ИЗЛОГ КЊИГЕ

Роберт Ходел
РЕЧИ ОД МРАМОРА
Драгослав Михаиловић – живот и дело
Лагуна, Београд

Прва инострана биографија великана српске књижевности. Познат немачки слависта, преводилац и зналац српске књижевности Роберт Ходел написао је исцрпан животопис нашег знаменитог писца, осврћући се и на његова дела и на његово јавно деловање као књижевника и интелектуалца у последњих пола века. Ова биографија је утолико значајнија што је Ходел у њу уврстио бројне пишчеве исказе и ставове изречене непосредно у њиховим бројним међусобним разговорима.
Од школовања у Ћуприји и породичних прилика током Другог светског рата, првих књижевних покушаја и почетка студија прекинутих хапшењем, преко робијања на Голом отоку, повратка у Ћуприју и наставка студија у Београду, до сналажења и књижевног успеха под сенком ибеовске прошлости и личне Титове осуде његовог романа Кад су цветале тикве – Ходел је зналачки осликао један богат стваралачки и животни пут у турбулентном XX веку, пуном ратова, промена државног уређења и државних граница, прогона и хапшења…
„Живот Драгослава Михаиловића је попут одисеје. Његов пут од Ћуприје, родног места, где је рано остао без родитеља, преко Голог отока, на коме је једва избегао смрт, до Београда, где је од сиромашног студента, који је морао стално да ради, напредовао до књижевног класика Југославије и Србије – одражава историју једног века у његовој земљи. Друштвена и културна историја у Михаиловићу достиже индивидуални, живи облик“, пише Роберт Ходел у предговору књиге.

Милош Ковачевић КАКО И ЗАШТО (НЕ) ПИСАТИ ОВАКО Прометеј, Нови Сад Према речима Данка Шипке, Милош Ковачевић у књизи Како и зашто (не) писати овако показује како синтаксичар од формата може на конкретан начин да допринесе језичкој култури. „Прилози су у књизи подијељени у двије групе. Главнина прилога, дакле, бави се синтаксичким питањима, проблемима утицаја неваљано срочене форме на значење и одређених синтаксичких елемената. Аутор на најбољи могући начин повезује своју традиционалну структуралистичку анализу синтаксичког материјала са рјешавањем питања језичке праксе. Свака тврдња богато је документована примјерима из новинских текстова, прикупљаних током временског периода од четири деценије. Анализа досљедно води конкретним препорукама за рјешавање проблема у језичкој пракси а неријетко и предвиђању даљег развоја статуса одређених појава“, бележи Шипка о Ковачевићевој књизи, која је, како наглашава, „од интереса не само онима који су заинтересовани за језичке теме већ и свим посленицима ријечи, поглавито новинарима“.

Игор Маројевић
ОСТАЦИ СВЕТА
Дерета, Београд

Исписујући слово о најновијем роману Игора Маројевића Остаци света Зоран Богнар наводи да „трагична судбина човека од Шпанског грађанског рата, преко Јасеновца, па до НАТО бомбардовања крајем деведесетих година прошлог века, одвија се на великим платнима човекове толеранције, опстанка, бола… Могућност, уопштено говорећи, да се све то представи у првом роману о Јасеновцу као доминантној теми, јесте велики покушај да се уједно прикажу и сва страдања двадесетог века. Игор Маројевић у свом несумњиво најбољем досадашњем делу о ’веку логора’, како се и назива двадесето столеће, пише хладним тоном, чија мелодија, упркос свем ужасу, проналази ватру која тиња и баца пламен сећања на оне људе и њихове судбине који све више тону у заборав пред неким другим ратовима, неким другим крвавим страдањима. У таквом миљеу Иванка Новчић, једна од протагонисткиња овог романа, својим чудноватим еросом успоставља баланс, или, боље речено, прелаз између таме и светлости, нудећи наду у спасење невиног, или бар друкчији поглед на оно што је преостало у Остацима света…“ Др Игор Перишић сматра да Маројевић у новом роману проноси нову постидеолошку штафету широм европског простора. ,,Приповедачи предају један другом говорну штафетну палицу, како би техником сказа испричали историју страдања у двадесетом веку, од Шпанског грађанског рата до НАТО бомбардовања СР Југославије. Ако је Хана Арент указала на баналност зла тоталитарних идеологија двадесетог века, у једном од најбољих српских романа у двадесет првом столећу Маројевић приповеда о неподношљивој учесталости патње или (пре)великим остацима зла. У добу високоидеологизованих и пристрасних наратива којима обилује савремена књижевност, аутор успева да у нарацију уведе вапијућу полиперспективност у предочавању злочина: од Јасеновца и Блајбурга до Кравице и Сребренице. На тај начин избегавају се поједностављујући увиди у психолошке профиле и ’левих’ и ’десних’, и злочинаца, али и жртава, у корист њихове историјске уверљивости и романескне узбудљивости“, написао је др Перишић.