Душко Бабић – Његошев сакрални патриотизам и ми овакви, данас

Између Његоша и светосавља постоје дубоке духовне сагласности, упркос чињеници да се нигде у Његошевом делу не помиње Свети Сава. Кључна „тачка сусретања“ је косовски завет

Душко Бабић је управник Српске књижевне задруге, песник, есејиста, писац уџбеника. Аутор драгоцених прилога о историји српског духа: „Мистика српског романтизма“ и „Народ на међи“. Недавно му је, у издању „Катене мунди“ и Српског народног вијећа Црне Горе, изашла прва свеобухватна студија о схватању родољубља у делу владике Петра Другог Петровића, под изазовним насловом „Његошев национализам“. То је био повод за овај разговор.
Веома мало истраживача подробније се бавило Његошевим српским родољубљем. Не заборављамо јеромонаха (потоњег владику) Николаја Велимировића, чија је „Религија Његошева“ и данас незаобилазна кад је реч о овој теми, а ту је и Жарко Видовић, који је своју филозофију заветности створио управо на темељу Његошеве трилогије. Ипак, ви сте први пут систематски, уџбенички да тако кажемо, приступили овој теми. Шта вас је навело на тако нешто? Како вас је владика Раде позвао себи и какав вам је задатак поставио?
Разлоге о којима говорите могао бих, чини ми се, да поделим у две групе – на унутрашње и спољашње. Ови први долазе из мог дугогодишњег бављења Његошевим делом и уверења да је идеја националитета једна од кључних, исходишних тачака његове поезије и у њу уграђене филозофске мисли. У средишту те мисли налази се питање: шта је човек? Ово питање сенчи сваки Његошев стих, а на неколико места у Горском вијенцу и у Лучи постављено је и експлицитно („Што је човјек, а мора бит’ човјек? / Тварца једна те га земља вара, / а за њега, види, није земља“). Као песник трагичке и метафизичке инспирације, Његош о човеку није могао да мисли ако га не повезује са Богом, што се види и из наведених стихова. Човека одређује „својство“ (сличност) са Богом, он у себи носи „лучу бесамртну“ којом се уздиже из земног у небеско, из пролазног у вечно. То уздизање не догађа се у апстрактном, за обичног човека недокучивом духовном простору, напротив: оно се одиграва у живој стварности, у људској заједници којој сваки човек као јединка припaда. А примарно људско заједништво јесте оно које се рађа са људима који су нам најближи – по пореклу, језику, вери, обичајима, светињама, жртвама, јунацима… – а то је етничко, народносно заједништво. Овде долазимо до истине која је мени била важна: код Његоша нема човека без Бога, али и без народа (рода, племена, нације). У Његошевој антропологији и религији не може се припадати Богу а не припадати заједници – народу, при чему „припадање“ не означава пасивно стање и пуку статистичку чињеницу него активно прихватање и потврђивање највиших животних вредности овековечених у трајању народа. Таквог сагласја нема без силе љубави, тј. без родољубља. Ко у себи не носи тај свети магнетизам, „електрику“ („Родољубље што је? Електрика…“), он је духовно мртав, осуђен да потоне у мрак и смрт. У родољубљу човек стиче „име чесно“, издиже се из загрљаја материје („мрачне владалице“) у слободу, у светлост духа. То је био правац којим сам кренуо желећи да Његошеву идеју етницитета узглобим у базичне токове његове мисли о човеку као највишој тајни од које су „у гробу кључеви“. Односно да „прођем“ кроз најважнија Његошева дела имајући непрестано на уму да је идеја нације, категорија националитета, уграђена у основу његове антропологије и филозофије и да је, због тога, родољубље његова основна поетска инспирација. Из наведених, унутрашњих разлога проистекли су они други, спољашњи, у којима ми се Његошева идеја нације чинила подесном да кроз њу сагледам питања пред која нас доводи стварност у којој живимо: идентитетска, историјска, језичка, религијска, културолошка… Таква намера одредила је садржину и композицију моје књиге Његошев национализам, у којој сте, на моју велику радост, препознали свеобухватност и систематичност у обради теме.
У уводу своје студије тврдите: „Национално одређење човека код Његоша није нешто спољашње, придодато – оно је исконско својство људске природе, онтолошко језгро људског бића – метафизички електризам уграђен у човекову божанску искру – лучу.“ Каква је онтологија родољубља код песника „Луче“, „Вијенца“ и „Шћепана Малог“?
Одговор на ово питање, у великој мери, садржан је у мом претходном одговору, којем ћу додати још неколико напомена. Владика Николај, у књизи коју сте поменули, каже да је Његошев патриотизам део његове религије, да је љубав према роду код њега неодвојива од љубави према „божанском идеалу“. То је основна истина о Његошевом родољубљу, из које произлази све остало што можемо рећи о њему. Његошев(ск)о родољубље у својој бити није секуларна и социолошка него сакрална и духовна категорија, одређена метафизичком нужношћу, а не социјалном и историјском условљеношћу. Што не значи да и ово друго није у њој садржано. Дефинисано као медијум живог општења са божанским, народносно осећање се не може мислити као нешто апстрактно и безлично: народ је „колективна личност“, идентитет, нешто живо, бивствујуће. Зато суштина родољубља измиче мрежи научних појмова и моћима дискурзивног мишљења – до ње допиру песници, који су, како рече песник Иван В. Лалић, „умешени од исте глине“ као и пророци. Та пророчко-песничка реч, из дубине наше историје и судбине, казана је у Горском вијенцу, „светој књизи“ целокупне српске поезије. Напокон, из свега реченог, види се да сакрални карактер Његошевог родољубља, а тиме и његове идеје националитета уопште, има хришћанска исходишта и путање. То се, пре свега, види у снажном наглашавању принципа жртвености: човек се остварује (тј. спасава) подвигом и жртвом за народ, а народ као „колективна личност“ одбраном заветне основе живота, важније од сваке појединачне егзистенције. Са овим је тесно повезан и снажно наглашен морални императив Његошевог национализма/родољубља: народносно одређење човека није дескриптивно него императивно, тј. народност није скуп особина и фактора који формирају један етнички ентитет, него скуп моралних налога који се постављају пред све припаднике народносне заједнице. Код Његоша, као и у Новом завету, човек се не приближава Богу одвајањем од људи, него у саборности и заједништву, чији је највиши израз литургијско сабрање. На тај начин је Жарко Видовић целокупно Његошево песништво сагледавао из перспективе литургијског доживљаја као његовог духовног средишта.
Култ предака, косовски завет и избор царства небеског код Његоша су довели до сакрализације родољубља, које постаје својеврсна, по његовим речима, „света својост“. Ипак, он није био народопоклоник него је умео јасно да разликује народ Божји на заветном путу од народа самообманутог, који се, у „Шћепану“, клања нихилистичком кловну и нестаје у вртлозима епохалног нихилизма. Како народољупство разликовати од етнолатрије?
Ово је добро питање, с тим што бих направио једну малу корекцију у његовом уводном делу, где бих заменио место узрока и последице. Наиме, култ предака и косовски завет нису удахнули светост родољубљу, него обрнуто: светост родољубља сакрализовала је један историјски догађај (Косовски бој) и повезала у живо, заветно јединство претке и потомке, живе и мртве. То је могуће једино у религиозном, хришћанском поимању историје, где је људска душа окренута ка вечном, где кроз веру у Христа и његово васкрсење тежи да победи смрт, па се тако чин васкрсавања, како каже Н. Фјодоров, догађа непрестано. То је суштина и Његошевог разумевања историје: прошлост не пролази, преци и синови живе у непролазном, заветном сада. У том заједништву синови не дозвољавају очевима да умру, а очеви синовима да забораве.
Ово је важно имати на уму при тражењу одговора на ваше питање о разликовању истинског родољубља, или, како ви лепо кажете ‒ народољупства, и етнолатрије – испразног глорификовања властитог народа. Овде је тешко успоставити поуздане критеријуме разликовања, јер их споља, најчешће, и нема. Разлика је унутрашња, духовна, а не манифестна и вербална. Народољупство је истинска, у љубави рођена жива веза са оним најбољим и најсветлијим у трајању и бићу народа; етнолатрија је позерство, лаж, демагошка вештина. Народуљупство живи у моралном императиву, етнолатрија у прикривеној борби за лични престиж. На крају, истинско родољубље је благодат, божји дар, одбрана од ниског, егоистичног, баналног и – враћам се речима од којих сам кренуо – оно је љубав и истина. Етнолатрија није ништа од тога јер је егоистична и лажљива.
Све то је, као што рекосте, дубоко осећао и Његош, геније широког распона и тананих увида, не само у нашу фолклорну културу и националну традицију него и у путеве европске књижевности и културе, од антике до свог времена. Утемељен у традиционалним, класичним вредностима и идејама, он је осетио погубан утицај модернистичког нихилизма и атеизма, који је почео смућивати и црногорска племена о којима је „брижио“, као и српски народ у целини. Све то је нашло свој одјек у Лажном цару Шћепану Малом, његовом последњем делу, у чијој дубини се одвија скривени дијалог између заветног схватања народа и историје који Његош заступа целином свог дела са модернистичким секуларизмом и нихилизмом. Ако свет Лажног цара Шћепана Малог погледамо из данашње перспективе, чини се као да је у њему пророчки предсказано оно што се последњих деценија догађа у Црној Гори, где смутљивци и паралаже измишљају „лепшу“ прошлост, у чудовишном идентитетском инжењерингу. Као да је невидљиви, демонски лажни цар ушао у народ да му „угна маглу у тикву“.

Какав је однос вере и нације код Његоша? Да ли је његово светосавље ипак покривено десетерачким култом Обилића? Како хармонизовати заветност и епску свест, која, како рече Мићуновић, „зебе од много мишљења“?
Негде на почетку овог разговора присетили смо се владике Николаја и његове тврдње да је Његошев национализам део његове религије. Његошево родољубље је, дакле, само по себи, вера. Верски и национални идентитет је и иначе тешко разлучити, јер су, како рече Ентони Смит, „током већег дела историје човечанства кругови верског и етничког идентитета врло блиски, ако не и истоветни“. То се најбоље види код Његоша, народ/нацију дефинише као религиозну а не секуларну (социолошку, историјску, обичајну, лингвистичку…) категорију. Зато уз речи којима означава етничку припадност често иде атрибут светости („народна светиња“, „света својост“). Ово је увек потребно имати на уму кад сагледавамо однос епско-историјске и религиозне свести у Његошевом делу.
Тако треба прићи и вашој дилеми о односу светосавља и херојског, обилићевског култа код Његоша. Добро је ваше запажање да је код Његоша епска културна матрица, односно „десетерачки култ“, како ви кажете, помало „прекрио“ традицију светосавља, али по мом доживљају и разумевању, светосавље тиме није обеснажено и угрожено. То је за мене било важно питање и посветио сам му цео један текст у књизи Његош и светосавље. У њему сам покушао да покажем да између Његоша и светосавља постоје дубоке духовне сагласности, упркос чињеници да се нигде у Његошевом делу не помиње Свети Сава. При томе сам као кључну „тачку сусретања“ видео косовски завет, или како Андрић каже, „косовску мисао“. Савиним делом српски народ је био „духовно припремљен да, после пораза, прихвати веру у потоњи живот“ (Радован Самарџић), да војни и државни пораз претвори у духовну победу. Тако је основну хришћанску мисао – спасење кроз жртву и страдање – српски народ примио на бојном пољу, у живој стварности, а не преко књига и мисионара. Косовски бој, вели Димитрије Богдановић, дао је снажан подстицај српској светосавској цркви да у свој „хагиолошки поредак уведе исконску хришћанску категорију“ – мартиризам (мучеништво). Тако је настао култ светог кнеза Лазара, средишња тачка косовске мисли. Оно што је Свети Сава припремио, Његош је, пет векова касније, запечатио у поетско-пророчкој објави. У духовној вертикали српског народа Свети Сава и Његош јављају се као Отац и Син.
Ако из овог угла, још једном, погледамо однос обилићевског култа, преузетог из епског наслеђа, и мученичког култа Светог кнеза Лазара, произашлог из светосавског хришћанства, видећемо да ту, код Његоша, нема никаквог супротстављања, штавише, нема ни одвајања. Та два култа су код њега сливена у један, при чему је Обилић охристовљен, а Лазар сагледан погледом пучког, „епског хришћанства“, како је говорио владика Николај. А обојица – сливени у једно – подигнути у духовне висине Његошеве трагедијске, религиозне мисли, да заједно са својим творцем сведоче хришћанску истину: „Воскрсења не бива без смрти“. Његош је Обилића олазарио и обожио, а Лазара омилошио, и тако сливене уградио у идентитетски темељ народа. Кад ово прихватимо, лако нам је разумети зашто у Горском вијенцу о главном питању – одбрани цркве и племена, сви мисле исто: и народ у Колу, и плаховити Мићуновић, и владика и игуман. У Његошевој антропологији и филозофији не постоји разлика између епског и трагедијско-литургијског одговора на питање свих питања: шта је човјек?
Доситеј Обрадовић је веровао да су „Србљи браћа сва три закона“: православни, римокатолици, мухамеданци, и за њих је писао. И сам Његош вели: „Не пита се ко се како крсти, но чија му крвца грије душу.“ Језик као темељ националног осећања, нада у јужнословенско уједињење на једној, а свест о вери као темељу Српства на другој страни: шта је било Његошево решење?
У наведеним стиховима из песме Поздрав роду, Његош је национално начело поставио изнад конфесионалног. Исти став налазимо на још два места у његовој поезији: у раној песми Србин Србима на части захваљује и у Лажном цару Шћепану Малом. Овакво гледање на однос националног и верског код Његоша, делује изненађујуће, како због његовог владичанског звања, тако и због дубине и снаге његове личне религиозности. Како је овакав вредносни обрт уопште био могућ? По мом мишљењу, овде су се сусрела два битна момента. Прво, видели смо да појам нације Његош заснива у простору религиозне свести, да је народност, сама по себи, света. Другим речима, народност је у суштини исто што и вера, па нема никаквог „преступа“ у њеном надређивању конфесији. Поготово, кад се све то догађа у атмосфери српско-хрватског зближавања и кад се песнику чинило да је дошао час коначног ослобођења Јужних Словена из вековног ропства. При томе ваља имати на уму да Његош није одвајао српско родољубље од словенског. Напротив, његово српство, и онтолошки и историјски, прелива се у словенство.
Али кад се оставе по страни ови „уступци“ историјским условима и слободарским тежњама, кад погледамо суштину Његошеве идеје српства, видећемо да између верског и националног нема никакве хијерархије, да ове категорије своје право биће имају само у јединству и прожимању. О томе најдубљу реч чујемо у монологу игумана Стефана, кад каже: „Већ вас виђу под сјајним покровом, / чест, народност ђе је воскреснула / и ђе олтар на исток окренут, / ђе у њему чисти тамјан дими.“ Своју пуноћу, свој охристовљени лик, народ ће добити кад се посвети жртвом, када смрћу победи смрт. Као што идеја (српске) народности не може живети изван вере и цркве, тако ни светосавско хришћанство не може остварити пуноћу свог бића док се потпуно не сједини са ослобођеним народом. Православни храм („олтар на исток окренут“) јесте место на којем се мистично, литургијски, народ сједињује у сакралну заједницу. Из Његошеве националне идеје не може се излучити православље – „вера прађедовска“, а да та идеја не промени своју природу, да не порекне саму себе. Све то прецизно формулише француски слависта Мишел Обен: „За Његоша је православно хришћанство природна вера Срба, њихова историјска вера.“
Зашто је Његошев сакрални патриотизам савремен, упркос својој несавремености? Хоћемо ли проћи кроз Сцилу и Харибду транзиције слушајући кликтање орла са Ловћена или ћемо, опатуљени и учмали, завршити у кокошињцу нихилистичког хедонизма?
Његошев појам националитета, у чијем језгру налазимо сагледавање човека наспрам његовог „званија пред Богом“, суштински је некомпатибилан са секуларизмом и атеизмом нашег времена. Али, духу наше, постхришћанске епохе, није „непријатељ“ само религиозна и заветна, него и свака друга идеја нације и национализма. Етикета „националисте“ подразумева не само нешто ретроградно и преживело, него и нешто непријатељско човеку и човечности ‒ мрзитељско, мрачњачко, агресивно, деструктивно, скоро демонско. Изворно значење речи национализам – свест о припадности одређеној нацији, родољубље, како стоји у Матичином Речнику српског језика – скоро да је сасвим изгубљено у јавном дискурсу, јер је замењено појмом који означава његово изопачење – шовинизам. Јасно је онда зашто наше време не препознаје Његошеву идеју нације као нешто важно и потребно савременом човеку. Али ту где су тачке сударања највидљивије, јавља се и најјача потреба да се обраћамо Његошу и његошевском наслеђу: да бисмо се одбранили од баналне стварности која нам, неприметно и „са смешком“, одузима достојанство, сећање, слободу, мисао, емоцију… Јер, појам нације уопште, а поготово појам заветне нације, у својој основи има чување вредности – моралних закона, подвига, јунака, светлих примера жртвовања појединца за добро заједнице…
Изворна идеја нације и здравог, култивисаног национализма због тога представљају „страно тело“ у времену када се на безброј начина, видљивих и невидљивих, подстичу заборав, саможивост, распојасани хедонизам, слобода без ограничења и обавеза. Укратко: једно опште рашчовечење и свеобухватна тривијализација живота. Идеја националитета као духовног заједништва, као вековима изграђивана „школа врлине“, својом колико природном толико и мистичном снагом, могла би бити једна од најснажнијих заштита човеку и животу у времену које долази.
Све ово добија додатну тежину и важност ако се повеже са стањем српске нације у времену које називамо транзицијом. На Србе се гледа кроз призму „српске кривице“: као на народ склон насиљу и злочину, заслепљеном митоманством и епским самољубљем. Зато нам се отворено и грубо испостављају захтеви о „промени свести“, „декултурацији“, „суочењу са прошлошћу“, што су све еуфемизми за одрицање од себе и своје прошлости. Његошево грандиозно песничко дело показује се у овом злом времену као наше прибежиште пред таквим атацима и живи извор националног самопоштовања и самопоуздања. Какав значај има Његош у нашем народу најбоље су показале литије у Црној Гори, када је народ бранио своје светиње, носећи његове слике и гномске десетерце о српству и човештву на челу сваке колоне. Ту везу народа и његовог највећег песника видим и убудуће као духовну снагу која ће нас чувати и крепити.