Српски национални путокази

Постоји видљива опасност да се под ударима глобализације претворимо у људе без имена, корена, вере

Српства нема без Србије, а ни државе Србије у данашњем обиму, величини и слави вероватно не било без Српства. Ни једно ни друго сигурно не би постојало без Српске православне цркве. Врло ретко се може повући знак једнакости између историје народа и трајања његове цркве. Симбол симфоније српске цркве и државе су рођена браћа Свети Сава Немањић и Стефан Првовенчани. Ипак, када (са)гледамо историјске процесе на један мудрији начин, Српства, Србије и српске цркве не би било без драгог Бога, вере отаца, традиције, подвига војника и народног духа. У (пра)основе вечног Српства (Црква, народ и држава) уграђене су верност, трпељивост, жртвовање и љубав Срба: светитеља, владара, орача, градитеља, научника и уметника. Све је у трајању народа у мудрости и раду.

ВРЕДНОСТИ И ЗАВЕШТАЊЕ Ко је велики Србин најбоље се показује кроз вредности које је иза себе оставио и то потврди време као судија свега. Поделе, зађевице и надгорњавања којима смо као народ склони нису важни за време. Када је у питању људска и историјска величина, време не пита где се родио тај човек, него шта је завештао и даровао (на)роду, другим народима и свету. Да би био историјски народ, поред тога што је способан да рађа и одгаја великане света, мора да има трајне институције, владарске лозе, ореоле војне славе, музеје духа, древне манастире, признате универзитете, установе здравства и правде, мудре књиге и вредне слике.
Слава националне институције зависи од трајања, знаменитих људи који су у њој стварали, њених ученика, као и од светских дела која су у њој настала. У људском роду нема спорова и мистификација око људске, историјске и божанске величине.
Творевина ако (пре)траје осам векова, уз све буре и олује повести као што постоји Српска црква, онда нема сумње да су темељи такве Божје и људске зграде непропадни, а корени животворни. Највише што неко од Срба може да постигне јесте да својим делима задужи Отаџбину. Преко тога иду светитељи: Сава и Симеон Мироточиви, српски јунаци: мученик косовски цар Лазар, Милош Обилић и вожд Карађорђе, који је упалио неугасиви пламен Слободе, великани пера Његош и Андрић и геније Никола Тесла, који је осветлио све(т).

МАТИЦА И РАСЕЈАЊЕ Србин који жели добро Српству и Србији, схватиће да не може и не мора на исти начин да делује у матици и у расејању. Ипак, оно што је исто и јединствено свим Србима јесу национални интереси и државна стратегија суочавања са надама и претњама света. Начин на који се (из)води (гео)политика у матици не може се у појединостима спроводити изван Србије, јер нису исте стварности света, однос друштвених снага, политичке и историјске датости. Срби изван Србије морају највише да пораде на језику, економији, образовању, култури, вери и традицији, а Срби у матици, поред наведеног, и на јачању дипломатије, војске, полиције, наменске индустрије и служби безбедности. Србиja треба да јача меку и тврду моћ у мери у којој то може као мала држава.
Онај ко води Србију има највећу историјску и моралну одговорност за Српство, али су његове и полуге власти (уједно) најмоћније. Снага Српства произлази из моћи Србије, али и омађијаности, утопијске загледаности, заљубљености и вреле наде свих Срба у матицу; као што светлост Бога обасјава свет и људе, и љубав Срба ван матице јача и снажи Србију. Није то метафизика, мит и машта; то је реалност, животнија од стварности.
Није мудро да се припадник српског народа: државник, уметник, учитељ, спортиста и свештеник на исти начин понаша у Шумадији и Далмацији, Нишу и Бечу, Војводини и Калифорнији. Основа деловања наших људи јесу српски интереси, српска култура, језик, традиција и светосавље. Србима у матици и расејању недостају међусобно разумевање, добра воља и људска пажња за стваралачки приступ државама у којима живе. Многи који не разумеју ствари на најбољи начин желели би да сви Срби, без обзира на то у каквом су друштвено-историјском окружењу, политичком и културном миљеу, исто мисле, раде и понашају се. Ипак, то није ни мудро ни могуће, али никада се не може доводити у питање темељ националног идентитета: језик, вера, обичаји, традиција, култура, предање.

