Ukinite naloge na društvenim mrežama!

Kuda nas vodi i šta nam otkriva dokumentarac „Društvena dilema“

Aktuelni dokumentarni film „Društvena dilema“ bavi se demistifikacijom novog sajber-poretka stvorenog i sprovedenog od strane društvenih mreža i njihovog sistema (bez)vrednosti, a čiji je glavni cilj profit, odnosno totalna kontrola nad svetom, opet pre svega iz koristoljublja, ali i iz političkih razloga u kojima se kao glavni motiv nalazi potreba za potpunom dominacijom

Netfliksovoj redovnoj ponudi poslednjih nedelja nalazi se dokumentarni film „Društvena dilema“ (The Social Dilemma) Džefa Orlovskog, mladog njujorškog dokumentariste koji je privukao svetsku pažnju pre tri godine veoma zanimljivim prirodnjačkim filmom „U potrazi za koralima“, gde je profesionalno i tehnički napredno pokušao da dokuči misteriju po prirodu pogubne pojave pandemijskog nestanka korala. U novom filmu, međutim, Orlovski se okrenuo potpuno drugačijoj temi, koja naizgled nema nikakve veze za prethodnom. I jeste, korali i nove tehnologije u kojima je ogrezao naš život, čime se bavi u novom poduhvatu, nemaju neke veze. Mada, s aspekta posledica koje imaju potencijal da trajno devastiraju naš svet, pa čak i da ga u nekom lancu uzročno-posledičnih zbivanja dovedu do potpunog uništenja, postoje sličnosti. Nestanak korala značio bi smrt mora i okeana, što bi brzo dovelo i do našeg kraja. U „Društvenoj dilemi“ Orlovski i njegovi sagovornici objašnjavaju sličan lančani scenario stvaranja distopijskog društva, ali zbog katastrofe koja dolazi iz neprirodnog sveta, tzv. sajber-sveta ili onlajn-sfere, ogranak „društvene mreže“.

Sredstvo totalne kontrole

„Društvena dilema“ bavi se socijalnim mrežama koje su preuzele primat ne samo u komunikacijskom smislu, kao sredstvo navodno bolje, lakše i sveobuhvatnije komunikacije među ljudima „ma gde bili na planeti“, već najpre i najvažnije, kao sredstvo totalne kontrole svakog pojedinca koji u njima učestvuje. A učestvovanje u njima je tokom vremena postalo zapravo i postojanje. Koga nema na društvenim mrežama on doslovno ne postoji, ali on je izolovan i od potencijalnih poslovnih angažmana, dakle direktno egzistencijalno ugrožen. Još gore, društveno i poslovno do te mere hendikepiran da se i oseća kao nepostojeća, nebitna, beznačajna i nepotrebna osoba. Ali nije samo puko postojanje u tim mrežama dovoljno za opstanak u tom svetu, a preko njega i u ovom nazovistvarnom. U tom svetu demokratskog fašizma veoma je bitno biti pozitivno ocenjen od drugih („lajkovan“). A svaka pozitivna ocena, odnosno što više njih, dovodi do poboljšanja statusa koji, opet, u nekom daljem posledičnom nizu može dovesti i do ekonomskog zadovoljenja. Međutim, u ovom procesu je najvažnije da u toj igri nametnutoj masi veoma malo ljudi veoma mnogo zarađuje. Kliktanje, ocenjivanje, proždiranje reklama i laži, što dužeg boravljenja u nestvarnom svetu što brojnijih podanika sajber-poretka, direktno donosi profit tvorcima-organizatorima ovih mreža. Film „Društvena dilema“ demistifikuje ovakav sistem, otkriva tu nevidljivu silu nametnutog značaja paralelnog sveta koji, iako stvarno ne postoji, neprestano menja našu stvarnost i to ne nasumično, slučajno ili sporadično već usmereno, vrlo precizno ciljano. Sa „zadnjim“ namerama. Zlokobnim. Malicioznim. Podanici novog sajber-poretka upravo služe gospodarima nevidljivog sveta da na njima neprestano zarađuju. Ovaj film se usudio da to detaljno otkrije, kao i da kritikuje ovaj sistem (bez)vrednosti čiji je glavni cilj profit, odnosno totalna kontrola na svetom opet pre svega iz koristoljublja, ali i iz političkih razloga u kojima se kao glavni motiv nalazi potreba za potpunom dominacijom. Njegov potencijal u uverljivom raskrinkavanju istinskih namera prilikom stvaranja društvenih mreža, i oportunističkom kasnijem reagovanju njihovih tvoraca na pozitivne reakcije najširih masa kada su one popularne preuzele internet-saobraćaj značajno povećava činjenica da su pred kamerama pristali da govore saučesnici, pa i neki direktno umešani autori ovih mreža koji su u tim monstruozno moćnim i bogatim kompanijama imali visoke pozicije i zbrinut život „za sva vremena“. A ipak su iz njih u određenim trenucima izašli. Nisu doduše otkrili motive izlaska iz tako lukrativne priče, ali su svoje dojučerašnje poslove bespoštedno kritikovali, a kompanije poput Jutjuba, Gugla, Fejsbuka, Tvitera, Instagrama i sve brojnijih njihovih sledbenika i klonova jasno su označili kao zlo koje može da dovede do kraja naše civilizacije!
Daleko je kraj našeg sveta iz tog razloga, odnosno zbog činjenice što je svet društvenih mreža zloupotrebljen do krajnjih granica i okrenut naopako o pitanju korisnosti i motivacije njegovih učesnika, a još više važnih tehničara, tvoraca, investitora, osnivačkih aktera i rukovodilaca. Ali kao jedna od glavnih stavki urušavanja ovoga što još uvek nekako možemo da nazovemo civilizacijom, svakako može biti. I biće! Uostalom, društvene mreže su već poduže u tkivu tog novog nestvarno-stvarnog društva. One su nametnule sve neophodne nove „vrednosti“ koje se moraju poštovati. One su stvorile novi način života, uništile istinske ljudske vrednosti i međuljudsku povezanost kakva je nekada bila i kakva jedino može da bude da bi se vrednovala kao ljudska. Svoje konzumente su pretvorile u poslušne pione potrošačkog društva što nameće sedenje ispred ekrana i gutanje reklama, lažnih vesti, nepostojeće istorije (ona se, kao u Orvelovoj distopiji „1984“, stalno menja prikladno potrebama tekućih „istina“), prihvatanje najnižih ljudskih nagona kao jedinog motivacionog podsticaja za svakodnevno funkcionisanje i besomučno međusobno ocenjivanje, i shodno tome pozitivno i negativno rangiranje svakog pojedinca upravo u poštovanju svih pomenutih modernih nazora i kanona. Deluje da nije lako živeti u takvom svetu. Upravo je suprotno. Lenje i pohlepne mase i dalje se u tužno masovnom broju priključuju ovim mrežama – pristajući na njihov sistem vrednosti i činjenicu da će na sve načine biti eksploatisani, čak i prevareni, a svakako špijunirani i konstantno kontrolisani – jer su ubeđeni da će im to u svemu olakšati život. Ne treba zaboraviti da su društvene mreže, s Fejsbukom na čelu, nastale jer su obećale tu tako primamljivu i lažno bezbednu lakoću življenja, u kojoj je povezivanje na daljinu podrazumevalo ne samo lak domašaj do drugih, u svemu inače dalekih osoba, već, što je najvažnije, mogućnost da lažno i neadekvatno stvarnim kvalitetima ulepšavate sve svoje karakteristike. Dakle, stvoren je ambijent u kome su laži jedino sredstvo razmene, komunikacije i uopšte motivacije u međuljudskoj interakciji.

