zanimljivo predviđanje budućnosti na planu poimanja porodice, nacije, države… Po Ataliju, ljudi će izgubiti „tradicionalnu vezanost za zemlju, zajednicu, porodicu“, i postaće „novi nomadi“ pod stalnim elektronskim nadzorom. „S jedne strane, postojaće privilegovane elite koje će moći da žive i da se kreću gde žele; rečju, raspolagaće sredstvima pokretljivosti. Njima će pripadati zvezde nomadskih preduzeća. Nazivam ih hipernomadi. S druge strane, na dnu lestvice biće infranomadi, koji će biti prinuđeni da se neprestano kreću kako bi došli do hrane i krova nad glavom u podnošljivim klimatskim uslovima.“ Dakle, u pitanju je slika sveta koji je premrežen „nomadima“, ljudima koji su u konstantnoj migraciji i potrazi za „boljim životom“, odnosno ljudima koji neće biti vezani za određenu teritoriju, što će biti nova premisa globalnog društva. To će biti zajednica ljudi koji neće imati osećanje za otadžbinu, zemlju, veru, pretke, i koji će živeti isključivo radi zadovoljenja potrošačkih potreba.
Ovakvo poimanje globalnog poretka suštinski umnogome podseća na vrlo popularnu teoriju koja je s pojavom migrantske krize izvučena iz senke prošlosti. Reč je o doktrini Ričarda Čoudenhova Kalergija, jednog od osnivača „panevropskog“ pokreta s početka dvadesetih godina prošlog veka. U knjizi „Praktični idealizam“ navodi: „Stanovnici budućih Sjedinjenih Evropskih Država neće biti ljudi Starog kontinenta, već vrsta podljudi, produkt mešanja rasa“. Dalje, Kalergi piše kako će se Evropljani pomešati s drugim etničkim grupacijama, pre svega iz Afrike i Azije, stvarajući tako novu rasu meleza, koja će biti lišena bilo kakvog osećanja pripadnosti domicilnom stanovništvu Evrope. Po njegovim rečima, „narod budućnosti biće mešane krvi. Budućnost je u evroazijsko-crnoj rasi, veoma sličnoj drevnim Egipćanima, koja će zameniti ovdašnje narode svojom raznolikošću“. Ne ulazeći u ocenu da li su masovne migracije zaista plod ispunjavanja „Kalergijevog plana“, empirijsko iskustvo pokazuje da u Evropi zaista dolazi do promene nacionalne i etničke strukture. Posebno ako se ima u vidu demografska slika Starog kontinenta, koji sve više zaslužuje taj epitet, s obzirom na aktuelne demografske pokazatelje. Jedan od najpoznatijih internet-portala koji se bavi statistikom u realnom vremenu „Vorldometar“ izašao je s podacima da je trenutna stopa fertiliteta u Evropi 1,6, odnosno da je stopa rađanja nedovoljna za prostu reprodukciju. Pored toga prosečna starost evropskog stanovništva iznosi 42,5 godine, što su sve indikatori koji ukazuju da evropska populacija odumire i praktično nestaje.

KOKTEL VIRUSA I MIGRACIJA Iako je bilo očekivano da se pandemijom korone i globalnim zatvaranjem i obustavom gotovo svih društvenih aktivnosti dođe do relaksacije kada je u pitanju migraciona kriza, dogodilo se upravo suprotno. Nakon „zaključavanja“ prouzrokovanog virusom korona, gotovo 4.900 ljudi prešlo je Lamanš u malim čamcima, što je više nego dvostruko u odnosu na procenu koliko je migranata prešlo kanal tokom cele 2019. godine. UNHCR tvrdi da broj pokušaja opasnih putovanja u druge delove Evrope takođe raste. Italija je, na primer, u prvih 10 meseci 2020. zabeležila 16.942 prelazaka otvorenog mora, dok ih je u celoj 2019. bilo 11.471. A kako na terenu izgleda kada se pomešaju virus korona i migracioni pritisak najbolje su osetili stanovnici grčkog ostrva Lezbos, na kojem se nalazi jedan od najvećih kampova za izbeglice u Evropi. Na tom ostrvu je nakon pogoršanja epidemiološke slike u Grčkoj u septembru ove godine uveden karantin, tj. zabrana napuštanja izbegličkog kampa. To je izazvalo revolt među 12.000 migranata, koji su „nezadovoljni tretmanom“ zapalili čitav kamp i do temelja ga srušili.
Grčki zvaničnici i lokalne organizacije za pomoć još nisu usvojili planove za smeštaj većine bivših stanovnika kampa. Diskusije su zakomplikovale grupe grčkih ostrvljana koji su, besni zbog prisustva migranata na ostrvu, postavili blokade puteva kako bi zaustavili prolazak medicinskog tima Lekara bez granica i grčkog vojnog osoblja koje je želelo da dođe do izgorelog mesta. Posebnu bojazan izazvala je i činjenica da je 35 migranata za koje je utvrđeno da su pozitivni na virus korona volšebno nestalo i da je njihovo boravište nepoznato. Koliko je situacija na ostrvu bila ozbiljna i koliko je migrantska kriza značajno pitanje za čitavu Evropu govori i izjava francuskog predsednika Makrona da „Evropa mora pokazati solidarnost sa Grčkom i oživeti evropske vrednosti“.
Ova izjava je značajna i jer su upravo predsednik Makron i francuski narod nedavno osetili kako izgleda shvatanje evropskih vrednosti kada ga tumače pojedinci koji s Evropom dele samo mesto prebivališta. U seriji terorističkih napada, izrazito islamističkog karaktera, ogoljena je sva politika integracija međusobno dalekih i nepomirljivih kultura. S doslovnim padom glava na francuskim ulicama, pala je i ideja evropskog „melting pota“. Stišnjena između pandemije korone i migranata, Evropa će biti prisiljena da pronađe svoju panaceju.