Лукашенкова политичка алхемија

Белоруски председник Александар Лукашенко, чврсто подржан од колеге из Москве Владимира Путина, успео је да одоли налетима „обојене револуције“ и одржи се на власти у најкритичнијем периоду

Белоруски опозициони политичари и активисти, приведени након председничких избора у овој земљи 9. августа, имали су прошле суботе сасвим необичног посетиоца. У притворској јединици КГБ-а Белорусије организован је четворосатни састанак између актуелног лидера Александра Лукашенка и водећих опозиционара, од којих су неки и дуже од два месеца иза решетака. Заправо, тешко је рећи ко је код кога био у гостима, имајући у виду да се Љиља Власова, Виктор Бабарико, Виталиј Шкљаров, Сергеј Тихановски и остали ухапшени предводници опозиције – тешко могу назвати домаћинима у здању тајне полиције коју контролише Лукашенко. Руку на срце, и штури фото-кадрови са овог састанка управо о томе сведоче: отац нације окупио је око себе несташну дечицу, кажњену да не могу да излазе на улицу и играју се револуције с другарима из Пољске, Литваније и Украјине.

СНОВИ И АМБИЦИЈЕ СТРАНОГ ФАКТОРА Не треба сумњати да је ова изненадна емпатија председника изазвана крајње прагматичним разлозима. С једне стране, Лукашенко је притиснут санкцијама Запада због оптужби за крађу избора и брутално поступање према демонстрантима. Реч је о грађанима који су изашли да изразе незадовољство – сумњајући да је председник у првом кругу заиста освојио преко 80 одсто гласова у борби за шести узастопни мандат. То би, можда, и била слика „последњег диктатора у Европи“, да није неких „малих“ нелогичности које доводе у питање имиџ опозиционих „бораца за слободу и демократију“. Најпре, популарност Лукашенка у Белорусији је и даље велика, имајући у виду да већ 26 година неприкосновено, али доста успешно влада земљом, а да опозиција у лику Светлане Тихановске – није имала ни близу тако високу подршку, што су показивала сва предизборна истраживања.

Ту је и нескривено присуство страног фактора, пре свега „драгих комшија“ из Пољске и бивших совјетских балтичких република, иза којих стоје НАТО и ЕУ. Како је оценио руски министар иностраних послова Сергеј Лавров, иза тога се крију великопољске амбиције, и снови да се политички утицај Варшаве може поново проширити на подручје Белорусије. А то је, да подсетимо, зона виталних руских интереса, имајући у виду да је Минск оснивач и члан бројних међународних организација и алијанси, заједно са Москвом. То је и војни савез ОДКБ, затим Евроазијска економска унија, па Заједница независних држава. Осим тога, постоје и искључиво руско-белоруске интеграције, као што су Царинска унија и Савезна држава. Све то указује да Запад, подржавајући „своје“ демонстранте у Белорусији, добро зна шта чини и колико је опасно, имајући у виду да Кремљ има и право и обавезу да Лукашенку прискочи у помоћ, у случају спољне или унутрашње агресије или дестабилизације. Сви они који подржавају демонстрације и револуцију у Белорусији сигурно су свесни да тиме ризикују угрожавање, у најмању руку, регионалних оквира безбедности и стабилности.
С друге стране, белоруски председник, чврсто подржан од колеге из Москве Владимира Путина, као и од читаве руске државе, успео је да одоли највећим налетима „обојене револуције“ и одржи се на власти у најкритичнијем периоду. Не треба сумњати да је то био и Путинов савет, да не сме у Минску да се понови кијевски сценарио с Мајдана, када је украјински председник Виктор Јанукович – упркос томе што је пристао на све зехтеве опозиције и са шефовима дипломатија Немачке, Француске и Пољске потписао споразум који гарантује расписивање избора на свим нивоима – морао одмах после тога да бежи и из земље да не би био убијен. Иако Јанукович није покрао изборе већ је предложио шест месеци „паузе у евроинтеграцијама“ док украјински експерти пре потписивања детаљно проуче економски споразум који је понуђен из Брисела. Мајдански наследници су га потом потписали без „проучавања“, али је економска ситуација у земљи и даље тешка. Поучен овим искуствима, Лукашенко није тражио милост Запада већ конкретну и опипљиву помоћ Русије, а онда издржао револуционарни талас. И, за сада, „претекао“.

ПАТ-ПОЗИЦИЈА И ТРЕНУТАК ЗА КОНТРАОФАНЗИВУ Успео је Лукашенко, кога западне престонице више и не признају као легитимног шефа државе – исто као што су оспорили статус венецуеланског лидера Николаса Мадура и његов избор за шефа државе, а за председника признали слабашног Хуана Гваида – да консолидује своје редове и из тешке ситуације избори у најмању руку пат-позицију. Док је, рецимо, изабрани председник Боливије Ево Моралес морао да одступи пред налетом демонстраната. Ако су у почетку на протесте излазиле хиљаде људи, чак и радним данима (и то не само у Минску), сада је револуционарни жар спласнуо. На улицама се активно супротставља тек неколико стотина најупорнијих бораца против режима. И то, углавном недељом, попут неких „викенд револуционара“. Десетоструко је смањена и активност интернет-платформи одакле се разливала пропаганда против Лукашенка, на чему су радиле стотине људи, углавном из суседних престоница. Процена је, очито, да се Лукашенко не може лако оборити, већ једино чекати да сам направи грешку, или му попусти инстинкт самоодржања.
А он му у овом тренутку налаже неколико неодложних ствари. Најпре, да је сад прави тренутак да пређе у контраофанзиву и покуша да колико је год могуће ослаби и разједини опозициони фронт који га умало није покосио. Његов први и основни корак био је да задобије подршку Кремља, који се уочи избора и непосредно после њих уопште није мешао на страни Лукашенка. Пустио га је Путин „један на један“ са Западом – коме је белоруски лидер безуспешно намигивао протеклих неколико година. Показале су се исправним процене да су западни кругови то чинили само да би Лукашенку попустио опрез, али и да би у Белорусију лакше продрли новац и револуционарни активисти. То је сценарио који је искусио и Јанукович. Русија је углавном неутрално посматрала, повремено указујући на чудне потезе Минска.
Уз јаку руску подршку, какву је сада обезбедио, Лукашенко може да буде много спокојнији, али је морао да се одрекне „независне политике“ којом се дичио у јавним наступима и да с више елана приступи интеграцији с Москвом. У западним круговима то се тумачи као припрема „анексије“ Белорусије, али ствари ни из далека нису тако једноставне. Пре свега, Москва и Минск одавно имају споразум о заједничкој држави, али га већ десетак година управо Лукашенко опструира. Да није то радио, Белорусија би одавно била руска федерална јединица с посебним статусом у односу на све друге. Аналитичари указују да је такав статус једини логичан, имајући у виду да је руски језик матерњи за око 80 одсто Белоруса (толико је Лукашенко и освојио на изборима) и да се исти проценат изјашњава за најтешње савезништво с Москвом. Овај део популације свестан је да Белорусија има само два пута: или да, као Украјина, постане део антируског савеза, или да буде у државном систему моћног руског суседа. Украјински сценарио нико од њих не жели у својој земљи, а поготово то неће допустити Москва.

Други корак за Лукашенка је да одвоји што је могуће више опозиционих лидера и покрета од чврстог прозападног језгра, са којим он у овом тренутку не може да преговара – јер траже само његову оставку и расписивање нових избора. Ако би пристао, аутоматски би потписао судбину Јануковича, а у земљи би настао хаос. Зато он серијом малих потеза фрагментише опозицију – неке притвара, а некима нуди сарадњу. А већини њих, и једно и друго. То је суштина његове посете затвору КГБ-а, који је за ту прилику претворио у „мини-парламент“. „Циљ председника је да саслуша сва мишљења. Садржај разговора су учесници заједничком одлуком одлучили да оставе у тајности“, саопштено је на „Телеграм“ каналу Лукашенка. Опоненте покушава да убеди да је једини начин за излазак из кризе усвајање новог устава, након чега би расписао изборе на којима би сви могли да учествују. А он сам, можда и не би. То може да буде примамљив мамац.
Али ове промене не морају да се догоде одмах и одједном. По речима белоруског политиколога Дмитрија Болкунеца, шеф државе је „спреман за трансфер власти“. „Лукашенко је политички банкротирао, али није у стању да изађе из ове политичке кризе без решавања неких концептуалних ствари“, оценио је Болкунец. И ту долазимо до треће, најважније тачке за „трансфер власти“. Нова гарнитура мора да буде састављена од људи који уживају и његово и руско поверење, иначе формула не може да успе. А најважније од свега је да има поверење белоруског народа и овом политичком алхемијом се сада, уз подршку Москве, Лукашенко бави. Нови устав, у пакету са новим лидером, било би решење које може да однесе превагу на предстојећим изборима, а Запад не би имао превише аргумената да то оспорава. Уколико би изборни процес пратила и одлука о дубљој интеграцији Русије и Белорусије – Москва би то здушно поздравила.