Kako je naš svet postao svet laži Upitani zašto se uključuju u ove mreže, zabrinjavajuće veliki procenat njihovih članova je kao primarni motiv navelo to da su mogli da ulepšaju svoje osobine, zapravo da postanu „bilo ko“ ko je bolji od njih samih. Svet laži je postao stvaran svet oko nas. Čak i za mnoge jedini! I ne samo to. On je ubrzo, čim se dovoljno proširio i osnažio, počeo da menja ovaj stvarni. Otud i nova terminologija. „Lažne vesti“ („fejk njuz“), recimo. Oksimoron svoje vrste. Ali, nažalost, odraz činjenice da je dominantno „poverljivi“ izvor informacija upravo postao taj deo sajber-sveta, a to je posebno u svakom negativnom smislu došlo do izražaja tokom pandemije korone. Kada je realni svet postao opasno mesto i zapravo zatvor, ovaj nestvarni, sajber-svet, svet društvenih mreža, kao navodno slobodni i jedino bezbedni, doživeo je rekordnu ekspanziju. Što je omogućilo dalje čerupanje naivnih koji su kljukani novim talasima laži, bezvrednim vrednostima i, naravno, novom gomilom nepotrebnih proizvoda. Ta dodatna degenerativna revalorizacija društvenih mreža je omogućila svakome da bez posledica može da tvrdi da je poznavalac i nosilac „prave istine“ o bilo čemu. I baš s takvom mogućnošću, masovno rabljenom, istina je nestala.

Koronizovana degradacija stvarnog sveta

Kultura je u ovom naletu koronizovane degradacije onoga što je ostalo od našeg stvarnog sveta, zajedno sa ekonomijom koju smo pre korone poznavali, najveći gubitnik. I jedan od najvažnijih ciljeva za totalno uništenje. Teško da će se ijedan od ovih segmenata na kojima je počivao sistem vrednosti na kome su se oslanjali naš svet i naši životi u njemu ikada oporaviti. Ispada da je upravo „pogrešna tehnologija“ najveći krivac za urušavanje naše civilizacije. Da je ona iskorišćena, zloupotrebljena. Da je postala moćno sredstvo za sprovođenje opskurnih i malicioznih planova. Tehnologija, koja je sprovela metastazično širenje društvenih mreža i koja će svojim ubrzanim razvojem u skoroj budućnosti to još više biti u stanju da čini najpre razvojem veštačke inteligencije i daljim ubrzavanjem internet-konekcija (5G mreže i kasnije još moćnijih mreža), postaje naš najveći neprijatelj iako je vrlo dugo delovala kao prijateljski pomagač bez koga je nezamislivo naše postojanje. Danas se, međutim, čini da naše postojanje biva nezamislivo sa ovako zloupotrebljenom tehnologijom. Otuda, vrlo neočekivani, da li zbog hrabrosti autora da bude tako eksplicitan i šokantno isključiv, završetak „Društvene dileme“. Svi pomenuti sagovornici u filmu, ponovimo da je reč o stručnjacima i učesnicima stvaranja društvenih mreža i uopšte tehnologije koja ih je omogućila i razvila u ovo što su danas, preporučuju gledaocima kao jedino moguće rešenje za odupiranje zlu koje one sobom donose – isključenje sa njih! Ukinite svoje naloge, rekoše! Mi smo to uradili! I zaboravite da one postoje! Zauvek. Jedino tako će one zaista prestati da postoje. A onda i to zlo u njima. Deluje kao bajka, detinjasto i najpre nemoguće. A da li je?