Компромис и одлучност

Шта Срби могу да науче из јерменско-азербејџанског сукоба око Нагорно Карабаха?

Званична позиција Србије током недавно окончаног оружаног конфликта Јерменије и Азербејџана била је да сукобљене стране треба да одбаце ратну опцију и покушају да нађу компромисно решење. То је потпуно у складу с начелним ставом наше земље у вези са сопственим косовским проблемом. Да у том светлу на конкретан начин пређемо са страног на домаћи терен: поводом Косова Вучић је ових дана поручио српској и светској јавности да је компромис с Приштином неопходан јер пример Нагорно Карабаха показује како замрзнути конфликт лако може да ескалира.

ЗАМРЗНУТА РЕАЛНОСТ Начелно то је тачно, али проблем је у томе што албанска страна не жели да прихвати да је тако и понаша се као да је једино решење „косовског конфликта“ да Србија капитулира. На неки начин то је потврдио пре нешто више од месец дана и председник Србије, када је изјавио да никада нисмо били даље од косовског компромиса и то не кривицом Србије. Онда се поставља питање како је могуће превазиђи стање тзв. замрзнутог конфликта без губитка и оно мало преосталих позиција које Срби имају на Косову и Метохији? За компромис су потребне две стране.
Обострано иоле прихватљиво решење свакако је боље од замрзнутог кофликта, али ако оно није реално – а због албанске искључивости није – онда је он за нас много повољнија варијанта од предаје или лажног компромиса. Запад нам од 2007. године упорно нуди баш то. Ишингеров модел подразумева да Србија прихвати лажну косовску независност као праву. Не мора до даљњег да призна Косово, али према Приштини мора да се односи као да је средиште суверене државе. Ако је већ тако, чак и да добијемо некакву стерилну Заједницу српских општина, зар је то компромис? Није! У питању би била капитулација ма колико она била представљана у другом светлу.

[restrict]

НАГОРНО КАРАБАХ Време је да се позабавимо поукама које у вези с компромисом произлазе из недавно окончаног јерменско-азербејџанског рата. Ако компромис једна страна не жели, он постаје могућ тек када је присиљена да га прихвати. Сада се нећу бавити правдом већ правом, при томе у нашем случају и једно и друго је на нашој страни. На Јужном Кавказу није тако. Нагорно Карабах, као и велики простор који окружује ту јерменску енклаву, али и саму Јерменију, а који припада Турској и Азербејџану – историјски је баштина древног хришћанском народу о коме је реч. Јермени су ту живели док су преци Турака и Азербејџанаца још обитавали у Средњој Азији. Но данас Јермени, као резултат турског вековног потискивања и коначно масовног прогона па и геноцида, не живе у југоисточним деловима савремене Турске, док је Нагорно Карабах део међународно признатог Азербејџана.
Током урушавања Совјетског Савеза дошло је до рата између Јермена и Азербејџанаца око те спорне области. Он је у разним видовима и са променљивим интензитетом трајао од 1988. до 1994. Националним духом понесени Јермени, подржани од стране своје бројне дијаспоре, у њему су победили Азербејџанце који су умногоме били заокупљеним својим унутрашњим надигравањима око власти. Јермени не само што су ставили под контролу спорну аутономну област већ су освојили и околне делове Азербејџана са већином припадника матичног народа те државе. Ти крајеви су били скоро дупло већи од изворног Нагорно Карабаха и тако су Јермени једнострано проглашену другу своју државу од енклаве претворили у територију хомогено повезану с Јерменијом.

НАЦИОНАЛНИ ПРАГМАТИЗАМ Србија мора да води рационалну и прагматичну политику даљег унутрашњег јачања и што бољег међународног позиционирања, те да чека погодно време за компромис или други модел развезивања косовског чвора. Ако тако будемо поступали, смирено али национално одлучно, уверен сам да ће Приштина постати много флексибилнија и спремнија на неки вид одрживог договора. Овако, понављам то, на неки начин и сами заливамо коров њених безобразлука и отварамо пут за ескалацију проблема са њене стране (нпр. покушај пуне окупације севера Косова) пошто мисли да ће јој све проћи. Без обзира на лично саосећање аутора ових редова према Јерменима, наш државни врх има штошта да научи од Хејдара Алијева и његовог сина и наследника Илхама Алијева (1961). Они ће ући у историју као људи који су за своју нацију постигли огромне успехе, при чему ће неке будуће генерације Азера реинтеграцију крајева које доживљавају као окупиране више ценити од несумњиво грандиозних економских успеха који су реално гледано омогућили војни тријумф. Тако је било и остало и код Срба. Краљ Урош I Немањић (13. век) довео је саске (немачке) рударе у Србији и тако трасирао пут за њен до тада неслућени економски успон, али за Србе није он „велики“ и „силни“ већ је то цар Душан који је драстично увећао државну територију. При томе данас се ради о одбрани онога што је већ, иако окупиран, део наше државе.

СУКОБ И ДОГОВОР После дужих превирања око власти која су попримала елементе грађанског рата, у Бакуу се учврстио прекаљени совјетски политичко-безбедносни играч Хејдар Алијев (1923–2003). Прагматичан и реалан, он је јасно увиђао да му је потребан мир како би завео ред у земљи и обезбедио њен економски развој, као и да велики приходи од енергената Азербејџану омогућавају да ојача свој војни потенцијал за неко будуће, макар и војно решавање сукоба, односно покушај да се поврати контрола над око 16 одсто територије некадашњег совјетског Азербејџана. Стога је уз посредовање Москве 1994. године Алијев прихватио да се конфликт замрзне, али тако да никакво страно присуство не везује руке његовој земљи у будућности.
Уверени у своју снагу Јермени су то олако прихватили и у наредном периоду су се држали – ма колико са морално-историјског становишта то можда било и оправдано, у практичном погледу врло оптерећујућег – ригидног става у вези са покушајима да се нађе неки одрживи компромис. Азербејџан је пак био (или се тако вешто представљао) много кооперативнији. А као потенцијално решење за конфликт Русија је, иако не до краја доречено али прилично јасно, предлагала поделу спорних територија и то на начин да Јермени врате Азербејџану крајеве које су освојили а у коме су Азери до распада Совјетског Савеза имали већину.

РАТ, БОГАТСТВО И ДЕМОГРАФИЈА У међувремену Азербејџан је у поређењу са својим опонентима, тј. Јерменијом и непризнатим Нагорно Карабахом (према коме је Јереван имао сличан однос као Београд у вези са Републиком Српском Крајином – подржавао га је, али га ни он није признао), константно јачао економски, војнополитички, демографски. Довољно је рећи да је пред овогодишњи рат Азербејџан имао преко 10 милиона становника а Јермена је у оба ентитета било око три милиона, док су економски параметри били још неповољнији за њих. Јерменски бруто домаћи производ (БДП) према паритету куповне моћи био је прошле године 33 милијарде а азербејџански 189 милијарди долара. Укратко, Азера је било трипут више а њихов БДП је скоро шестоструко превазилазио јерменски.
Уз све то, за разлику од краја прошлог века, сада је Јерменија био оптерећена неслогом док је Азербејџан имао стабилну унутрашњу ситуацију. У таквим околностима дошло је до новог рата у коме је Азербејџан значајно смањивао губитке својих регуларних снага масовним ангажовањем страних плаћеника, те дронова и друге савремене технике (за коју је имао новца). Исход рата видимо какав је. Без обзира на жилав и храбар отпор, Јермени су доживели озбиљан пораз и нашли су се на корак од колапса, стога су пристали на неповољније решење од онога које им је раније нуђено.
Прихватили су да све територије које до краја прошлог века нису припадале Нагорно Карабаху врате Азербејџану (изузев уског коридора који их спаја с Јерменијом) док је значајан део њихове изворне покрајине током сукоба заузела азербејџанска војска и ти крајеви ће остати под њеном контролом. За области које остају под управом Јермена предвиђен је нови замрзнути конфликт током кога се очекује налажење неког политичког решења, с тим што као гарант безбедности преосталих Јермена долазе руски миротворци. Но Баку се и ту изборио да њихово присуство буде временски ограничено.

МИР И СПРЕМНОСТ ЗА БОРБУ Све то указује да ће коначно решење или бити некаква аутономија Нагорно Карабаха у саставу Азербејџана или размена територија. Али овај пут тако што ће Баку добити део територије Јерменије (не као привремени коридор већ трајно) како би азербејџанска енклава Нахичеван била повезана с матицом. Заузврат би Азербејџан вероватно био спреман да Јерменима препусти брдовити и сиромашни Нагорно Карабах. И то само део који и даље контролишу Јермени. Ипак, све то су нагађања и да се њима шире не бавимо. За нас је битно нешто друго.
Када компромис није могућ милом, он постаје изгледан силом. И ње Србија не треба да се одриче априори. Не да би ратовала већ баш да се то не би догодило. Јер ако унапред дижемо руке и тврдимо да смо безусловно за компромис, онда призивамо невоље. Много је реалније да дочекамо компромис ако имамо рационално самоуверен став и црвене линије за које сваком треба да буде јасно да ако буду пређене, Србија ће свим средствима бранити своје интересе. Прст на обарачу пре доприноси миру него подигнуте руке увис и погнута глава. Ако није тако, шта ће нам онда уопште војска?

СРПСКА ПРЕДНОСТ Албанци се понашају дрско и једнострано јер знају да имају подршку западних моћника, али и стога што препознају наш прекомерно покуњен и тек за домаћу употребу повремено позерски борбен став. Да није тако, и они би почели да размишљају о фактору времена. А оно, уверен сам у то, много више иде нама у прилог него њима. Чињеница је да имамо низак наталитет, али он је све мањи и код њих. Опет, много више и брже се исељавају Албанци него Срби. Ако упоредимо реалне демографске параметре из 1999. с данашњим (колико нас и њих стварно има на Балкану), клатно се померило нама у корист. Тако стоје ствари и с економијом. Србија се много брже развија од сепаратистичког Косова а дошла је у позицију да буде боља и од Албаније која нас је дуго претицала. Нема сумње да је од огромног значаја фокусираност официјелног Београда на привлачење страних инвестиција и друге видове подстицања привреде.
Када се ради о геополитичкој позицији, и ту смо у предности. Западне силе на које су се Албанци ослањали полако али сигурно губе трку у односу на центре моћи из других зона који нису подржали косовску сецесију. Русија је много моћнија у односу на Запад него што је била крајем прошлог века. Кина која је тада имала више него петоструко мањи БДП према паритету куповне моћи у поређењу са САД, сада је 30 посто изнад те силе у поменутом погледу. А за економском иде и војнополитичка моћ. Данас већ Кина и Русија обуздавају Америку у својим двориштима па и ван њих када се на неко питање усредсреде, а за двадесет година вероватно ће кинеска флота перманентно крстарити поред америчких обала као што то америчка чини данас око Кине.

ОПАСНОСТ ОД ДЕФЕТИЗМА Све у свему свет и наш регион се мењају нама, а не Албанцима, у прилог. Не треба да се у страху заваравамо да је другачије. Из тога произлази да њима, а не нама одговара брзо решавање косовског конфликта. То не значи да ми не треба да будемо спремни на истински компромис ако је он могућ. Боље је данас решавати проблеме него их остављати потомцима – с тим се слажем. Али шта ако то није могуће? Да ли је то разлог да капитулирамо? Наравно да није. То би било у домену велеиздаје, а не национално-конструктивне политике. То важи и за некакав трули компромис који би био представљан као прави (нпр. усвајање Ишингеровог модела уз формирање ЗСО).
Немамо на то право, као ни да погоршавамо позиције генерација које долазе, а баш то радимо ако јачамо ирационално самопоуздање албанске стране, те слабимо сопствене одбрамбене потенцијале (што смо нпр. учинили укидањем ефикасне српске тзв. Цивилне одбране а заправо потенцијално неке врсте територијалне одбране на северу Косова). Најбоље је да данас решимо проблеме у корист будућих генерација Срба, али никако не смемо да им, наводно у име мира, навлачимо невоље на врат охрабрујући албанску агресивност која ће пре или касније довести до експлозије.

[/restrict]