Обележавање овог датума траје већ две деценије, октобар је постао наше црвено слово, установљена традиција у складу с којом се организује и изводи кодификовани друштвени и политички ритуал подељених улога и предвидљивих ситуација када се грађани Србије суочавају са својом историјом, и компликованим националним усудом праћеним злосрећном сенком (сваког па и овог октобра сенка им нажалост предсказује дугу зиму и трајно суморни период). Као на неком колективном психијатријском третману, Србија се том приликом – у импровизованом специјалистичком прегледу, дакле посредством политичке и идеолошке „струке“ – самопреиспитује, самопроцењује и самоосуђује, па загледана у своје измучено друштвено биће пасивно прихвата да јој се у картон националног идентитета упишу тешке дијагнозе, вазда без задовољавајућег образложења процене да је њено биће „фалично“ у демократском и цивилизацијском капацитету! Ритуал који се догађао већ 19 пута, дакле у свим октобрима од 2000. до данас, није изостао ни у прошлој октобарској недељи, као што није изневерена ни пракса парадоксалних разлика у тумачењу овог догађаја чији се значај процењује противречним проценама.
У званичној верзији промишљања петооктобарског преврата не одступа се од става који ово свето слово новије српске историје смешта у високу раван демократског и цивилизацијског напретка друштва. У страху од могуће казне и политичког колико и друштвеног изопштења из јавног живота, појединци, и када нису прогутали истину о царевом новом оделу, не дирају у правоверну догму о прогресу и ослобађању земље заслугом тог датума. Чак и критичка сагледавања 5. октобра, која су вољна да не искључе могућност његовог погубног „реформаторског“ утицаја на судбину српског друштва и снагу државе, и сада опрезно именују оновремене националне слабости, наивност, необавештеност, несналажења у домену политичке културе и разумевања ширих геополитичких прилика. Посебно разумевања намера западног света који је, тада као и сада, био спреман не само да поменуте слабости препозна већ и да у своја кола упрегне, то јест брутално пороби и властитој грамзивости подреди читаве нације и државе, те да их, припремљене за улогу корисних идиота, успешним спровођењем манипулативних операција, дуготрајно потчине!
Отуда ових дана слушамо говор безмало лишен смисла којим се као тековине 5. октобра извикују: „Грађани Србије у просеку живе значајно боље него деведесетих, лакше је напустити земљу или чак из Србије радити за стране компаније уз мањи уплив политике у свакодневне животе. Незадовољство је далеко мање, а због тога и мотивација грађана да се политички активирају или учествују у демонстрацијама и другим протестним акцијама.“
Шта закључити поводом овог парадигматичног списка благодати које је 5. октобар донео „малом човеку“? Да ли, између осталог, да је за поменути начин мишљења очигледно прихватљиво да за могућност „лакшег напуштања земље, или рада за стране компаније“ вреди запалити републичку Скупштину, порушити и девастирати престоницу, трајно дестабилизовати и угрозити земљу, непоправљиво пореметити функционисање свих њених конститутивних и безбедносних система, уништити витална језгра њеног унутрашњег привредног и друштвеног поретка? Претходна недоумица није цинична него указује на део у јавном дискурсу устоличених општих места, превиђања и занемаривања тешких последица петооктобарског рушилачког преврата којем се данас – истина без страсти, али и без толеранције за његово јавно и званично критичко просуђивање – још увек не предвиђа јавно смештање на заслужено место у историји.
Разумно је рецимо питати: да ли се у закључивању попут наведеног подразумева да би без рушилачког 5. октобра, и реформи које је он подстакао, живот у Србији застао у трајној „хибернацији“, те да се за две протекле деценије у земљи ништа не би променило? Сме ли ико да се усуди и да помисли да би можда у том случају – под одређеним условима – понешто могло да бележи промене и у бољем правцу од овог који данас чини „прогрес Србије“? (Премда одговор не знамо, неке моменте можемо претпоставити из изванредних искустава европских земаља које, не тако давно, јесу прешле у капитализам или су у некаквом „умереном“ капитализму већ биле, али нису истовремено истрпеле благослов своје петооктобарске револуције!) Уместо таквог промишљања, слушаћемо стереотипе, омиљену излазну стратегију када се говори о „значају“ 5. октобра на начин да се не излане штогод непожељно пред овдашњом НВО поротом заштитнички расположеном према позлаћеној верзији 5. октобра. У репрезентативне исказе тог одмереног незамерања убрајамо и недавно промишљање Владимира Вулетића, утицајног социолога, иначе убеђеног да је пети октобар „био наш Берлински зид“: „Највећи значај Петог октобра је у две ствари – отворио је Србију ка свету, укинуте су санкције, и убрзан је процес трансформације ка капитализму. (…) Суштински најјачи економски играчи формирани деведесетих, били су и након двехиљадитих најјачи. То је на неки начин била подлога, а остало су приче.“
Ако је наведено и тачно, шта је неприхватљиво у „осталим причама“? Због чега су још увек ретки примери да неко – попут рецимо политиколога Владислава Обреновића – објави: „Пети октобар није био ’шанса’ већ велика илузија коју су нам други сервирали као шансу. Дан болног пораза за српски народ, којег се нерадо сећамо и све више стидимо.“ За овакав исказ и његово доследно образлагање, потребно је – као што је добро познато – не само храбрости већ и спремности да се поднесу одређене последице.
Ако је „главна тековина Петог октобра промена из социјалистичког у капиталистички систем“, а српско се друштво „свидело се то неком или не, интегрисало у те токове“, како Вулетић такође тврди, није ли разумно размотрити – како смо се то „интегрисали“ и коју цену револуционарних реформи платисмо у протеклим деценијама?
Дан уочи овогодишњег 5. октобра о томе је, стручно и јасно, писао еминентни економиста Јован Душанић: „У претходне две деценије у Србији се променило седам премијера различитих политичких опредељења, али за све њихове владе заједничко је да су водиле погрешну економску политику – која није у интересу већине грађана Србије него светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи.“
Премда није наглашено, извесно је да је и наведена оцена професора Душанића мала посвета 5. октобру. Чини се и да је она понудила ваљану перспективу из које би, убудуће, требало промишљати овај за Србију кобан датум.
Dobar tekst. Posle više meseci pa slučajnost. Spinovanje.