ЈЕДИНСТВО НЕБЕСКЕ И ЗЕМАЉСКЕ СРБИЈЕ Здраворазумско и догматско мишљење су врло опасни за све националне подухвате и одважну политику, јер суштински ништа не разумеју или то чине на површан и погрешан начин. Таква једнодимензионална мисао (о)лако суди и патријарху и председнику државе, врсном професору, врхунском лекару и судији највишег суда, јер све углавном (пред)види из локалног буџака, снагом болесне маште и/или склепаног знања. Недобронамерни људи скрећу пажњу на мисли универзитетском професору, указују на незнање искусном лекару и успешном банкару, исправљају речи књижевнику и оштро замерају славном уметнику. Наравно, не значи да људи не треба да имају свој став и своје мишљење о свим питањима, али би људи (критичари свега) за почетак требало себи да поставе једноставно питање: „Да ли сам ја достојнији да служим литургију од свештеника, и да ли ја боље лечим болесника од лекара?“
Мудрост Истока може се применити на људе који гледају свет са две боје: „Ако почнеш да мислиш ДА или НЕ, ти си мртав човек.“
Хришћанска мудрост нам саветује да не судимо олако да нам не би било суђено. Све што је људско није вечно, и лекар, професор, државник и судија доћи ће пред неки суд. Душебрижници треба да знају да је патријарх српски на трону Светог Саве, а председник Србије има владарско жезло Стефана Немање, и да се кроз њих исказује јединство небеске и земаљске Србије.

ТРАДИЦИЈА И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА Посебну улогу у српском националном преображају треба да имају интелектуалци. Интелектуалац је најбољи припадник свог народа ако сведочи о вредности његове културе, вере, историје, обичаја и науке. Духовно уздигнут човек мора да познаје народно предање, традицију, културу и историју, не да би био заробљеник прошлости већ да би му сва врата будућности била отворена. Чување традиције јесте неговање онога што је најплеменитије и најживотворније у памћењу народа; одрећи се тог бисера значи остати без имена и духовног места у заједници света. Извор традиције налази се у онтолошкој структури човека, стога је потреба за њом насушна људска потреба која „крчи себи пут од људских срца тиме што их у исти мах ослобађа и заробљава“. Поштовање традиције, имена и корена је однос према својој држави, о чему је мудро писао Свети Николај Велимировић. Култура нас учи да постоје обавезе према прошлим и будућим поколењима, јер је култура крсно, лично и симболичко име народа. Александар Дугин за магазин „Одбрана“ каже: „Култура, историја, наука – то је поље модерне битке. Некада страшније и озбиљније од директних војних сукоба.“ Неолиберали нас уче да ништа од прошлости није битно, осим онога што је њима важно.
Куда треба да плови српски брод у доба глобализације? Ганди је дивно рекао: „Не желим да моја кућа буде опасана зидовима са свих страна, нити да прозори буду зазидани. Желим да културе свих земаља дувају око моје куће што је могуће слободније. Али одбијам да ме и једна од њих одува.“
Увек треба имати на уму да Србија није Индија, и да ограде наше самосвојности морају бити чвршће, а чување културног идентитета брижније, јер постоји видљива опасност да се под ударима глобализације претворимо у људе без имена, корена, вере. Данас је највреднији задатак сваког појединца чување идентитета и ту је незамењива улога српске елите, институција културе, цркве, посланика духа и врсних људи. Нико као културна и духовна елита не може да буде свестан вредности баштине, традиције и предака Србије на чијој слави се вијори наша застава слободе, да будемо укључени у свет и да останемо духовно своји. Бити свој не значи бити затворен. У нашим мешовитим срединама српска деца треба да уче језике националних мањина, јер је то велики национални ресурс, до сада неискоришћен. Кроз образовање и васпитање треба да (из)градимо јаку државу, врсно вођство, одговорну политику, мудру дипломатију, снажну привреду и да се уместо партократије окренемо меритократији, јер с малим људима не може се (из)градити никакво велико национално дело. Имати план, радити на визији и бити мудар. То је све.

АНТИСРПСКО КОЛО Они који не знају шта ми као држава и народ морамо да (од)бранимо, које идеале, тековине, вредности и (из)врсности, треба да се запитају шта наши непријатељи са страшћу желе да затру. Одбрана нашег блага мора бити на мудар, одлучан, стрпљив и светосавски начин.
Наш народ треба подсећати на изреку коју су срочили наши злотвори: „Власи се на крају даве.“ Непријатељи нам надевају грозна имена, да би нас унизили и понизили и да будемо све оно што они (по)желе, лака и права жртва. Пре него што некога нападнеш, убијеш и затреш му траг, мораш да га поништиш као људско и морално биће. Све је већ виђено. Непријатељи код Срба нападају: православну веру, језик, школе, ћирилично писмо, културне творевине, велике људе, манастире, музеје и библиотеке, војно снажење, међународне успехе и славне победе. Злочинци у рату пале сва наша знамења, убијају нашу децу и мајке, уништавају књиге и преоравају гробља, затиру траг и праг, ниште наш идентитет и вековно сећање. Злотвори нам никад не опраштају раст, лет, успех. Величају са жаром све наше унутрашње слабости, неслогу, издају, болести и славе наше издајнике којима код нас ни Сунце не излази на правој страни, за које не постоји ништа у Српству што је за људско поштовање и вредно хвале. Бране нас од нас самих.
Наша бивша браћа хватају се у антисрпско коло и услед тежње за самосталношћу и самобитношћу све своје историјске, територијалне, културне и језичке недостатке и/или колективне амбиције хоће да намире преко српске територије, културе, историје, језика и својатања наших славних људи. Ону су убеђени да се све код Срба прелива и да се може уз помоћ западних сил(ник)а узети без речи, наплате и срама. Ако им недостаје историје, славе и богомоља, они ће то узети од Срба који су из центра светског поретка проглашени за парије света. Србима је потребна велика мудрост, стрпљив рад и промена међународних односа да се из тог погубног положаја изађе са што мање губитака и ужасних рана.

МУЛТИПОЛАРНИ ПОРЕДАК Како да о(п)стане Српство у вратоломном, изазовном и опасном свету? Срби, као малобројан народ, немају привилегију да буду само на једном путу, јер ми морамо мудро, свакодневно и пажљиво да (пре)меримо сва кретања у немирном свету и да се успешно прилагођавамо и да као људи и народ имамо стваралачку моћ промена. Наћи истинску меру онога што нисмо и онога што треба да будемо јесте – задатак првог реда за нашу елиту и оног који (пред)води Србију и Српство. Срби нису унапред против или безрезервно за Русе, Кинезе и Американце, иако нас за Русе највише (по)везују заједничка вера, историја и традиција. Србе опредељује за неки народ његов однос према међународном праву, поштовању суверенитета сваког народа и државе, јер српски народ у свом бићу гаји осећање слободарства, правде и достојанства. Србија и Српство не смеју, у потпуности, да буду у сфери утицаја неке велике силе, јер мора се разумети да је геополитика деловања велесила супротна политици малих држава. Данашњи односи у свету, израстање мултиполарности и силазак униполарности, загледаност у сопствене државне интересе, подразумева да се ми као малобројни народ не мешамо у „велика“ питања света, и оно што нам, по природи, не припада, осим када можемо да будемо од користи заједници света. Српска политика треба да буде предвидива у смислу поштовања највиталнијих светских односа и слободе свих народа.
Дипломатија малих држава може да примени савет испосника из Свете Горе који је игуману Хиландара, на његово наговарање да нешто каже, саветовао: „Ако ти моје ћутање ништа не говори, ни моје ти речи неће ништа рећи.“ Мудрост дипломатије јесте у томе да се уме лепо одћутати оно што није за свет. Маса ларма, а мудраци мере речи као злато и (по)деле их када је за то погодан час.
Мера српског патриотизма огледа се у томе да у региону будемо водећи и да за све народе око нас будемо узор. Срби треба да настоје да буду што је могуће у већој мери најбољи у свему што је праведно, лепо, привлачно и узвишено и да предњаче културно, економски и слободарски, да имају најбоље болнице, школе и универзитете, врхунске глумце, писце и спортисте. Српство да (са)чува своју народну душу и идентитет и да буде привлачно за све појединце, јер Србији чине највећу (по)част људи који су нас изабрали за животни, културни и уметнички узор јер су у нама препознали све што је универзално, праведно, лепо и узвишено. Бити поуздан и привлачан, то је све. А Срби, Србија и Српство то јесу и могу да буду.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *