Танка црвена линија

Како је Европска унија променила свој приступ преговорима Београда и Приштине, и да ли то значи да опет покушава да нас обмане?

Постоји барем један, или само тај један, разлог због кога ипак треба да искажемо извесну дозу захвалности Мирославу Лајчаку, специјалном представнику Европске уније за дијалог Београда и Приштине, својевремено и главном подизвођачу теренских радова на одвајању Црне Горе од Србије, уосталом, стручњаку за Западни Балкан толико озбиљном да га је Џорџ Сорош, уз Карла Билта и Мартија Ахтисарија, као таквог у зиму 2011. топло препоручивао пажњи америчке државне секретарке Хилари Клинтон (извор: „Викиликс“). Но ништа мање ваљда и не треба очекивати од истакнутог дипломца Колеџа за међународне и безбедносне студије, из Гармишпартенкирхена у Немачкој, установе којом управља америчка војска.
Лајчак је, елем, и за своје и за стандарде својих послодаваца и налогодаваца, а „Викиликс“ ће га разоткрити као „заштићени“ извор америчких дипломата, то јест њихов доушник, ових дана исказао необично високу дозу искрености; далеко је то од потпуне искрености, разуме се, потпуно је он искрен само према својим власницима, а опет, довољно је био искрен да бисмо веома прецизно могли да наслутимо шта нам се спрема. Тако да после, ако то после не дај Боже наступи, нећемо имати права да кажемо како, ето, нисмо знали у шта идемо…

[restrict]

ЗАЈЕДНИЦА СРПСКИХ ОПШТИНА Прошле недеље после разговора у Приштини па у Београду, у непуних девет минута интервјуа РТС-у – који је започео на одличном српском језику, али га је наставио на енглеском, јер, како нас је упозорио, „ово је званични разговор“ – Лајчак је на савршено прецизан начин описао и шта нам ради и шта ће нам тек урадити ако му то будемо допустили. Почев од злосрећне Заједнице српских општина од које нема ништа ни читавих седам и по година откако је договорено да буде формирана, збиља, што се грбо роди…
С њом у вези, наиме, открио је да је у току потпуни преокрет, односно покушај обмане чији је објект Србија. Јер, обелоданио је Лајчак, формирање ЗСО треба да буде „део свеобухватног споразума о коме преговарамо“, „тако да ће ЗСО бити на агенди по плану“.
Није ово истеривање мака на конац и томе слично цепидлачење већ суштински значајна ствар. Зато што би наши европски партнери да се ратосиљају сопствене одговорности за неспровођење споразума чији су гарант, и да приде нама, што је још важније, исту маглу продају по други пут. Тако што ће нас натерати да прихватимо да оно што смо у досадашњем процесу већ добили, у замену за уступке које смо већ бесповратно направили кроз Први бриселски споразум, сад поново добијемо, али овог пута у замену за наше нове уступке. Видећемо и какве. Стварно фантастична понуда, као ономад кад су Ленапе Индијанци својим западним колонизаторима продали острво Менхетн за шаку шарених перли…
Лајчаковим речима: „Постоје договори који су потписани, али нису никад реализовани. Зато смо овог пута променили приступ и преговарамо о свеобухватном споразуму који треба да процес доведе до краја, и да се бави питањима која досад нису разматрана, и да се примени оно што није, попут ЗСО.“
Па је утолико важније што је, изгледа, председник Србије Александар Вучић ту непристојну понуду одбио. Тако што је, како преноси Танјуг, „казао да је у разговору са Лајчаком инсистирао само на једној ствари. Да се у потпуности имплементира Бриселски споразум, што је“ – ево најважнијег дела – „услов без којег се не може имати успешан наставак дијалога.“
„Око ЗСО нема даљег дијалога“, као одјек је поновила и нова-стара премијерка Ана Брнабић.
И ето зашто је ово суштински значајно питање. Не буде ли формирана ЗСО, кажу наши највиши званичници а то их ваљда и обавезује да у складу с тим и поступе, нема даљег дијалога, а косметски Албанци одбијају да дозволе њено формирање ако их пре тога Србија не призна као независну државу. А Европска унија нема снаге, ако уопште има жељу, да их натера да испуне обавезу коју су сами преузели.

