ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ

Рат за Нагорно-Карабах | Кавказ у пламену

Поново је покренута геополитичка партија за примат у овом делу света. А рат је најбржа и најкраћа опција за њено остварење. Мада и најнеизвеснија

После тридесетак година каквог-таквог мира поново се распламсао конфликт између Азербејџана и Јерменије. Последњи велики сукоб за Нагорно-Карабах трајао од фебруара 1988. до маја 1994. између Републике Азербејџан и већинских Јермена из Нагорно-Карабаха уз подршку Републике Јерменије, и окончан је у Бишкеку, главном граду Киргистана, потписаним споразумом о прекиду рата. Од тада, пуних 26 година, није било овако жестоких обрачуна на линији раздвајања.

СУКОБ ДУЖИ ОД ЈЕДНОГ ВЕКА Нагорно-Карабах је мала територија од свега 11.000 квадратних километара, и само на основу тога лако би била савладана у једној војној операцији, под условом да друга страна није једнаких могућности као и прва страна, као у овом случају.
Ако би се ишло у даљу прошлост, сукоб корене вуче уназад више од једног века, све до надметања хришћанских-јерменских и муслиманских-турских и персијских утицаја. Насељен вековима хришћанским Јерменима и турским Азерима, Карабах је у 19. веку постао део царске Русије. Током Првог светског рата, тачније 1915. године, Отоманска империја је починила геноцид над Јерменима када је, по проценама, страдало милион и по Јермена.
С окончањем Првог светског рата и Бољшевичке револуције у Русији, нови совјетски владари успоставили су раних двадесетих Аутономну Област Нагорно-Карабах, са етничком јерменском већином, у склопу Совјетске Социјалистичке Републике Азербејџан. С попуштањем совјетске контроле крајем осамдесетих година прошлог века, дуго гушена нетрпељивост између Јермена и Азера експлодирала је у отворено насиље кад је регионални парламент изгласао припајање Јерменији. Како се распад Совјетског Савеза приближавао, почели су све насилнији сукоби између Јермена и Азера, што је довело до етничког чишћења са обе стране.
Иако се тврди да се СССР распао без крви, управо случај Нагорно-Карабаха то оповргава, уз неминовно подсећање на распад Југославије.
Проглашење независности Азербејџана од Совјетског Савеза увело је овај регион у још већи конфликт. Као што је Азербејџан прогласио независност од СССР-а, јерменска већина у Нагорно-Карабаху гласала је за отцепљење од Азербејџана и прогласила непризнату Републику Нагорно-Карабах. Као резултат сукоба, расељено је чак 230.000 Јермена из Азербејџана и 800.000 Азера из Јерменије и Карабаха. Руским посредовањем потписано је примирје у мају 1994. године.
Сада се „копља ломе“ око тога ко је први почео, мада из изјава азербејџанских званичника лако се може наслутити да су се дуже време припремали за ову офанзиву, чему у прилог иде и изјава турско председник Тајипа Ердогана, главног савезника Азербејџана, да је „дошло време да се оконча криза која је почела окупацијом области Нагорно-Карабах. Чим Јерменија буде напустила територију коју је окупирала, у том региону ће поново бити мир и хармонија“.

ФАКТОР РУСИЈА Не треба заборавити да је главни савезник Јерменије – Русија и да се у граду Гјумрију, на северу Јерменије, налази 102. руска војна база, која је одговорна за борбено дежурство у оквиру уједињеног система противваздушне одбране Заједнице независних држава. База је опремљена ракетним комплексима С-300В, Бук-М1-2, ловцима миг-29, војнотранспортним хеликоптерима Ми-8МТ и јуришним Ми-24П. С најновијим избијањем сукоба помињу се и ракете „искендер“.
Русија је одувек на Кавказу имала прилично снажне историјске позиције, које вуку корен отприлике из 18. века, када су се грузијски цареви зближили са царском Русијом, у којој су видели моћног савезника у борби против Турака и Персијанаца. Тај процес ширења руског утицаја био је миран, што представља својеврсни преседан.
С распадом СССР-а све се компликује, нарочито сада, када је и Турска ојачала као регионална сила. Сви велики играчи нису заинтересовани да се рат распламса, барем тако јавно тврде, мада би свако хтео да оствари доминацију на том простору.
Није тајна да Америка одавно жели да протера Русију с Кавказа и из централне Азије из крајње прагматичног разлога – то геостратешки важно подручје богато је нафтом и гасом и непроцењиво је за транспорт нафте и гаса на западна тржишта. Тренутно, геополитичка предност је на страни Русије, нарочито када је реч о транспорту каспијске нафте, пошто Русија располаже највећим системом нафтовода у свети. Транспорт производа горивно-енергетског комплекса кроз „цеви“ износи 30 процената укупног робног промета Русије. А на случају каспијске нафте потврдила се стара истина да онај ко контролише транспорт црног злата држи и његово експлоатисање и прераду.
Познати амерички политиколог Збигњев Бжежински је тај регион назвао „Евроазијским Балканом“, што недвосмислено указује на кључну улогу Кавказа и Закавказја у задржавању контроле над Евроазијом, коју многи сматрају центром за господарење над светом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *