Муке Европљана с тешким партнерима

Грозничави и, засад, углавном неуспешни покушаји: Намера лидера Европске уније да ову компликовану формацију у ситуацији глобалне нестабилности, коју западни медији означавају као време америчког изолационизма, руске агресивности, турског авантуризма и кинеског експанзионизма, позиционирају на радикално нов начин, као стратешки независног актера на светској политичкој сцени

У политичкој алхемији и мало је, често, кад се друкчије не може, велико. Као што и неспорно велико, у перцепцији људи, може, такође често, изгледати (и бити) мало.
Минули дани су то потврдили, на свој начин, и различитим поводима. У првом случају био је то ванредни самит (1. и 2. октобар) лидера Европске уније. У другом 30. годишњица уједињења Немачке (3. октобар) и (још увек прилично) разједињених Немаца.
Кад је реч о исходу ванредног самита ЕУ, политичари су показали толико пута опробану вештину да интерпретације буду (и често бивају), важније од чињеница: означили су, и прогласили, дводневни бриселски скуп веома успешним, иако су за длаку избегли да буде велики фијаско.

Јединство у разликама

Шефови држава и влада двадесет седморице демонстрирали су, на крају, јединство које је, у исто време, изнова открило колико се до њега тешко долази кад се ради о спољној политици у сложеној, и веома компликованој, формацији различитих националних захтева и интереса. Поготову кад је реч о односима с тако „тешким партнерима“, чија листа је овога пута била дужа него икада: Турска (Ердоган), Белорусија (Лукашенко), Кина (Си), Русија (Путин), Уједињено Краљевство (Џонсон), Сједињене Америчке Државе (Трамп), укључујући кризна жаришта, од источног Средоземља и до оног експлозивнијег, и ратног, око Нагорног Карабаха.
Америка се, истина, није непосредно налазила на политичком „менију“ бриселског самита, али га је, као тешка сенка, притискала. Досад највећу кризу у трансатлантским односима некадашњих пријатеља и савезника, који су, у међувремену, постали љути ривали и противници (повремено се чује и реч непријатељи!) додатно је искомпликовала драматична неизвесност новембарских председничких избора у које се вирус корона, Трамповим одласком у болницу, непосредно умешао.

Амбиције и аспирације

Враћајући се и сам из карантина, председник Европског савета Шарл Мишел је, у позиву лидерима двадесет седморице, амбициозно „пројектовао“ њихов задатак: да се, у све критичнијим околностима, одреди место Европе у свету како би Европљани, у „стратешкој аутономији“ – ново политичко гесло и идеја водиља – могли да обликују сопствену судбину и буду што независнији од других.
При томе се, у том пожељном смањењу зависности, не мисли само на Кину, у практичном смислу и потрепштинама (пандемија је показала драстично на примеру једног дотад бизарног а наједном тако важног производа, заштитних маски, ту зависност), него и на политичко „одрастање“ и осамостаљење од деценијама неупитног „патрона“ и заштитника, Сједињених Америчких Држава.
Европски лидери, наиме, грозничаво покушавају, засад с мало успеха, да Европску унију позиционирају на радикално нов начин, као стратешки независног актера на светској сцени, у нестабилним геополитичким приликама, које западни медији означавају као време „амерички изолационизам, руску агресивност, турски авантуризам и кинеску експанзивност“.

Политичко минско поље

Самит је, међутим, открио колико су Европљани (ЕУ) у својим амбицијама и аспирацијама моћи – да буду озбиљан, упливан и респектован чинилац на светској политичкој сцени – у суштини немоћни. Кретали су се, у третману „тешких партнера“, споменутих на почетку текста, као кроз минско поље, на врх прстију, обзирно и бојажљиво, чак и када се баратало јединим средством које им је стајало, и стоји, на располагању: санкцијама.
Претили су тим „мачем“ уочи самита Турској, Русији и Белорусији, али су га „извукли из корица“ само у случају четрдесет истакнутих „припадника режима“ у Минску (забрана путовања, замрзавање банкарских рачуна) заобилазећи Александра Лукашенка, чији нови мандат оспоравају и не признају. Процењено је да би „оштрији наступ“ према (дуговеком) председнику могао само да ојача његову позицију. И посебно, чега су се највише плашили, и плаше, „провоцира Москву“. Сувише ризична операција. Вагало се, иначе, како и колико да подрже опозицију у Минску а да се то не протумачи као мешање у унутрашње ствари те земље.

Наваљни и спекулације

Нису „исукали“ мач, иако су то неки учесници самита, у име својих земаља, тражили, ни према Русији. Непосредан повод, који је стигао и на дневни ред бриселског скупа, био је фамозни „случај Наваљни“. У заједничко саопштење ушао је захтев да Москва допусти „непристрасну“ међународну истрагу читавог случаја, иако су западни политички жреци пресудили, пре било каквих доказа, и извештаја Организације која се бави забраном употребе бојних отрова, да је „Путинов критичар“ (о)трован по налогу Кремља.
Изостало је, у изричитом захтеву, који се могао чути и на самиту, да се „Русија казни“, везивање овог случаја са судбином и обустављањем готово већ завршеног „Северног тока 2“, на чему је посебно инсистирала Пољска. То се не би свидело Немцима, иако се званични Берлин веома ангажовао око Наваљног: њега је на клиници „Шарите“, где се лечио, и брзо излечио, посетила у потаји Ангела Меркел.
Њен претходник на канцеларском трону Герхард Шредер, у чије време је започето, и завршено, постављање цеви за први „ток“ дном мора, оштро је критиковао захтеве да се обустави изградња великог, готово завршеног, пројекта и „сахрани“ десет милијарди евра, колико је до сада уложено. Случај Наваљни нема ништа с тим, упозорио је Шредер и констатовао да су оптужбе за тровање на рачун Москве „западне спекулације, без сигурних доказа…“

Кипарски вето

Кључна, и најварничавија, тема било је питање: како с Ердоганом? Читаву ствар, која је претила да самит претвори у фијаско, чинила је претња Кипра да ће ветом блокирати изгласавање санкција белоруским званичницима ако се не изгласају санкције и Турској. Кипрани нису у томе били усамљени. Аустријски премијер Себастијан Курц тражио је енергично да се прекину преговори с Анкаром о приступању Унији, који, иначе, трају вечност.
Одлука Анкаре да се упусти у истраживање гаса и источном Средоземљу, тик уз грчка острва и у водама на које Атина и Никозија полажу суверено право, довела је ситуацију до усијања и на ивицу рата. Париз се солидарисао с Атином, па су се, наспрам турске фрегате, нашле грчке и француске ратне лађе. Немачки медији тврде да је сукоб избегнут, пре свега, захваљујући канцеларкином посредовању. Турска је, напокон, показала спремност да преговара с Грчком што Кипранима, очигледно, није било довољно.
До преокрета је дошло тек кад је, после жучне и дуге расправе, председник Савета Шарл Мишел, у паузи, позвао на ургентно већање немачку канцеларку Ангелу Меркел, француског председника Емануела Макрона, грчког премијера Кирјакоса Мицотакиса и кипарског председника Никоса Анастасијадиса. Уз вербалну осуду (у саопштењу) Турске због кршења међународног права, Анкари је понуђен „дил“ по рецепту штапа и шаргарепе: проширење царинске уније и визне олакшице, у противном „све опције су на столу“, укључујући и санкције.

Спорења око брегзита

У тој „дуплој опцији“, дарежљивих понуда и (макар вербалних) претњи Анкари, калкулисало се са чињеницом да је Турска „превише важан партнер“, не само геостратешки и политички: она држи кључ мигрантског проблема који се, као перманентна претња, надвија над Европом. Рачунало се, уз то, да ће Ердоган, који се, због проблематичних ангажовања у Сирији, Либији и Нагорном Карабаху, суочава с међународном изолацијом, „препознати предност компромиса“ и пружене руке.
На листи „тешких партнера“ нашли су се кинески шеф државе Си Ђипинг и британски премијер Борис Џонсон.
С Лондоном се Брисел спори око последица брегзита, коначног дефинисања, и регулисања, коначног одласка Острвљана с копна, из заједничког тржишта и царинске уније. Последња предвиђена, девета рунда тешких преговора окончана је без резултата, а времена је остало мало: концем године се затварају европске капије, а нерегулисани односи би могли да донесу много невоља партнерима с обе стране Ламанша.

Вистрчил као Кенеди

Европљанима се чини да Кина, сада већ неспорна светска сила, наступа све самоувереније и – агресивније. То су на „својој кожи“ осетили Чеси. Кина је оштро протестовала, и запретила, због посете шефа чешког Сената Тајвану Милоша Вистрчила. Завршавајући говор, у којем је критиковао „ауторитарну и све агресивнију политику Пекинга“, Вистрчил је „копирао“ Кенедија из тада подељеног Берлина, те рекао на мандаринском „Ја сам Тајванац“. Шеф кинеске дипломатије Ванг Ји је, током посете Берлину, запретио да кинеска влада и народ „неће седети скрштених руку“ и да ће (Чеси) „платити високу цену за своје кратковидо понашање и политички опортунизам“.
За Европску унију Кина је, иначе, животно важан трговински партнер. Европљанима је, због тога, а посебно Немачкој, као најснажнијој привреди Старог континента, наглашено извозно оријентисаној, веома стало да се до краја године с Пекингом потпише споразум о „фер трговини“ и инвестицијама, о чему се већ дуго преговара. А предуслов сваког дијалога с Пекингом је беспоговорно поштовање политике „јединствене Кине“, која укључује и „сепаратистички Тајван“.

Трауматично радовање

Лавина кризних жаришта и великих проблема сручила се на немачко председавање Унији у часу када је земља требало да се окрене слављу: обележавању 30. годишњице (3. октобар) поновног немачког уједињења. Формат великом слављу смањио је вирус. Земља је кроз пандемију, истина, прилично добро прошла, али ковид-19 још није ни близу прошлости, којој се, иначе, у оваквим приликама, и великим годишњицама, људи и друштва окрећу.
За Немце, а и за свет, готово је важније, било и остало, оно што се збило годину дана пре тога и претходило уједињењу: пад Берлинског зида. С њим се срушио и читав један свет, свет Хладног рата, на чијим рушевинама су Хелмут Кол, тада канцелар Западне Немачке, и његова десна рука, шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер могли, захваљујући новим геополитичким односима, а превасходно последњем лидеру одлазећег Совјетског Савеза Михаилу Горбачову, да изведу „мајсторски потез уједињена“ („Тајмс“).
Зид је срушила ерупција незадовољства које је месецима пре те ноћи (9. новембар 1989) потресало, и разорило, одавно већ бившу Немачку Демократску Републику. Уследило је неспутано и готово експлозивно одушевљење које се на источној страни убрзо преточило у трауматичну радост: прелазак из једног система, државног социјализма, у либерални (безобзирни) капитализам, био је стрмоглав.

Хируршки рез

Принудни управници са западне стране (на сва важнија места у политици и администрацији у источнонемачким покрајинама дошли су људи са Запада) изнели су на пијацу готово све чиме је, у привредном смислу, располагала дотадашња социјалистичка држава. Хируршки рез и безусловна распродаја (приватизација) учинили су своје. Наступила је, готово преко ноћи, масовна незапосленост (прелазила је стопу од 50 одсто) у земљи која није знала за тај појам.
Рефлекси те „трауматичне радости“ осећају се и данас на источној страни: осећање несигурности, и страх од губитка посла, који је пандемија свуда појачала, уочљивији су на истоку него на западу Немачке. Иако је препород, у економском смислу, у источним покрајинама, захваљујући издашним (стотине милијарди марака и потом евра) „убризгавањима“ са Запада, очигледан и резултат заиста импресиван (бруто национални доходак је у односу на 1990. дуплиран – са 37 на 79 у односу на Запад), тамошњим људима се и то велико, споменуто с почетка овог текста, чини мало.
Стрепње и незадовољства су овде чешћа и уочљивија. С разлогом или без стварног разлога. Ксенофобија је, на пример, јача на источној страни, иако је тамо странаца (и миграната) знатно мање него на западној. Плодно тле за радикалније политичке странке: ултрадесничарска Алтернатива за Немачку има овде јако упориште, с освојених и по 20 одсто гласова.
И, на крају, уједињење је лансирало у орбиту „стидљиву али одлучну политичарку са истока“ („Тајмс“) Ангелу Меркел, која се на најважнијем положају у земљи, канцеларском, налази већ пола времена од уједињења. Уз њене неспорне државничке квалитете, остаје чињеница да су јој и звезде (прилике) биле наклоњене: било је ово три најбоље деценије, по оцени „Гардијановог“ коментатора Тимоти Гартена Еша, „у дугој и компликованој немачкој историји“.