ЗВЕЗДЕ СУ АУТ, СТРИПАЏИЈЕ ИН

Зашто у Холивуду више нема звезда

Холивудска забавна индустрија дигла је руке од звезда. Оних правих, великих, заслужних. „Главни“ су сада стрип јунаци, специјални ефекти, сумануте јурњаве, бесмислени заплети, секс, насиље и модерна нијанса у боји коже. А да би се евентуално вратили на старо, биоскопи и целокупна забавна индустрија прво морају да преживе корону и тинејџере и расно-полне диктате неолибералне коминтерне и интернет-конкуренцију и утицај нове технологије. Можда и ванземаљце?

Свако ко себе сматра заљубљеником у филм и још је довољно искусан, или је успео да добро испрати филмску понуду последњих тридесетак или више година, зна да за њега више готово нема разлога да иде у биоскоп, нити да уопште троши време на било шта ново што долази из Холивуда. Изузев ретких изузетака, све што се нуди савременом гледаоцу је понављање стереотипних прича с дословно идентичним бесмисленим ликовима, неуверљивим заплетима (ако се тако могу назвати), бескрајним копирањем претходних копија, неуверљивим ликовима и њиховим до знакова интерпункције рециклираних дијалога. На страни хитова који згрћу милијарде по биоскопима широм света налазе се филмови за адолесценте и, најпре, све оне којима је, и у формирању филмског укуса, било неопходно претходно испирање мозга. Да, такозване „франшизе“. Екранизације стрипова са суперхеројима, јурњаве колима, свемирске сапунице за малоумне. И истоветно увредљиво безумна и љигава остварења Дизнијеве машинерије за кретенизацију публике која је, авај, некада од овог чувеног студија, чији је отац и творац с правом човек са највише Оскара и номинација за њих (када је ова награда још имала смисла и значаја), добијала ремек-дела за сва времена. И бесомучни наставци свих тих „блокбастера“ којима се константно допуњује систематска едукација нових генерација о питању шта је „добар“ филм. По систему везаних судова, овакви филмови се праве за масовну потрошњу у новим храмовима за забаву – мултиплексима, који у истоветном издању ничу свуда око нас. Такви се биоскопи праве због поменутих филмова. Ко не остави мозак испред сале, ако га још има, тешко да може здравог разума дочекати крај. У таквој индустрији забаве тешко је очекивати да просечни њен конзумент – тинејџер чије је образовање сведено на успешно коришћење уређаја уз помоћ којег учествује у другом идиотизованом сегменту модерног живота, друштвеним мрежама – уопште зна да препозна уметничку вредност, а камоли да филм адекватно оцени. Самим тим их не занима било шта старије од њих, па и од евентуално претходног наставка њиховог у том тренутку омиљеног суперхероја.

Холивуд више нема звезде

Све ово је један део објашњења зашто горепоменути љубитељ праве филмске уметности више не препознаје ту вредност нигде, што не може да се сети када је последњи пут видео неку велику звезду у добром филму и улози која „помера границе“. Звезде, ако сте приметили, Холивуд више нема. Односно, оно што се сматра звездом данас, у било које раније време не би могло ни да буде асистент некој пређашњој правој звезди. Отуд се њихова данашња слава броји у секундама. Отуд и појава, а сваки упорни филмофил, који се мучи са стотинама ђубре-филмова не би ли набасао на нешто вредно пажње, то добро зна, да су у већини нових филмова глумци и аутори који их стварају до те мере неважни да их мењају готово за сваки филм. Сваки пут се окупља нова екипа за ново ништа. И тако унедоглед. Тако и код најкомерцијалнијих филмова из помињаних стрип франшиза није ни битно ко у њима игра. Јер и када успеју да преваре неку бившу велику звезду да се појави у њима, то за клинце који су тек почели да одлазе у биоскопе нема значаја. Они су ресетована публика. Не знају да је пре тог новог Екс-Мена, Супермена, Бетмена, Кретенмена постојало било ишта друго. И, још страшније, није их ни брига.

Стрип филмови нису филмови

Чувени амерички режисер Мартин Скорсезе подигао је велику прашину када је недавно овим поводом изјавио да филмови који су настали по стриповима и нису филмови! У праву је, али је његово мишљење схваћено као архаизам, неспособност да се схвати реалност, па је искусни синеаста на друштвеним мрежама, на којима се и огласио, засут бројним негативним коментарима. Када је Скорсезе оптужио тзв. франшиза филмове за нестанак остварења којима је уметнички допринос значајнији од позиције на топ-листи комерцијалности, напали су га не само млади зависници од Марвелових суперхероја већ и из саме индустрије забаве. Велики аутори попут њега или још времешнијих Клинта Иствуда и Вудија Алена су као диносауруси. Буквално одумиру. И нема им замене. Када нестане и тих неколико супераутора, чији су филмови допринели да, између осталог, америчка култура у свету буде озбиљно схваћена, нестаће и оно што се некада звало звезданим системом, испред и иза камере. Није било тако давно када су публику у биоскопе масовно привлачила имена аутора и њихових протагониста, када је у послу у истом моменту било на десетине суперзвезда. Данас су суперзвезде ликови из стрипова. Они привлаче публику у мултиплекс храмове масовне потрошње. И као што је потрошачко друштво у свим другим сегментима увело конзумирање безвредних производа, тако се и филмска индустрија трансформисала у франшизоидну производну траку потрошне робе која се одбацује и заборавља одмах после коришћења. Ако се у таквим филмовима и појаве некадашње суперзвезде, оне одавно више нису разлог што је публика пристала да купи улазницу. Обећање јефтиног узбуђења, најновијих специјалних ефеката, немогућих вратоломија, лудачких јурњава, свих варијанти експлицитног секса и бруталног насиља без смисла и повода су мамци на које пада модерна публика. Сумрак дојучерашњих богова који су, као, рецимо, Арнолд Шварценегер, Силвестер Сталоне, Брус Вилис и десетине других, да се не усудимо да поменемо истинске суперзвезде из ранијих времена Марлона Бранда нпр, Пола Њумена, Роберта Редфорда или још раније Џејмса Кегнија, Џимија Стјуарта, Џона Вејна и многих, многих других, свакако је узрочно-последично довео до актуелног ништавила у који се претворила понуда забавне индустрије. Тачно је да су још активне велике звезде, и глумачке и ауторске, прешле на телевизију и да тамо покушавају да обнове своје позиције и значај. Али телевизија је медијум који још брже троши и заборавља своје звезде. И доноси много мању зараду, а самим тим и славу, те статус суперзвезде постаје отрцан. Суперслава у Холивуду је вожња ролс-ројсом, а она на ТВ-у је на нивоу осредњег јапанског аутомобила. И нико не жели ту славу иако сада сви јуре за њом јер је за многе једини извор зараде и уопште пословног опстанка. На телевизији последњих десетак, па и двадесетак година раде бољи аутори, имају одрешеније руке, солидне и сигурне буџете, милионски аудиторијум, који, додуше, не доноси милијарде као успех у неком холивудском пандемском хиту, али је у недостатку такве „тезге“ као једино пословно уточиште за већину дојучерашњих холивудских икона постао свет телевизије и сајбер-дистрибуција на којој се њихови производи све више ослањају.
Смрт холивудских суперзвезда је дефинитивна посебно ако се узме у обзир како се ствари крећу не само на светском тржишту забаве, са умирућим биоскопима који су неговали нешто озбиљнији репертоар и кризом свих биоскопа коју је наметнула корона, већ и са убрзаним развојем нове технологије која ће потпуно изменити начин на који се и производе и гледају филмови. Не треба се зато чудити што последње велике звезде имају преко педесет година, а бројне су и оне које су ушле у седму деценију живота (Харисон Форд, Том Хенкс, Морган Фримен, Том Круз, Леонардо Ди Каприо, Џорџ Клуни, Џулија Робертс, Мет Дејмон, Џони Деп, Мерил Стрип, Кејт Бланчет, Камерон Дијаз…) и што ниједна од њих нема наследнике ни адекватне млађе конкуренте. Интензивно присутни тренд расног престројавања који уводи боју коже као примарни избор у току кастинга сваког филма само додаје нове чиниоце девастације старог звезданог система у коме су на мети, парадоксално, и дојучерашње адекватно обојене суперзвезде (поменути Морган Фримен, али и Вил Смит, Дензел Вошингтон, Еди Марфи, Дон Чидл, Семјуел Л. Џексон, Лоренс Фишбурн, Вупи Голдберг…). Јер нико од тих скупоцених тешкаша више није моћ која привлачи милионе у биоскопе. Тинејџерска публика се занима само за свој узраст и као доминантна потрошачка популација добија јунаке сличног узраста. Тако је створена армија глумачких анонимуса који се смењују као на траци и, као и у музици, дословно су потрошна роба која се у најбољем случају може надати једном успеху или, као сну, присуству у неколико наставака неке комерцијалне стрип франшизе. У таквим се околностима не може, нити ће се покушати да се икада поново створи неко истински велике име. Још увек актуелни омашај века, филм који је после короне требало да спаси филмску индустрију и да обнови милионске посете у биоскопима широм света, „Тенет“, имао је баш таквог, новог јунака за ново доба. Анонимуса одговарајуће тамног тена коме је управо тај тен најзначајнији глумачки атрибут, па и алат. Могло би да буде врло незгодно питање у неком квизу да се наведе име глумца који је тумачио насловног јунака у овом филму, и то док се још даје у биоскопима. Сутра сигурно више нико неће знати за њега!
Иронија је да је врло вероватно да ће неминовно измењени свет услед појаве короне и хистеричних, параноичних и свих осталих реакција на њу окончати овај безумни процес и омогућити нови почетак, који више неће моћи да се ослања на конзумерско прождирање бесмислених франшиза у биоскопима за масовну потрошњу јер, напросто, таквих биоскопа више неће бити. Да ли ће се та шанса искористити? Највероватније неће. Јер масовна продукција празних спектакала за филмски потпуно необразоване клинце пресељена на било који други медијум ослободиће и Холивуд и светске кинематографије које ће можда одлучити да се врате неколико џиновских корака уназад и да почну поново да производе филмове који ће се памтити мало дуже од њиховог наставка и од којих неће бити срамота било кога ко је учествовао у њиховом стварању. Али то је далека и неизвесна будућност до које и биоскопи и целокупна забавна индустрија прво морају да преживе корону и тинејџере и расно-полне диктате неолибералне коминтерне и интернет-конкуренцију и утицај нове технологије. Можда и ванземаљце? Шансе да се роде нови Марлон Брандо или Пол Њумен, нови Скорсезе или Клинт Иствуд, још један Џон Форд или Џон Вејн, Хемфри Богарт или Кетрин Хепберн, нови Хичкок или Вуди Ален, јасно је, никакве су. Али биће, док крај коначно не стигне, нових Екс-мена, Супермена, Бетмена, Кретенмена…

Свет на раскршћу: Мисија културе у посткорона епохи
Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *