Смелост да се пркоси духу времена

Нове звезде на српској уметничкој сцени: Вељко Ваљаревић

У београдској Галерији „Луцида“, језгру нове и висококвалитетне пре свега фигуративне уметности, млади уметник, сликар и цртач, имао је у августу другу по реду самосталну изложбу; „Луцида“ не затвара врата својим изабраницима

После 2010. године на српској ликовној сцени догодио се невероватни вредносни и естетски обрт. Док су са уметничких факултета наставили масовно да пристижу неоконцептуални и неоавангардни уметници а мултимедијална уметност постала опште место на докторским студијама, једна мања група девојака и младића храбро је одбацила владајућу догму и логику брзог успеха. Треба много смелости за стварање упркос духу времена, настојању да се он преобликује а остане савремен. У ери дигиталне уметности, фотографије, видеа, инсталација, асамблажа, индустријске скулптуре и виртуелне реалности неки врли млади свет открио је поново цртеж и то онај најдрагоценији и најређи, у духу ирационализма.
Једна од најзначајнијих појава међу новим звездама је сликар и цртач Вељко Ваљаревић (Ужице, 1991), академски образован уметник. Он се истакао у генерацији нових цртача па су његови радови представљени и у обимној књизи „Ars phantastica. Атлас цртежа и текстова“, јединственој у свету. Ваљаревић се указао као особен и по томе што је међу свега неколико стваралаца у тој групи успео да освоји и слику, да пређе са цртежа на сликарство.
У београдској Галерији „Луцида“, језгру нове и висококвалитетне пре свега фигуративне уметности, овај уметник имао је у августу другу по реду самосталну изложбу; „Луцида“ не затвара врата својим изабраницима. У новембру ће његови радови бити представљени у Градској галерији „Милан Туцовић“ у Пожеги, у којој се сада после авангардног терора приказују вредније изложбе. Ваљаревић се представља за наше услове већим форматима слика, на којима се снажно појављује онирички свет. Сан и машта постали су скоро заборављени у савременој од техноварварства отупелој уметности. Ваљаревићева уља сећају на врхунце надреализма, Медиале и симболизма 19. века. Како је Драгош Калајић говорио: „Када сам у кризи, враћам се свом извору.“ Зато на овим платнима видимо снове не само једне младости, повратак законима имагинације. Сликајући тако да му дело буде како би Бодлер рекао „шума симбола“, Ваљаревић нема никакву намеру да цитира, већ да ствара у духу традиције имагинарног. За некога је такав тип сликарства назадан, а за другог насушна потреба. Као што видимо на примеру овог младог београдског уметника, сада таква врста изражавања задобија потпуно нов смисао, у ери заласка класично заснованог сликарства, за које је још Леонид Шејка тврдио да „представља комплекс вредности коме прети заборав“.

Његове слојевите слике омогућују многа и различита читања, а зелени шумски свет призива зачаране шуме Макса Ернста, хиперструктуре разиграних детаља Љубе Поповића и ведри демонизам Дада Ђурића. Присутна су и сећања на домете ренесансног, пре свега северњачког сликарства и на религиозну иконографију, драму светске повести. На новим сликама преовлађује потпуно зелена боја, што је храброст своје врсте, јер су такав колорит избегавали и стари и модерни мајстори, сматрајући да је зеленом тешко сликати, није лака за хармонизацију, па се налазила углавном у детаљима. Ваљаревић тај проблем решава разбијањем превласти зеленог тона детаљима топле боје. Његов инкарнат је нетипичан, месечарски бео, блед, то су магичне слике сомнабулске естетике, надахнуте великим жрецем симболизма – назив изложбе у „Луциди“ био је „Портрет за Одилона Редона“. Из таме провирују загонетни ликови ноћи, доњоземци и бића непознатих култова, нестварна насупрот људске фигуре настале под утицајем сакралних представа Христа и светаца у ренесанси, најпре оној северној, која је више утицала на овог сликара. У оквиру једног погледа на уметност Вељко Ваљаревић смело и самопоуздано крчи пут ка самосвојном сликарству.
Прва у тој новој серији слика инспирисана је песмом Милосава Тешића „Rosa Canina“, једној од најлепших и најмистичнијих у целој српској поезији. Меланхолија, смрт и забрањене љубави натапају слике и моћне цртеже Одилона Редона, али и младог српског следбеника, па их првенствено можемо упоредити са поезијом. Тако је и за Ваљаревића сликарство интимни чин дубоке оданости а слика није јавно добро. Уместо политике прожима је еротика, уместо друштвеног ангажмана исповест и упућеност ка тајанству. Сликар устаје против уметности као јавног чина, карактеристичног за тоталитарне епохе али и (пост)модерну, у име жене, биљке и маште. Називи његових дела крајње су промишљени и одговарајући, он је сликар који брине о сваком делу свог опуса. Отуда толико детаља и симбола на његовим платнима и цртежима и помне ликовне обраде, за коју је сликарка Јасна Опавска рекла да је веома добра и изражајна.
Слика се сада поново појављује као синтеза природе, акта и лика, пејзаж улази у слику, да би боље истакао људску фигуру. Реч је о остварењима атмосферичног, зачараног типа, која позивају да утонемо у њих и продубљено их доживимо. Можда су то само амбијенти, дубоко скривени у уметнику, катартички или лирски, како је о овим уљима писала Мира Вујовић, историчарка уметности, кустос Галерије „Луцида“. Сликар је психонаут, путник по најдубљим и најмање истраженим пределима, онима из унутрашњег царства маште. Драгош Калајић је тврдио – за разлику од материјалног света, то што носиш у себи нико ти не може одузети. Стога Ваљаревић може да постави фигуру и наглавачке, или да је пусти да лебди. Простор и време код њега нису строго одређени а сликарство је више у слутњи, у (не)досањаном, отворено за посматрачево домаштавање. Као плодови маште и нагона, како гласе неки од назива ових слика, упућени су „жени таме“, Лилит пре него Еви, дакле мистичној природи жене. Са овим сликаром је та древна тематика поново, на велика врата, ушла у српску уметност, када је изгледало да су еротизам и светост заборављени.
Меша Селимовић у роману „Тврђава“ пише „није јасно да ли би слике маште у њему биле живље да је знао мање“. Сликар фантастике не мора уопште бити учен, већ само прикључен на унутрашње турбине, „машине визије“, како каже Пол Вирилио. Уз помоћ тих генератора Вељко Ваљаревић у зеленој тами открива неке чудесне пределе и бића, згрчена или еротизована, која сва стају на врх његовог киста.