Укините налоге на друштвеним мрежама!

Куда нас води и шта нам открива документарац „Друштвена дилема“

Актуелни документарни филм „Друштвена дилема“ бави се демистификацијом новог сајбер-поретка створеног и спроведеног од стране друштвених мрежа и њиховог система (без)вредности, а чији је главни циљ профит, односно тотална контрола над светом, опет пре свега из користољубља, али и из политичких разлога у којима се као главни мотив налази потреба за потпуном доминацијом

Нетфликсовој редовној понуди последњих недеља налази се документарни филм „Друштвена дилема“ (The Social Dilemma) Џефа Орловског, младог њујоршког документаристе који је привукао светску пажњу пре три године веома занимљивим природњачким филмом „У потрази за коралима“, где је професионално и технички напредно покушао да докучи мистерију по природу погубне појаве пандемијског нестанка корала. У новом филму, међутим, Орловски се окренуо потпуно другачијој теми, која наизглед нема никакве везе за претходном. И јесте, корали и нове технологије у којима је огрезао наш живот, чиме се бави у новом подухвату, немају неке везе. Мада, с аспекта последица које имају потенцијал да трајно девастирају наш свет, па чак и да га у неком ланцу узрочно-последичних збивања доведу до потпуног уништења, постоје сличности. Нестанак корала значио би смрт мора и океана, што би брзо довело и до нашег краја. У „Друштвеној дилеми“ Орловски и његови саговорници објашњавају сличан ланчани сценарио стварања дистопијског друштва, али због катастрофе која долази из неприродног света, тзв. сајбер-света или онлајн-сфере, огранак „друштвене мреже“.

Средство тоталне контроле

„Друштвена дилема“ бави се социјалним мрежама које су преузеле примат не само у комуникацијском смислу, као средство наводно боље, лакше и свеобухватније комуникације међу људима „ма где били на планети“, већ најпре и најважније, као средство тоталне контроле сваког појединца који у њима учествује. А учествовање у њима је током времена постало заправо и постојање. Кога нема на друштвеним мрежама он дословно не постоји, али он је изолован и од потенцијалних пословних ангажмана, дакле директно егзистенцијално угрожен. Још горе, друштвено и пословно до те мере хендикепиран да се и осећа као непостојећа, небитна, безначајна и непотребна особа. Али није само пуко постојање у тим мрежама довољно за опстанак у том свету, а преко њега и у овом назовистварном. У том свету демократског фашизма веома је битно бити позитивно оцењен од других („лајкован“). А свака позитивна оцена, односно што више њих, доводи до побољшања статуса који, опет, у неком даљем последичном низу може довести и до економског задовољења. Међутим, у овом процесу је најважније да у тој игри наметнутој маси веома мало људи веома много зарађује. Кликтање, оцењивање, прождирање реклама и лажи, што дужег борављења у нестварном свету што бројнијих поданика сајбер-поретка, директно доноси профит творцима-организаторима ових мрежа. Филм „Друштвена дилема“ демистификује овакав систем, открива ту невидљиву силу наметнутог значаја паралелног света који, иако стварно не постоји, непрестано мења нашу стварност и то не насумично, случајно или спорадично већ усмерено, врло прецизно циљано. Са „задњим“ намерама. Злокобним. Малициозним. Поданици новог сајбер-поретка управо служе господарима невидљивог света да на њима непрестано зарађују. Овај филм се усудио да то детаљно открије, као и да критикује овај систем (без)вредности чији је главни циљ профит, односно тотална контрола на светом опет пре свега из користољубља, али и из политичких разлога у којима се као главни мотив налази потреба за потпуном доминацијом. Његов потенцијал у уверљивом раскринкавању истинских намера приликом стварања друштвених мрежа, и опортунистичком каснијем реаговању њихових твораца на позитивне реакције најширих маса када су оне популарне преузеле интернет-саобраћај значајно повећава чињеница да су пред камерама пристали да говоре саучесници, па и неки директно умешани аутори ових мрежа који су у тим монструозно моћним и богатим компанијама имали високе позиције и збринут живот „за сва времена“. А ипак су из њих у одређеним тренуцима изашли. Нису додуше открили мотиве изласка из тако лукративне приче, али су своје дојучерашње послове беспоштедно критиковали, а компаније попут Јутјуба, Гугла, Фејсбука, Твитера, Инстаграма и све бројнијих њихових следбеника и клонова јасно су означили као зло које може да доведе до краја наше цивилизације!
Далеко је крај нашег света из тог разлога, односно због чињенице што је свет друштвених мрежа злоупотребљен до крајњих граница и окренут наопако о питању корисности и мотивације његових учесника, а још више важних техничара, твораца, инвеститора, оснивачких актера и руководилаца. Али као једна од главних ставки урушавања овога што још увек некако можемо да назовемо цивилизацијом, свакако може бити. И биће! Уосталом, друштвене мреже су већ подуже у ткиву тог новог нестварно-стварног друштва. Оне су наметнуле све неопходне нове „вредности“ које се морају поштовати. Оне су створиле нови начин живота, уништиле истинске људске вредности и међуљудску повезаност каква је некада била и каква једино може да буде да би се вредновала као људска. Своје конзументе су претвориле у послушне пионе потрошачког друштва што намеће седење испред екрана и гутање реклама, лажних вести, непостојеће историје (она се, као у Орвеловој дистопији „1984“, стално мења прикладно потребама текућих „истина“), прихватање најнижих људских нагона као јединог мотивационог подстицаја за свакодневно функционисање и бесомучно међусобно оцењивање, и сходно томе позитивно и негативно рангирање сваког појединца управо у поштовању свих поменутих модерних назора и канона. Делује да није лако живети у таквом свету. Управо је супротно. Лење и похлепне масе и даље се у тужно масовном броју прикључују овим мрежама – пристајући на њихов систем вредности и чињеницу да ће на све начине бити експлоатисани, чак и преварени, а свакако шпијунирани и константно контролисани – јер су убеђени да ће им то у свему олакшати живот. Не треба заборавити да су друштвене мреже, с Фејсбуком на челу, настале јер су обећале ту тако примамљиву и лажно безбедну лакоћу живљења, у којој је повезивање на даљину подразумевало не само лак домашај до других, у свему иначе далеких особа, већ, што је најважније, могућност да лажно и неадекватно стварним квалитетима улепшавате све своје карактеристике. Дакле, створен је амбијент у коме су лажи једино средство размене, комуникације и уопште мотивације у међуљудској интеракцији.

Како је наш свет постао свет лажи

Упитани зашто се укључују у ове мреже, забрињавајуће велики проценат њихових чланова је као примарни мотив навело то да су могли да улепшају своје особине, заправо да постану „било ко“ ко је бољи од њих самих. Свет лажи је постао стваран свет око нас. Чак и за многе једини! И не само то. Он је убрзо, чим се довољно проширио и оснажио, почео да мења овај стварни. Отуд и нова терминологија. „Лажне вести“ („фејк њуз“), рецимо. Оксиморон своје врсте. Али, нажалост, одраз чињенице да је доминантно „поверљиви“ извор информација управо постао тај део сајбер-света, а то је посебно у сваком негативном смислу дошло до изражаја током пандемије короне. Када је реални свет постао опасно место и заправо затвор, овај нестварни, сајбер-свет, свет друштвених мрежа, као наводно слободни и једино безбедни, доживео је рекордну експанзију. Што је омогућило даље черупање наивних који су кљукани новим таласима лажи, безвредним вредностима и, наравно, новом гомилом непотребних производа. Та додатна дегенеративна ревалоризација друштвених мрежа је омогућила свакоме да без последица може да тврди да је познавалац и носилац „праве истине“ о било чему. И баш с таквом могућношћу, масовно рабљеном, истина је нестала.

Коронизована деградација стварног света

Култура је у овом налету коронизоване деградације онога што је остало од нашег стварног света, заједно са економијом коју смо пре короне познавали, највећи губитник. И један од најважнијих циљева за тотално уништење. Тешко да ће се иједан од ових сегмената на којима је почивао систем вредности на коме су се ослањали наш свет и наши животи у њему икада опоравити. Испада да је управо „погрешна технологија“ највећи кривац за урушавање наше цивилизације. Да је она искоришћена, злоупотребљена. Да је постала моћно средство за спровођење опскурних и малициозних планова. Технологија, која је спровела метастазично ширење друштвених мрежа и која ће својим убрзаним развојем у скорој будућности то још више бити у стању да чини најпре развојем вештачке интелигенције и даљим убрзавањем интернет-конекција (5Г мреже и касније још моћнијих мрежа), постаје наш највећи непријатељ иако је врло дуго деловала као пријатељски помагач без кога је незамисливо наше постојање. Данас се, међутим, чини да наше постојање бива незамисливо са овако злоупотребљеном технологијом. Отуда, врло неочекивани, да ли због храбрости аутора да буде тако експлицитан и шокантно искључив, завршетак „Друштвене дилеме“. Сви поменути саговорници у филму, поновимо да је реч о стручњацима и учесницима стварања друштвених мрежа и уопште технологије која их је омогућила и развила у ово што су данас, препоручују гледаоцима као једино могуће решење за одупирање злу које оне собом доносе – искључење са њих! Укините своје налоге, рекоше! Ми смо то урадили! И заборавите да оне постоје! Заувек. Једино тако ће оне заиста престати да постоје. А онда и то зло у њима. Делује као бајка, детињасто и најпре немогуће. А да ли је?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.