КАКО СЕ МЕРИ ДНО НАЧЕЛА ПРАВДЕ

ПЕТЕР ХАНДКЕ – БУДИТЕЉ ДУША КОЈЕ СПАВАЈУ  ДРУГИ ДЕО

Пише Селимир Радуловић

Дошавши у Србију деведесетих, пожелео је, као син једног Немца, да изађе из историје овог столећа, из тог суровог ланца зала, да отпутује ка другачијој историји, што даље од руље млатарала издалека, будући да је, из свих углова вишеградског гробља, до њега допирао глас да каже Немачкој да се стиди

Дошавши у Србију, деведесетих, у којој је, очас, запазио групице продаваца бензина, са пластичним кантама, под утиском охолих и лажних хроничара душевне болести зване рат, под утиском западних долетелих сакупљача изјава, Петер Хандке је пожелео да, изнутра, измери дно начела правде, да се препусти промишљању, односно додатном размишљању. И није видео Србију као земљу параноика већ као огромну собу сирочета, примећујући и на српском православном гробљу изражену свагдашњу бол, потресно се исповедајући да је пожелео, као син једног Немца, да изађе из историје овог столећа, из тог суровог ланца зала, да отпутује ка другачијој историји, што даље од руље млатарала издалека, будући да је, из свих углова вишеградског гробља, до њега допирао глас да каже Немачкој да се стиди. И на том његовом искушеничком путу појашњавање је имало превагу над пребројавањем, знање постајало све неизвесније, а слућење све извесније. Па, ако бисмо хтели да, у једној реченици, нађемо заједнички именитељ за његове фусноте посвећене југословенским и српским темама, рекли бисмо да оне нису ташта овера себе, потврда о себи, већ вера у вечност душе, ако хоћете, глад за постојањем, покушај да умакне искушењу ништавила, посредовани (охрабрујући) сигнал да и савремени писац поседује (и данас) старе идеале људског срца – љубав, част, жртвеност, саосећање. И још – више свега, опомињући крик, као посредовани сигнал његовог дијалектичког штапа, усмерен ка опасности која нам долази од диригованих медија, не само као богомданих средстава манипулације већ и као преопасних средстава за уништење човека и друштва!
Усмеравајући усредсређени поглед ка савременој поворци утвара, која маршира од ништавила ка ништавилу, указујући да пропагандно разапињање разума има пукотина, а да је западноцентрично право, засновано на победи у Хладном рату, пре нека врста цивилизацијско-културног расизма, неголи права, Петер Хандке се суочио с одговором из осињег гнезда у које је дирнуо – од првих (појединачних или хорских) наших петоколонашких јавки, преко сурових удараца који су долазили из његовог еснафа, па све до последњих (постнобеловских) оглашавања и олајавања. На речи писца који је, опрезно, саопштавао да зна шта не зна, да, заправо, не зна истину, али да гледа, да слуша, да осећа, да се сећа, да се пита и да хоће да буде сведок, али не у смислу оптужбе или у смислу одбране, сручили су се тешки облаци претеће идеолошко синтаксе. Као да је, свакога часа, на сваком месту, сваким поводом, било неопходно актуализовати став да ко контролише медије контролише и чињенице (Ги Дебор) и да, иза сваког ћошка, вребају ревни актери си-ен-ен-аманпур лажовизије. Тако је, најпре, предочено да је Петер Хандке мање фини чика који бере печурке и личност без рељефа и мана, а више човек који има проблема с простачким ставовима. Сагласно томе, као људско биће, он се, без устезања, може именовати нашим непријатељем. Потом је означен као пропагандиста етничке мржње и насиља, као бранитељ ратних злочина, као особа која пориче геноцид, као писац који је прославио Хитлера. Још суровије (и транспарентније) биле су његове колеге – један га је назвао мороном године, други идеолошким монструмом, трећи особом која пориче геноцид. Једна колегиница је навела да је бранио малог злочинца и његове помагаче, док је друга обзнанила да неће прочитати ниједну његову књигу. А писац из тзв. региона да је, тражећи добро у Милошевићу и Караџићу, подржавао, заправо, српске фашисте, пре свега из несмотрености и незнања. Хандкеове колеге, из америчког ПЕН-а, исказали су дубоко жаљење због избора Нобелове комисије за књижевност. Сагласно хоризонту очекивања, у оптужбама против Петера Хандкеа, најдаље су отишле Мајке Сребренице и босанско-херцеговачки званичници, тражећи да му се одузме Нобелова награда, па је, тим поводом, припремљена петиција и прикупљено 16.000 потписа.
