Новак или – Чекајући статус најбољег свих времена

Ђоковић–Надал, наставак шампионске трке удвоје

Улог у епском обрачуну двојице најбоље рангираних тенисера био је огроман: Надал је јурио свој 20 гренд слем наслов, чиме би се изједначио с Федерером на врху вечне листе, док је Ђоковић настојао да смањи гренд слем заостатак у односу на другу двојицу „бесмртних“, као и да постане први тенисер коме би пошло за руком да сваки гренд слем освоји најмање два пута

Чинило се, пред финале Ролан Гароса, како тениским експертима, тако и површним љубитељима овог спорта, да је коначно сазрео тренутак да Новак Ђоковић у Паризу детронизује „краља шљаке“ Рафаела Надала, који је до тог тренутка овај гренд слем турнир освојио рекордних 12 пута, а у последњих 15 година на њему претрпео само два пораза. Због познате ситуације с пандемијом вируса корона, почетак турнира је померен с уобичајеног пролећног, мајског термина на крај септембра, а то је довело до тога да временски услови, барем у теорији, буду неповољнији за шпанског тенисера, јер је влажније и хладније јесење време учинило да лоптице одскачу ниже и са мање спина што је иначе специјалитет Надалове игре. Такође, често коришћење крова због кише створило је дворанске услове који Надалу никада нису превише лежали. Ипак, Надал се до очекиваног финала прошетао без изгубљеног сета, док се Ђоковић у полуфиналу поштено намучио против талентованог Грка Циципаса, након што је, при вођству од два према нула у сетовима и сервис гемом за освајање меча, од готовог направио вересију, па је морао трновит пут до победе да тражи и пронађе у вечито неуралгичном петом сету. Велико финале између двојице најбоље рангираних тенисера било је тада заказано, а улог у овом епском обрачуну био је огроман. Надал је јурио свој 20 гренд слем наслов, чиме би се изједначио с Федерером на врху вечне листе, док је Ђоковић настојао да смањи гренд слем заостатак у односу на другу двојицу „бесмртних“, као и да постане први тенисер коме би пошло за руком да сваки гренд слем освоји најмање два пута.
Од тренутка када су размењени први ударци на мечу постало је јасно да ће Новаков задатак бити паклено тежак. Док је Ђоковић лоше сервирао и правио честе неизнуђене грешке, демонстрирајући, за њега некарактеристичне, падове концентрације и претерану нервозу, Надал се беспрекорно кретао и погађао оне препознатљиве, убитачне форхенд паралеле и дијагонале са задивљујућом прецизношћу. Сваки пут када би се Надалу указала прилика за брејк, он би је искористио, док је Ђоковић своје брејк шансе немилице просипао. Иако је у сваком гему вођена велика борба, резултат на крају првог сета од 6-0 за Надала јасно је показао колико је психолошки јак и разигран био Шпанац. Новак једноставно није имао свој дан, а мучење се наставило и у другом сету, након чега је наш тенисер накратко заблистао и показао право лице у трећем периоду, али то није било довољно да избегне убедљив пораз против овако расположеног противника. Тог кишног париског поподнева на стадиону „Филип Шатрије“ Шпанац је једноставно био сувише добар, скоро па савршен у свим елементима игре, па је Новаку преостало само да стисне свом великом ривалу руку и да призна заслужен пораз.

МЕЂУСОБНИ СКОР „ВЕЛИКЕ ТРОЈКЕ“ Овим тријумфом Надал је уписао рекордну стоту победу на Ролан Гаросу и, што је много важније, изједначио се по броју гренд слемова с Федерером, чиме је избио главни аргумент онима који упорно тврде да је Швајцарац највећи тенисер свих времена. Тај маркетиншки популаран став све више губи на чињеничној заснованости, јер je познато да је Федерер већину својих гренд слемова освојио пре него што су Надал и Ђоковић ступили на велику сцену, у неупоредиво слабијој конкуренцији не баш легендарних играча као што су Багдатис, Сафин или Родик, као и да с обојицом ривала из „велике тројке“ има негативан скор у међусобним дуелима. Свака част Федереру на дуговечности и за око можда најугоднијем и најелегантнијем стилу игре, али треба се подсетити да је он свој последњи гренд слем освојио пре скоро три године и да је тешко очекивати да ће, на прагу пете деценије живота, моћи да се и у будућности такмичи с тенисерима који биолошки могу и синови да му буду и да додатно увећава своју ризницу трофеја и поставља нове рекорде. Иако тренутно заостаје три гренд слем трофеја за Федерером и Надалом, Новак је апсолутни рекордер са 36 освојених мастерса (9 највећих турнира изузев гренд слемова), а сасвим је извесно да ће ускоро престићи Федерера и по броју недеља проведених на месту број 1 АТП листе. Додатни аргумент за његове претензије на статус најбољег тенисера свих времена представља чињеница да, иако најмлађи од све тројице, и с Надалом и с Федерером тренутно има бољи међусобни скор, као и да му његова разноврсна и комплетна игра, која има прођу на свим подлогама, даје лепе шансе да у наредне две-три године значајно побољша свој ГС скор и осигура место највећег у историји тениског спорта. То је уосталом и сам Новак најавио у изјави после финала када су га питали да ли после овог пораза мисли да више не може да стигне Федерера и Надала. „Да тако мислим, одмах бих отишао у пензију. Наставићу даље све док имам горива, све док имам љубави и жеље да се бавим овим спортом. Један пораз, иако је финале гренд слема, не може да ме поремети. Развио сам током година ’тврду кожу’, како би рекли Енглези, не могу да ме поремете разне спекулације и овакве ситуације. Највећи циљеви су ми да срушим рекорд по броју недеља на врху АТП листе и гренд слемови. Када срушим први рекорд, онда ћу се до краја фокусирати на слемове.“

КУЛМИНАЦИЈА КАМПАЊЕ Чини се да је за остваривање Ђоковићевих амбициозних планова сада најважније да се, након завршног мастерса у Лондону, људски одмори и ментално стабилизује после тешког периода који је иза њега и свих подмуклих удараца које је примио у овој наопакој, баксузној 2020. години. Иако нам се понекад чини да је он наш неуништиви дечко од челика и да апсолутно ништа не може да га избаци из равнотеже, треба бити поштен и признати да искушења и притисци којима је Новак био изложен током претходне године знатно превазилазе уобичајене спортске оквире. Није никаква тајна да је Србин већ дуго трн у оку светског тениског естаблишмента који не може да поднесе да представник једне тако мале и сиромашне нације, без тениског педигреа и традиције, суверено влада тениским теренима широм планете и да већ дуже од једне деценије жање трофеје где год се појави. Његово јавно противљење идеји будуће обавезне вакцинације против короне, као и турнир који је у јуну, усред опште глобалне закључаности, организовао у Београду током кога је и сам закачио вирус, уз успутно синдикално таласање које је изазвао оснивањем нове асоцијације тенисера која би требало да обезбеди бољу заштиту и заступљеност играча унутар тениског еко-система, све су то били примери „пливања против струје“ који су додатно допринели његовом бунтовном, слободоумном имиџу и учинили да се нађе на мети бројних критичара из различитих кругова глобалних структура моћи. Кулминација политичке кампање против Ђоковића уследила је на Ју Ес опену када је нехотице, након једног одиграног поена, дегажирао лопту иза себе и случајно погодио линијску судију у врат. Поменута госпођа је театрално пала као покошена, иако ударац уопште није био толико јак, а Ђоковић је експресно дисквалификован с турнира, и то у ситуацији када практично није имао озбиљнију препреку за освајање пехара. Западне медије су преплавили наручени текстови, телевизијски прилози и изјаве о агресивном и бахатом Србину који није у стању да контролише свој бес и фрустрацију, а ретко ко је био довољно поштен да подсети да су се слични инциденти ненамерног погађања судија и појединаца из публике догађали и многим другим тенисерима, па и „савршеном џентлмену“ Федереру, а да је у тим случајевима изостала таква драстична санкција и хорска медијска осуда. Quod licet Iovi, non licet bovi…
Сличан медијски (мал)третман и непоштовање имао је Ђоковић прилику да осети и у Паризу, где су му искључивали микрофон током конференције за медије када је желео да говори о корони и лажним позитивним тестовима због којих су многи играчи избачени с турнира и који би евентуално могли бити употребљени и против њега, иако је већ прележао корону. Ако Новак буде успео у будућности да превазиђе сличне неправде, двоструке стандарде и ниске ударце, каквих ће сигурно бити, односно да у њима нађе додатну мотивацију и пркосну погонску енергију за нове победе, онда нема никакве сумње да ће у наредним годинама, у директним дуелима с Рафаелом Надалом, одлучивати о звању најбољег тенисера свих времена. То ће бити узбудљиво завршно поглавље једног великог ривалства и епохе која ће сасвим сигурно бити заувек упамћена као златно доба тениса. Управо у том слављењу заиста најбољих јесте и важан део друштвеног значаја спорта уопште, нарочито за наш народ, јер се ради о можда последњој преосталој меритократији у свету. Постоји и у њему субјективни дојам, као и намештања, закулисне радње и навлачења различитих врста, али на крају ипак одлучује оно што пише на семафору, без обзира на то ко је „велики“ а ко „мали“. Уосталом, у којој другој области би било могуће и дозвољено да један Србин толико дуго буде најбољи на свету?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *