Зечевизија – Читање светла Горана Паскаљевића

Наше време Паскаљевић је доживљавао као демонски кошмар. Његов филм Буре барута није био само слика опустошене Србије крајем XX века већ планетарног хаоса, са којим смо ушли у нови миленијум; високе оцене ове драме у свету говориле су да је наша цивилизација – можда последњи пут – била кадра да препозна своју коб

Целим својим делом Горан Паскаљевић је показивао да његов свет прожима саосећање, саучествовање у емоционалном стању другог. Ова црта дубоко је усађена у цело Паскаљевићево искуство: доброта и емпатија чинили су његову философију живота. Он је имао разумевања за слабијег, сви његови филмови били су једна пружена рука. Зато нас Паскаљевићев патос није остављао равнодушним. Ако је филм најбољи кад буди и развија осећања, онда су готово сви Паскаљевићеви филмови били на трагу ове врлине, а многи од њих и убедљиви примери моћи филма. Веровао је у ту моћ и давао јој облик изграђеним средствима нарације, ритма и поетике покрета, радећи са одличним глумцима, којима је често додавао и људе из живота, знаке аутентичности и уверљивости. И децу. Још од свог потресног архивског документарца Деца, о судбини малих у рату, Паскаљевић се често окретао детету као утеловљењу чистоте. Дете га је занимало као симболичка алтернатива окрутном свету данашњице, као нека врста праслике, усађене у искуство расе: попут Јунга, Паскаљевић је стално имао на уму да је, упркос урођеним манама, човек, у дечјој прасуштини, добар.
Када се буде писала филмска историја нашег доба, нема никакве сумње да ће на Паскаљевићеве филмове гледати као на панораму европских траума са краја века, али је то дело надахнуто и драмом српског народа на прелому столећа. Кроз све његове филмове струји симболика ове драме, чији нови чин траје већ двеста година и који никако да се заврши. Наше време Паскаљевић је доживљавао као демонски кошмар. Његов филм Буре барута није био само слика опустошене Србије крајем XX века већ планетарног хаоса, са којим смо ушли у нови миленијум; високе оцене ове драме у свету говориле су да је наша цивилизација – можда последњи пут – била кадра да препозна своју коб. А његов филм Сан зимске ноћи, о лавиринту аутизма у који се повлачи савремени човек да би тек ту открио онај еминентно симболистички, тајни живот душе – велика је метафора и синтеза целог Паскаљевићевог искуства. Нећемо погрешити ако кажемо да је Паскаљевић био један од последњих хуманиста у времену у коме филм, као и све друго, тоне у бешчашће и безумље. Упркос хумору и самоиронији (који су можда траг његовог младалачког, „чешког доба“ оличеног у Храбалу и Менцлу) Паскаљевић је добро знао да се у овом свету ништа не може променити. Иако није био циник, сетио се пред крај свог живота Волтера: „Овај ћемо свет оставити исто тако глуп и исто тако зао какав смо га и затекли долазећи у њега.“
За нас је, међутим, важно што је још од филма Време чуда Паскаљевић био на путу ка Богу. „Бог нас никада није напустио“, говорио је овај његов филм, блистава духовна пролегомена преузета од водећег српског писца Борислава Пекића. Ту Христос пати заједно са Србима и целим светом усред Антихристове оргије. У филму поново присуствујемо драми Лазареве смрти и светог чуда којом се смрт потире. Пекић и Паскаљевић непосредно су надахнути новозаветним предањем: и село се зове Витанија, иконографија филма ослања се на јеванђеоске изворе, сам Праведник је утеловљен у препознатљив ипостас; исто важи и за друге ликове, који су више парадигме него карактери. Нарочиту вредност у овом филму носи, међутим, симболички заплет. Безбожна комунистичка власт (нека врста асоцијације на сурови и арогантни Рим) чини све да убије веру у народу и сатре идеју о Спасењу. Лазар је опет привидно умро и сахрањен, али се вера жестоко опире и поново излази на видело, попут светаца на зиду оскрнављене цркве: они се, Божјим чудом, стално указују испод креча, којим их нови Ирод упорно премазује. Ти светачки ликови сећају нас на Рубљова Тарковског: пројављују се из магле векова, испод слојева беле и отровне киселине, којим су узалуд били засипани. У филму то избељење лако се претвара у светлост и боју непролазног. Ти чудесни моменти Рубљова и Времена чуда збиља су читање светла у помрчини Антихриста. Треба ли више? Колико јасна треба да је метафора за време у коме живимо?
Бог у филму? Отац модерне теорије филма Андре Базен заједно са Сартром понавља: „Бог није уметник.“ Али Божје чудо је свуда и догађа се у кинематографу, показао је Паскаљевић. И човек и филм, као његов мистични двојник, само су сведоци и учесници тог чуда, које се ретко може представити средствима покретне слике. Пут ка чудовиђењу даће нам бар неки увид у до сада готово нетакнути простор између православља и савременог филма, у чину созерцања и ликоравни умног ока, којима је Горан Паскаљевић био дорастао.