ЕВРОПСКЕ ПОДВАЛЕ Но није овај покушај европске подвале и једина европска подвала чији смо невољни сведоци у овом случају. Само је најновија у низу.
У низу који, само када је о ЗСО реч, документовано датира још барем од 2015. године и потписивања документа под насловом „Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи и главни елементи“, као операционог плана за спровођење првих шест тачака Првог бриселског споразума из 2013.
Непосредно уочи потписивања тог документа, тадашња ЕУ шефица дипломатије и посредница у преговорима Федерика Могерини у писму упућеном тадашњем приштинском премијеру Иси Мустафи навела је, а он је ових дана објавио на фејсбуку: „У контексту наше дискусије о успостављању Асоцијације/Заједнице општина са српском већином, желим да потврдим да је схватање ЕУ да Асоцијација/Заједница, у складу са Првим споразумом и законима Косова, неће бити конституисана као трећи ниво власти, и неће имати извршна овлашћења.“
Што само њено постојање, безмало, чини бесмисленим. При чему је посебно иритантна чињеница да споменуто схватање ЕУ не проистиче из онога што у овом споразуму заиста пише. Али то што пише је само „конструктивна двосмисленост“, како то рече Мирослав Лајчак. И ко нам је крив, а зна се ко нам је крив, што смо њему и њему сличнима – почев од Британца Роберта Купера, непристрасног ЕУ посредника кога су, ето још једне европске подвале, „Викиликсове“ депеше раскринкале као једног од важнијих саучесника у једностраном проглашењу независности Косова – уопште и поверили да нам одлучују о најважнијем националном и државном питању.

ПРОМЕНА УСТАВА Па зато и не треба да нас чуди – не кажемо и да не треба да нас љути, гнев је овде најприроднија могућа реакција – што Мирослав Лајчак, последњи у низу таквих ЕУ представника, сад отворено најављује промену Устава Србије као очекивани резултат свеобухватног споразума Београда и Приштине.
Уз крајње циничан коментар: „Ако сте ушли у овај далекосежни процес, онда морате бити спремни да мењате устав. Када и како – то ће бити видљивије на крају процеса. Не можемо да прихватимо слово устава као црвену линију. Ако се Београд држи свог, а Приштина свог устава, онда нема простора за дијалог.“
Па ће још додати и да је Албанцима, а као да је то исто и нама, рекао „да устав није Библија“. И само је заборавио да је за наш устав, и то једини пут у животу, гласао и патријарх Павле, што је био чин који је важећем Уставу Србије, у извесном смислу који је лакше осетити него дефинисати речима, дао и библијску снагу…
Док, у практичнијем смислу, ова Лајчакова прогноза, да ћемо на крају дијалога Београда и Приштине морати да променимо свој устав који Косову и Метохији даје суштинску аутономију у оквиру Србије, представља и најјаснију досадашњу најаву да се, тим свеобухватним споразумом, планира измештање Космета из овог оквира. Јер да се планира ишта мање од тога, не би морала да се планира (и) промена Устава Србије.

УЛОГА РУСИЈЕ Но ово је само жеља Мирослава Лајчака и његових налогодаваца, и не треба зато сад унапред да падамо у очајање.
Не само зато што смо и раније имали обиље основа за сумњу да нам баш овакав сценарио прижељкују.
И не само зато што та жеља Лајчакових инспиратора не може да буде испуњена без одобрења Србије, почев од њеног председника, а патријарх српски Иринеј сад подсећа да „осам година слуша(м) како Вучић спрема издају Косова“ и пита има ли смисла „осудити човека за нешто што није учинио, само зато што неки сматрају да ће учинити“, а он (Вучић) се „ухватио укоштац са многобројним проблемима Косова“ и „показао као одговоран државник по многим националним питањима“.
Али ни у тој нади, да се патријарх не вара у својој процени председника, не лежи сав разлог за суздржавање од очајавања.
На тај разлог нас је, додуше, не преко РТС-а већ путем „Викиликса“ и депеша америчке дипломатије које је ова организација објавила, подсетио сам Мирослав Лајчак. Који је још 2006. и 2007. говорио да „сви знају да ће (на крају) бити резолуције Савета безбедности УН“, што значи да се и Русија пита, и с тим у вези „отворено упозоравао да међународна заједница мора да се ’пробуди’ у погледу чињенице да ово више није иста она Русија с којом је Запад раније имао посла“. Па је зато тада и најављивао руски вето на Ахтисаријев план надгледане независности Косова, што се и остварило.
Русија је од тада постала и још јача, и још удаљенија од Запада, и како од ње очекивати да сада поступи другачије него што је поступила тада? Тим пре што Александар Боцан Харченко, амбасадор Русије у Србији, и ових дана понавља да је „руски став о решавању косовског питања непроменљив, и темељи се на Резолуцији СБ УН 1244“…
А то у крајњој линији значи и да нема, и неће бити, потребе за променом Устава Србије. Ма колико нам то прижељкивао Мирослав Лајчак и они којима подноси рачуне док нама овде дели лекције.

[/restrict]