Петер Хандке – будитељ душа које спавају

Пише Селимир Радуловић

Прошлогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност један је од ретких наших савременика који су, макар на трен, оверавајући чињеницу свесности живота који живе, тукућ ветар, трчећи у погрешном правцу, показали да, још увек, поседују оно мало соли, која нас спасава да нам душе не обљутаве!

Негде сам прочитао, више се не сећам где, да је, упитани, на постављено питање да ли је било које људско биће, свакога трена, свесно живота који живи, брзо одговорио – не, уз још бржу корекцију – да се то, можда, не односи на светитеље и песнике. На оне који су свети, на оне који препознају светост и оног што се именује као сада и овде, и на оне који, певајући, знају да нам, пред нашим раслабљеним очима, измиче највећи део стварности, али да, рукавцем јединственог унутрашњег духовног трзаја, региструју светост садашњег. Петер Хандке, прошлогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност, један је од ретких наших савременика који су, макар на трен, оверавајући чињеницу свесности живота који живе, тукућ ветар, трчећи у погрешном правцу, показали да, још увек, поседују оно мало соли, која нас спасава да нам душе не обљутаве! Небоходи Павле вели да човек мора да буде слободан. Петер Хандке се, као мало ко у савременом свету, показао као слободан човек, у светопавловском смислу речи, не стога што је успео да се ослободи спољњег закона већ и што је успео да загосподари њиме – у његовом случају, глад за духом, за вечношћу победила је глад за материјом, за самоуништењем. Овај савремени аустријски (и српски!) писац, разумевајући и тумачећи треперећи профил савременог света, као апартна задивљујућа душа, која се није обазирала на тешки мирис сумпора, што сагорева на трговима содомским, заобилазио је крет привилегованог (обавезујућег) вектора. И није марио за налоге света, зараженог млеком просте идеје узимања, који не може да живи без победе, без свести о томе да је господар свега, зазирућ више од глумца из позоришне представе, у улози цара, неголи од цара над царевима.
Књига коју су објавили Прометеј, Радио-телевизија Србије, Макарије и Српско народно позориште, под насловом Историја иза приповести (Есеји о Југославији), подсећа нас на Хандкеове заводљиве интелектуално-књижевно-етичке фусноте о драми једне земље која је настала услед успостављања новог светског поретка. У њој се находе и опроштај сањара од девете земље (сећање на Словенију и њено отцепљење) и зимско и летње путовање кроз Србију (1996) и запис о два крстарења Југославијом (у марту и априлу 1999), и о оку великог трибунала (2003), и извештај заобилазног сведока у процесу против Слободана Милошевића, и опис кукавица из Велике Хоче, и, коначно, добропозната прича о Драгољубу Милановићу, бившем директору Радио-телевизије Србије, једином оптуженом и осуђеном, након интервенције северноатлантске одбрамбене организације (!?) – која је водила унилатерални рат бомбама, у оквиру којега је међународно заштићени цивилни објекат постао легитимни циљ – чији је грех био што је водио пропаганду у корист своје земље, њене лепоте, боја и песама, што је показивао у парампарчад разнете топлане и спаљене путничке возове. Као што видимо, реч је о догађајима из једног дела света, који је био под стигмом (као и читав свет, у то време) епистемиолошког центра контроле, па је и Хандкеово обазриво гледање, осећање, запиткивање, и труд да не да повода онима који су тражили повод, постало (ипак) основ за једну велику (бело) светску хајку. Старозаветна реч пророка Исаије, којом је смиривао своју муку, опомињући земљу, триред је ословљавајући, да не заборави реч Очеву, као да, симболички, указује на неспоразуме Петера Хандкеа с делом света којем припада. Шта све није изговорено о њему, и поводом њега, с адреса неоколонијалне демократије, с адресе невладиних фаланги, од стране његових колега, осталих појединаца, због покушаја да укаже да истина, можда, има и другу страну медаље, излазећи из брижљиво засенченог круга семантике одобрених образаца, односно свеобједињујућих обриса самообмане дестилисаних либерала. И шта све није истрпео овај веродостојни martiros, мученик и сведок, који је доводио у питање процес либералне дехуманизације и дехероизације Срба, указујући како један део савременог света, видљивог света, као тесна крлетка о чије шипке удара наша душа у лету, вара друге, варајући себе, потврђујући став Унамуновог бездушног мислиоца о њему као о блеску светлости између две вечне помрчине.
Да, у најкраћим цртама, размотримо које је грехе починио наш писац, одлучујући да, дискретно, посведочи о разарању Југославије, тражећи, деведесетих година прошлог века, правду за Србију, изазивајући, притом, оркестрирани гнев западне јавне свести. Његов је основни грех, из којег изнедрују сви остали греси, долазећи у државу која је била уплетена у рат, у чланицу збрчкане југословенске федерације, што се усудио да запита да ли је стварност, о којој добијамо дефинитивно уобличене слике, права (веродостојна) или произведена (идеологизована) стварност – не пресуђујући, више се питајући, односно наглас размишљајући. Стигао је с уверењем, које исходи из његовог изворног песничког дара, које није ни разумско, ни апстрактно већ, у битноме, доживљено и симболичко, да се, душе света не деле на источне и западне, односно, да је свака праведна проста душа земаљска део