А шта је, запитајмо се, поводом свега изговорио Петер Хандке, док се увећавао број оних који су покушавали њим да обришу ноге? Реч узбуђујућу – да га највише брине што нико неће да отвори причу о злочину који је Запад учинио над Србима, те да му је више пријао напад организованих група пред националним театром у Ослу од тог ћутања Запада, јер они који су бомбардовали Србију и убили хиљаде људи не припадају ни Европи, ни планети Земљи, називајући, при томе Србију сликом и савешћу Европе. И још – да је хтео да напише оно што је видео и осећао, а да нема нити кајања, нити користи од свега тога. Ми бисмо додали да је овај истински песник, не гледајући у правцу клеветника, могао, с пуним правом, изговорити речи старозаветног пророка – колико су небеса виша од земље толико су моји путеви виши од ваших путева и моје мисли од ваших мисли. Он је, попут смелог и часног Картезиуса, учинио оно што је рекао, а рекао, такође, оно што је учинио, у времену које протиче, како каже аутор дијалектичке лирике (Јоханес де Силенсије!?), у знаку истинске распродаје, у којем се све може добити за смешно ниску цену, па је велико питање хоће ли, на крају крајева, ико ишта нудити.
Када је Петеру Хандкеу, прошле године, саопштено да је нови добитник Нобелове награде, рекао је, очас, да је изненађен и да поздравља ову храбру одлуку. Потом је предочио да му је награда дала једно несвакидашње осећање слободе, односно да се осећа као да је, на неки други начин, доказао своју невиност. Он је, наиме, из другачијег угла сагледавао замршену слику грађанског рата у Југославији, па је и одлука Шведске академије била веома храбра. Рекао је, уз то, да осећа радост Срба збор признања које је добио и да ће, у то име, попити ракију и бело вино. Желећи да буде свој, и само свој, заувек, Петер Хандке је, несумњиво, знао оно што су, за Небоходог Павла, говорили, у Иконији, Листри и Филибу, док су га терали и каменовали – шта хоће овај празнословац? И шта му је, док је проповедао о васкрсењу мртвих, у присуству краља Агрипе, добацивао војвода Фист – Полудео си, Павле! Од превеликог читања ум ти се помутио!
А када је, 1. марта 2020. године, на насловној страни нашег угледног дневног листа Политика, освануо разговор са Семјуелом Мојном, историчарем и професором на Универзитету Јејл, из оног дела света на чијем лицу нема места за још неки жиг, с насловом Сејао сам приче о бомбардовању Југославије, сетили смо се очас писца који је, три месеца пре ове објаве, овенчан Нобеловом наградом за књижевност. Свака реч овог америчког професора, која нас је враћала на апокалиптичну јеку деведесетих година прошлог века, утемељивала је профил песника који је, постављајући питања, уочавајући грубе рукавце различних техника манипулације, изазвао прасак јарости западне јавне свести. Шта је, заправо, два десетлећа након миротворачке мисије острвљене Северноатлантске алијансе, односно агресије деветнаест најразвијенијих земаља савременог света на једну малу и поносну земљу, изговорио професор Семјуел Мојн, којега представљају, у садашњем времену, као жестоког критичара хуманитарних интервенција и спољне политике САД? Признао је, без зазора, да је у време бомбардовања Југославије радио у Белој кући, као стажиста, сејући обавезујући наратив за Вашингтон пост – као продавац рата и тумач његових врлина. Није, вели, објављивао све чињенице већ само оне које су биле наклоњене нашем представљању рата, будући је његова жеља била да се интернационализам поклопи с буђењем прогресивних политика, те да је, тек после ирачког рата, схватио да је, у својим двадесетим, био ангажован око нечега што је имало ужасне последице. Наводећи, киселкасто-разводњеним реторичким гестом, да је забринут због тога да ли ико може зауздати вашингтонске експерте за националну безбедност и војноиндустријски комплекс, уважени амерички професор универзитета није се суочио с питањем колико хиљада невиних људи, због наречене сетве, има на својој души. Право је рећи да је мало ко то од њега и очекивао – и да то није ни важно. И нисмо сигурни да ће, овај велики-мали савремени Пилат, провести свој век, а да, кад-тад, не пожње оно што је посејао. Али је, важно, превећ важно, да постоје писци који су своји, и то заувек своји, као што је то Петер Хандке. Он је сачувао јединствену ватрицу вере; његово срце је још увек младо, јер није заборавио на стрепњу и дрхтање који су кротили дечака. Подсетио нас је, још једаред, овај изузетни човек и изузетни писац, да дух дише, приморавајући трулеж да изгори и старудију да се распадне. Речи, наизглед јеретичке, које је изговорио о југословенској ратној драми, у последњем десетлећу 20. века, гореле су у његовим (и нашим) грудима као ватра у сувим дрвима, региструјући сваку трунчицу прашине која је настанила свет симбола, поука и загонетки, као истинских облика духовне самореализације. И те су речи деловале охрабрујуће (и отрежњујуће) на савременог човека, зараженог отровним млеком просте идеје узимања, подсећајући га да је време да се врати основној природи, да није само потрошач добра већ и творац добра.

Крај