СИМУЛАКРУМ

фото: fernando cferdo / unsplash

Глобализација (читај: вестернизација) науке довела је до даље маргинализације и рајетинизације наука малих и сиромашних земаља и народа. Наметнуто је научно „слободно тржиште“ у којој српски истраживачи нису имали никакве шансе

Бројни су показатељи брзине и суштине савремених промена – од локалних до планетарних у просторном и од сваког појединца до читавог човечанства у друштвеном смислу. Погледајмо само колико се нових активности, делатности, професија и хобија појавило за кратко време и како међу њима готово не постоји јасна линија која их диференцира. Сада већ средовечни људи одавно су се навикли на денсере, фриленсере, аналитичаре, старлете, трендсетере, хакере, дигитализаторе, ајтијевце, енџиовце, ботове, гејмере… Потискују их лајфкоучи, мотиватори, јутјубери, твитераши, спинери, рециклери, инфлуенсери, хејтери… И они постају пасе пред стартаперима, адвертајзерима, шерерима, инстаграмерима, комјунити менаџерима, андроид девелоперима, тиктокерима… Бабе и деде су се једва помирили што су им старији унуци блогери, а већ морају да прихвате да су им они млађи постали тамо неки влогери. Никога више не чуди што је технолошки напредак одавно на праву реткост свео старе занате: коваче, сараче, вуновлачаре, бомбонџије, бачваре, оџачаре… Сећања на нека од њих остала су кроз презимена Мутавџић, Екмечић, Ћурчић, Самарџић, Коларевић…, мада њихови поносни носиоци често и не знају од чега потичу и шта значе.

„ИДИТЕ КОД РОНАЛДА“ Многа још увек актуелна занимања убрзано мењају начин функционисања, а нека од њих и смисао. Тешко може да се претпостави како ће изгледати за 20, 50, 100 година и да ли ће поједина данас веома потребна, популарна и профитабилна уопште постојати. Била је довољна једна пандемија, па да се токови привреде, трговине, саобраћаја, туризма, образовања, културе, спорта и другог за мање од годину дана из темеља промене. Шта ће, на пример, бити с науком? Она јесте динамична, разноврсна и практично безгранична, али све више заостаје за темпом промена и све теже одговара на питања стварности и будућности. Односи се то и на природне, али знатно више на потцењене, слабије плаћене и скрајнуте друштвене науке, још увек уловљене у замку традиционално схваћеног сцијентизма. А друштвени изазови често су много већи и судбоноснији. Није ли пример српске науке индикативан? Иако се у анализи стања обично полази од недовољног и несигурног финансирања истраживања и примања научника, није то специфичан српски проблем. Парадигматично је деловала изјава шпанске научнице (биолога) у јеку корона-заразе да треба помоћ тражити од фудбалера јер се њима даје милион евра месечно, а не од биолога који примају 1.800 евра. „Идите код Кристијана Роналда и Месија и они ће вам дати лек“, поручила је резигнирано. Суштина проблема је на другој страни – у све већој бирократизацији, догматизацији и симулирању бављења науком.

БОДОМАНИЈА Научни резултати за многе се све више своде на чист формализам: на квантитативно вредновање изражено категоризацијом часописа и бодовањем научних радова. Одавно је запажено да је то контрапродуктивно и води (нашу) науку у пропаст, али по инерцији и у немању инвентивности да се пронађе и спроведе боље решење – опстаје. Све мање било кога занимају истинска открића, оригинални доприноси, иновативни приступи и научни помаци, а све више поштовање прописаног начина цитирања, броја кључних речи, структуре текста, предности часописа над књигама у коришћеној литератури… Форма је прогутала суштину. И већина старијих истраживача – научних саветника и редовних професора – (не)вољно се прилагодила, многи који су у науку залутали „преквалификацијом“ из других струка су се, штавише, одлично снашли по принципу „вежи коња где газда каже“, а они млађи нису ни могли нити су научили другачије. Тако се развила права трка за „М-ове“ – за рејтинг научних часописа „на листи“ и за што већи број и структуру бодова.
Та бодоманија имала је рационалну основу: већи број остварених бодова доносио је истраживачима вишу категорију и већу плату, часописима боље библиометријске показатеље и вишу категорију, научним пројектима пораст коефицијента и сигурност трајања, а научноистраживачким организацијама какав-такав статус. У условима за стицање научних звања, тј. избор и напредовање истраживача, растегљиво су назначени квалитативни, али су строго дефинисани квантитативни (бодовно-структурни) захтеви. Слично је и за избор у универзитетска наставничка звања. Посебна прича су условљавања да се објављује у страним часописима, подразумева се махом на западним „списковима“. Тек ту је било разних, чак и трагикомичних ситуација – од идеолошке искључивости рецензената и тражења да се не цитирају конкурентски часописи, до плаћања да би рад био објављен и намерних духовитих тирада о јунацима цртаних филмова чиме је раскринкан читав механизам.

НАУЧНО ЗАДРУГАРСТВО Глобализација (читај: вестернизација) науке довела је до даље маргинализације и рајетинизације наука малих и сиромашних земаља и народа. Наметнуто је научно „слободно тржиште“ у којој српски истраживачи нису имали никакве шансе. Чак и они који су у земљи били врхунски таленти и своју вредност доказали на међународним такмичењима, одласком у иностранство су се упросечили распоређивањем у тимове и до апсурда доведена парцијална истраживања. Они који су остали у земљи кренули су у „комбинације“. Вештачка, преварна коауторства су цветала на све стране. Пет, седам, десет и више аутора – од академика и редовних професора до асистената-приправника, истраживача сарадника и лабораната – потписивало је „радиће“ са незнатним или без икаквог научног домета. Они на врху списка су својим ауторитетом обезбеђивали проходност у значајне часописе, а они на дну били су, у ствари, истински аутори.
У друштвеним наукама више је пак био заступљен принцип ротације, где се два-три аутора смењују као првопотписани, а увек по један на смену у ствари пише рад. Несумњиво потребна заједничка проучавања и сврсисходна коауторства извргнути су руглу и мутирали у утилитарно о-рук ударничко објављивање радова. Том научном колективизацијом (или „колхозном науком“, како би рекао Ф. Р. Вукајловић) постизани су референце, цитираност, „жетва бодова“ и садржина биобиблиографије, на основу чега су добијани пројекти, усавршавања у иностранству, грађени ауторитет и позиције. У узастопним годишњим извештајима о раду немало истраживача наводило је 40, 50 и више стечених бодова, што значи да су за 12 месеци објавили 10–15 „научних“ чланака, плус понеку књигу! Многи угледници на заласку каријере – академици, професори емеритуси, редовни професори и научни саветници – хвалисали су се с више стотина објављених чланака и десетинама књига и универзитетских уџбеника. Опет просечно више од један месечно! Или се ради о научним суперменима, или о сваковрсној манипулацији, писцима безвредних урадака и бесомучном међусобном дописивању имена на радове. Све масовније и практично несанкционисано плагијаторство указивало је на постојање научног подземља.

ИНДУКОВАНА ПАСИВНОСТ Хиперпродукција (псеудо)научних радова произвела је специфичну научну патологију. Оригиналност је уступила место цитатологији – бескрајном навођењу идеја, мишљења и аргумената других. Готово се подразумева да млађи аутори доказују „правоверност“ цитирајући старије факултетске и институтске колеге, докторанди и мастеранти своје менторе и чланове комисије, домаћи истраживачи – првенствено у друштвеним наукама – стране ауторе „главног тока“, а медиокритети заговорнике „пожељних“ и „подобних истина“. Није за оправдање, али можда јесте за разумевање: институтски истраживачи у грозничавој „јурњави“ за фамозним бодовима лиферују скромне монографијице, уређују за унапређење потребне зборничиће, штанцују што више радова и развијају праву стратегију њиховог пласмана. Такав ангажман им „поједе време“ потребно за сталожено идентификовање истраживачког проблема, научно промишљање, прикупљање литературе, темељно истраживање и одговорно писање у складу са постулатима научног рада. Принуђени на затварање у радне кабинете, све мање могу да се посвете јавном наступању и „националном раду“ (Ј. Цвијић), тј. подлежу индукованој пасивности и одричу се друштвеног утицаја. Случајно?
Да ли га случајно истовремено губе и универзитетски наставници? Они су жртве „болоњизације“ – често предају и преко десет предмета на основним, мастер и докторским студијама, што је више него што има учитељица у нижим разредима основне школе. То подразумева исто толико писања програма, термина консултација и одржавање испита у сваком од 5 до 6 или више испитних рокова, те менторства дипломских, мастер и докторских радова, припрему уџбеника, спискова литературе и испитних питања. Стога неки од њих, потпуно „исцеђени“, често своје докторате, од којих већ јесу или се спремају да направе монографије, даље „крчме“ тако што од појединих поглавља, уз никакве или незнатне измене, производе научне радове и покушавају да их потуре још и часописима. Готово исти текст на три места! Тај copy-paste „метод“, односно аутоплагијат, све теже пролази, али ипак опстаје, па ако прође – прође. Било је ту и „стелт-књига“, како их луцидно назива Р. Микић. Оне се уредно пријављују, имају само наслов, корице и садржај, али је текст „невидљив“ јер и не постоји.

* * *

Хоће ли (и треба ли) да о(п)стане оваква наука – не само као занимање већ као прворазредна потреба друштва? На који начин ће, таква, допринети решавању кључних националних питања? Неће ли девијантне појаве од изузетака прерасти у правило, одводећи је у амбис? Срећа је што још има истинских научника који „ору дубоку бразду“, не иду линијом мањег отпора и не повинују се по сваку цену трендовима и наруџбинама било одакле да долазе. Они су елита и стварају елиту. Али докле ће издржати?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.