Био је Свети Василије нашег доба: Није корио већ је васпитавао!

Пише Љиљана Хабјановић Ђуровић

Сећање на митрополита Амфилохија свакога од нас чије је животе обогатио само је по један каменчић на мозаику његовог блиставог лика, који већ налази своје место у храмовима, међу ликовима светих

Одлазак митрополита Амфилохија доживљавам као личан болан губитак.
Последњи пут разговарали смо у недељу, 4. октобра. Већ није био добро. Слабост му се чула у гласу и даху. И рекао ми је да није добро. Први пут од када га знам, пожалио се. И то ме је уплашило.
Ипак, попут свих оних који га воле, надала сам се да ће нам Господ услишити молитве и да ће га оставити народу коме је потребан.
Током архипастирског рада, борећи се бескомпромисно и свим талентима које је примио од Духа Истине, показао је људима да је борба за крст часни и слободу златну у сваком времену морални императив појединца и услов опстанка народа. А себе је потврдио као достојног наследника Светог Петра Цетињског и Ловћенског Тајновидца Владике Рада.
У интервјуу за „Новости“ 30. јуна 2019. рекла сам да је, по окружењу у коме живи, по самопрегору, по оданости народу, по бризи о душама својих људи, по тежини борбе коју води с противницима Српске православне цркве, митрополит Свети Василије нашег времена. Када је то прочитао, рекао ми је: „Мало сте претјерали…“ Догађаји који су уследили, потврдили су моје уверење.
Захвална сам Богу што ме је упутио на тог величанственог човека, а њему што ме је прихватио под своје духовно окриље.
Када сам 2001. написала роман „Петкана“, оставила сам му на портирници Патријаршије рукопис и писмо са молбом да га прочита и укаже ми на евентуалне канонске грешке. Две седмице касније зазвонио је телефон и чула сам: „Овдје митрополит Амфилохије.“ Срце ми је затреперило од радости. Током разговора рекао ми је да је написао неколико редака о књизи, и да ће ми их, пошто путује у Црну Гору, оставити. А тај текст! „Љиљана је овом књигом принијела Светој Петки и Христу Богу срце и ум као расцвјетали миомирисни љиљан на дар.“ Мислим да никада ништа лепше нико није казао ни о мојој ни о некој другој књизи.
Онда је дошао Београдски сајам књига, митрополит је пролазио халом, ја сам му пришла и представила се.
Тако је почело још једно његово духовно усиновљење.
Наредних година читао је све моје књиге у рукопису. За неке од њих написао је и предговоре. То ми је много значило. Знала сам, када он каже: „Лијепо сте ово написали“, када каже да је књига сва у духу православља, да са њом могу слободно и пред Бога и пред људе. Читао је и рукопис новог романа „То је љубав, слепа сила“, мада је био август, а он окупиран пресудно важним пословима и бригама. Стигао је и да у рукопис допише податак о присаједињењу његове родне Мораче Црној Гори.
Редовно је долазио на Београдски сајам књига и, ма колико био у журби, увек би дошао на наш штанд, јер је знао колико ће ме његов долазак обрадовати.
Кад помислим на нашег митрополита, навире ми безброј дивних и дирљивих сећања.
Видим га на Цетињу, силази са Орловог крша, а за њим иде мало стадо – деца учесници скупа Светосавске омладине. Позива ме да пођем са њима на гумно, седамо, и он почиње да пева и тако учи децу стару песму „Разбоље се зорна Зорка“.
Видим га у Подгорици, води ме кроз саборни храм који још није завршен, показује ми фреске, па силазимо у крипту, ту где сада почивају његове мошти. Затим идемо око храма, показује ми изданак чудотворне Немањине лозе који је донео из Хиландара и посадио, и радује се што се лоза примила, а ја знам да ми, говорећи о тој лози, прича и о плоду – о вину Светосавља којим ће се причестити душе жедне Бога.
Видим га на премијери филма „Ви идите, ја нећу“, који је по његовој књизи „Љетопис новог косовског распећа“ режирао мој син Хаџи Александар Ђуровић. После пројекције излази на бину и говори о новом косовском јунаку Милошу Ћирковићу, који је 1999. остао сам у селу и петнаест дана бранио своју родну кућу од припадника УЧК. Ту је и Милошева мајка, она и митрополит стоје једно поред другог, и док одјекује његова омиљена песма „Јечам жњела“, чији је текст изменио речима наде: „Кад се Срби на Косово врате…“, сви присутни устају. Многи плачу.
Видим га у његовој соби у згради Патријаршије како ми пружа мандарину и каже: „Ово је из Бара“, и обоје знамо да је то посебан дар. Јер, он је те мандарине, које му је неко поклонио, донео са Цетиња да подели људима са којима ће се видети у Београду.
Видим га како улази у наш дом и говори: „Што ће писац да поклони писцу него књигу“ и пружа ми збирка својих песама „У Јагњету је спас“. Ја читам посвету: „Љиљани, јагњећег срца и ума“, и једва задржавам сузе.
Видим себе у Риму, позивам га и кажем: „Ево ме пред црквом из ваше песме“ (Санта Марија ди Трастевере), и онда седим на степеништу и слушам га како се присећа дана када је написао ту песму.
Видим га како ми даје благослов да свом молитвеном правилу додам молитву тиховатеља и учи ме да је правилно изговарам.
Видим духовника који од мене никада није тражио беспоговорну послушност. И који није корио већ је васпитавао.
Видим призор на Београдском сајму књига 2007. Управо је изашао роман „Запис душе“, који сам написала по његовој жељи. Штанд је препун људи који чекају да им потпишем књигу. Он се пробија до мене, ја га тек тада угледам, скачем да му целивам руку, он ме љуби у чело, каже: „Наставите! Наставите!“ и одлази, благосиљајући све присутне.
Али чим се завршио Сајам, позвао ме је да дођем у Патријаршију. Кад сам стигла, испричао ми је једну причу: „Једном су на магарца натоварили икону Мајке Божје да је пренесе у друго место. Иде магарац, види људе који чекају дуж пута, падају на колена, пале свеће и крсте се. И мисли магарац како је то дивно што га сви толико воле и поштују, па подиже главу, горд и опијен собом. Када је стигао на одредиште, људи скинуше са његових леђа икону Пресвете, и потераше га назад. А путеви празни. Нигде никога да му ода почаст.“
Заћутао је, и погледао ме је. Знала сам на шта је хтео да ме упозори. „Не брините. Ја знам да сам један потпуно неважан магарац“, рекла сам му, као да се заклињем. Он ме је дуго гледао у тишини. „Добро је да је тако“, рекао је најзад.
Ово је само делић мојих дивних и дирљивих успомена везаних за митрополита Амфилохија. Оне најличније сачуваћу само за себе.
А сећање свакога од нас чије је животе обогатио само је по један каменчић на мозаику његовог блиставог лика, који већ налази своје место у храмовима, међу ликовима светих.