његовог микросвета, покушавајући да, под своју контролу, стави посредоване и мутне шифре савременог рашчовеченог човека. У Хандкеовом случају показало се, на делу, у којој је мери, након окончања Хладног рата, кад се заљуљао совјетски чамац, када се, без остатка, објавило огрубело и себично људско срце, дошло до поистовећења универзалних и западних вредности, односно у којој је мери модерни либерализам, постепено, клизио ка слици нихилизма, сродној идеологији фашизма и комунизма. Реч је о покушају западног наддруштва (са седиштем у Вашингтону) да, по уходиочевом нашаптају, утерујући нас у тор глобализације (и унутрашње празнине), пороби читав свет. Нико није, рекло би се, у савременом свету, властитом запитаношћу и позивом да се, с резервом, приме стилизоване црно-беле слике стварности, тако надахнуто сигнирао основне белине политичке модерне, у којој су, под ничеанским скутом, људи убили Бога да би се ослободили, а починили су, заправо, самоубиство. Јер убијајући Оца, нашега, убили су сами себе, суочавајући се са последњим стадијем нихилизма. А ко одступи од Оца, нашега, вели Свети Григорије Палама, налик је животињи или демону.
Као што се и Јосеф Блох, књижевни јунак његових раних јада (Голманов страх од пенала), бивши голман, потом и бивши монтер, кад су му саопштили да је отпуштен, запутио ка биоскопу, убрзавајући своје кретње и радње, тако је и Петер Хандке, деведесетих, уочавајући да се нешто важно догађа у једном кутку апокалиптичног замка савременог света, свој биоскоп препознао у земљи која се, убрзано, растакала у суровом грађанском рату, индукованом извана, посебно у њеном агресорском делу (у Србији), који је познавао најмање. Хтео је да се са стварношћу суочи на лицу места, трудећи се да његов извештај, ни у ком случају, не буде као сведочанство, већ, више свега, као збир слика у огледалима у самим нашим видним ћелијама. И да провери, изнутра се грозећи и ужасавајући, као и приповедни субјект Кратког писма за дуги растанак, шта је иза тога огледала, у наративу, бајколиком, који је дат у филму Емира Кустурице Била једном једна земља, са чијом су, просрпском или југофилном задртошћу, Шпигл, Либерасион, Монд, и остала огледала западне јавне свести, у то време, намерила да раскрсте. Већ први сусрет с изабраном темом, укрштен с новинским извештајима, поводом овог филма, у којима је било самосвесно испољавање мржње према свему што је српско, и то из извештаја у извештај – будући је сугерисано да је филм Емира Кустурице, и као производ и као роба, био, из основа, нешто бесправно и да га, у земљама које поштују ембарго, ваља скинути с репертоара, јер су, и редитељ и продуцент, заправо, ратни профитери – био је, дакле, болан и трауматичан. Једноставно речено, било је то суочење с говором диктираним с унапред затегнутог ланца за пса њушкача, односно с уверењем да су Србе, са становишта Запада, запосели сви демони овоземаљски. И тако су пишчеви напори да догађаје у Босни, Крајини и Славонији учини нестварним доведени у питање, будући је запоставио примарну стварност, засенчену у медијима, и будући се његова активност није сводила готово искључиво на гледање телевизије. На једном месту, у књижици Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију (1995), он ће записати: Шта знамо ако пред собом уместо ствари имамо само њену слику, или, као у телевизијским вестима, скраћеницу слике, или, као у свету мреже информисања, скраћеницу скраћенице (20).
Аутор је, дакле, улазећи све дубље у проблеме југословенске ратне стварности, приљубљен уз ону страну коју највише сумња подгрева, верујући животом, а не разумом, пре свега проверавајући, не опредељући се, приметио да су, у том узнемирујуће-трагичном ковитлају, унапред одређене улоге агресора и нападнутих, уз помоћ фото-монтажа трговаца фотографијама, чистих жртава и обичних зликоваца, да се једни дају у првом плану, други у групама, увек у средњем плану, у ишчезавању, једни болног погледа, други обореног, као неко страно племе. Нејасно му је, наводи наш аутор, како је то, током десетодневног рата у Словенији, хиљаду деветсто деведесете, погинуло седамдесетак ненаоружаних (сасвим беспомоћних) младих људи, припадника Југословенске народне армије, агресора, који су имали наредбу да не пуцају, јер су били међу својом јужнословенском браћом, док су се на њих устремили словеначки ослободиоци опуштених трбуха, смешни типови без обавеза, са заставама као декорацијом позоришта под ведрим небом. Удубљујући се у тему, Хандке се, у почетку, није освртао на приговоре који су, очас, емитовани и све су му били мање прихватљиви једнолинијски филмови из Холивуда, са стилизованим (идеолошким) обрасцима. У том смислу су се отворила и питања о правом агресору у Хрватској, о шестсто хиљада прогнаних Срба, који су, издвојени из Југославије, преименовани у етничку групу другог реда, о атентатима на сарајевској пијаци Меркале, који су, у апсурдној граматици Бернар-Анрија Левија, били недело босанских Срба, као и свеобједињујућа и свеокривљујућа синтагма Велика Србија, наводећи да се пре Велика Хрватска показала као нешто стварније од оних српских зрнаца сна, поједених легендом, никада и нигде спојених у јединствену идеју и политику моћи. Као да је, истински, проверавао сврховитост кантовског налога да делајуће добро може да послужи као правило свим људима.

Крај у следећем броју

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.