ЛЕПА ДОСЕТКА: ЧАСОПИС КАО КЊИГА, КЊИГА КАО ЧАСОПИС

Часопис Прича је преживео, чак надживео свог иницијалног творца, оштрореког Слободана Стојадиновића, песника самонаденутог надимка Чуде. Данас га уређују Васа Павковић и Славољуб Марковић, а издаје Књижевно друштво Свети Сава

Београдски часопис Прича, посвећен причама и књижевном приповедању, покренуо је својевремено песник-приповедач Слободан Стојадиновић, човек особеног духа и дара, познат и по самонаденутом надимку Чуде. Пре но што се латио овог потхвата, Стојадиновић је обнављао и уређивао извесне старе, међуратне часописе, али ти њихови „наставци“ по правилу нису били дугог века.
Часопис Прича је преживео, чак надживео свог иницијалног творца, оштрореког Чудеа. Данас га уређују Васа Павковић и Славољуб Марковић, а издаје Књижевно друштво Свети Сава.

ИЗДАВАЧКО-УРЕДНИЧКА ИГРА Завршни број за минулу годину (двоброј 46–47) који се, како је данас чест случај, појавио могуће с извесним кашњењем, дакле почетком ове године, надомак „лета короне“, плод је једне двоструке (изнуђене или хотимичне, свеједно!) издавачко-уредничке игре. Читалац који скине заштитни омот суочава се с изненађењем: читава садржина часописа, опремљена сопственом додатном корицом, заправо је књига прича Драгана Станишића Пароброд у житу. Објављена је на овај начин као награда часописа, то јест као смислени омаж њеном аутору.
Драган Станишић, да одмах напоменем, није никакво ново књижевно име. Аутор је једне књиге прича, два романа и књиге поезије. Будући, међутим, да није „трчао трку“, то јест да је имао знатне паузе у објављивању, Пароброд у житу је прилика да се подсетимо битних особености његовог приповедања и домашаја што изискују и читалачку, и критичку пажњу.
Станишић је, најпре, мајстор наративне атмосфере. Оног дочаравања захваљујући којем и језик, и прича почињу да трепере. Умеће је то ванредно демонстрирано већ у оквирним причама – првој и последњој у књизи – Перфектан дан за банџи скокове и Пароброд у житу.
Тренутак у којем један скок с платформе за летњу забаву на Ади Циганлији поприма значај судбоносне одлуке за двоје младих људи, нека врста прелома и сједињења осећања, плод је умећа мајстора-приповедача дарован сензибилном читаоцу. А подједнако је сугестивна и визија (замишљеног) пароброда што се у другој споменутој причи обзнањује сред житног поља, с дна давно усахлог Панонског мора.
У једној другачије конципираној прози, фантазмагорија Амор пацов, увод у Винавера, наш писац, наглашено склон урбаним атмосферама, с читаоцем руку подруку хрли у минуло – у кафану Москва, за чијим столом Рака Драинац пише новински чланак, да би му потом био путовођа ка Калемегдану, у сусрет најпре с Растком Петровићем, а потом, сред старог парка, и са самим Винавером. Биће споменут, наравно, и одсутни Црњански, побројани хипнизам и зенитизам, могућа радијација реченица…
Ова мала „ноћна фантазија“, како је аутор назива, читаоца не треба да изненади нити збуни. У њеној основи је потрага за претечама и узорима, заправо само њихово именовање. Имитације су препуштене мање даровитим а ерудитни контекст доприноси пишчевој књижевној игри.
Прича Где је погрешио Арамис непретенциозна је, деликатно срочена парабола о усамљености у великом граду. Налик на разбојиште и гунгулу што се открива у капи замућене воде под сочивима микроскопа, тај град непрестано пулсира упућујући јединку да распета између изолованости и масе осети снажну жељу за заједништвом с мноштвом, макар и с непознатим, неименованим људима.

ВРЕДНО ЧИТАЊА – У ДОБА КОРОНЕ Осведочен у градњи атмосфера и дочаравању како емотивних стања, тако и стања свести, Станишић посваја још један битан мотив. Прича Бити акробата следи један дан у животу самотног намештеника Ненада Бобића.
Трудољубиво се, не жалећи прегнућа, успињао Бобић у хијерархији (и по спратовима!) високе куле у којој је смештена фирма симболичног назива Глобал Тотекс, све док није постао незаменљиви други човек, тик до генералног директора. Тој својој амбицији подредио је он све осим понешто настраног уживања, налик зависности, у аромама скупоцених женских парфема.
Слика успешног човека није довољно пластична без контрапункта, слике нехајног Бобићевог друга Миодрага Лазаревића, потајног писца лишеног ма каквих прагматичних амбиција. Е, али Лазаревић је на путу да остане без посла, постане социјални случај, и стога је принуђен да утицајног негдашњег пријатеља Бобића моли за помоћ око новог запослења.
Сцена је, дакле, драматуршки постављена. Јасно је да Бобић неће одржати обећање, чак се неће ни одазвати на Лазаревићеве телефонске (накнадне) вапаје. Тежиште приче се ту, међутим, помера, „друштвена игра“ застаје и уступа место луцидном психоемотивном крешенду. Окончава се Бобићев „срећан дан“ у осами његовог стана – могуће и сам живот – док обнажени и тотално депилирани други човек Глобал Тотекса, обливен скупоценим парфемом, утања у „јебено савршенство“, не знајући да ли га то походи смрт или обузима љубавни грч.
Вреди читати, управо у „доба короне“, Драгана Станишића. Његова проза је особена, другачија од многих што данас настају. И, што је можда најбитније, она нимало не наликује на какву „једносмерну улицу“.