Љиљана Хабјановић Ђуровић – Под крстом Острога

Како је догађај који се збио под Острогом о Тројичиндану 1854. постао окосница романа?

Након романа Со земљи, у којем је описала земни живот Светог Василија Острошког, борбу и страдања зарад вере у Бога и љубави према свом народу, Љиљана Хабјановић Ђуровић огласила се новим делом – То је љубав, слепа сила, које за поприште има такође Црну Гору. Наша саговорница нам открива како је настао овај роман који за јунаке има стварне, историјске ликове, док је и радња заснована на истинитим догађајима, од којих је један кључни и одређује како стварност Црне Горе у време владавине кнеза Данила, тако и у доброј мери њену историју, која памти њене протагонисте, а и јунаке романа То је љубав, слепа сила, неке по сили, злу и насиљу, по бесмислу жудње за крвном осветом, неке по патњи и губицима вољених, по борби за суштинско, за љубав, за веру, за слободу…
„Док сам се припремала за писање романа Со земљи из библиотеке Острошког манастира добротом оца Сергија и оца Романа добила сам једну вредну и ретку књигу. Био је то зборник радова о Светом Василију и Острогу, објављен пре педесет година. У њему сам пронашла драгоцене податке везане за живот Светог Василија, али и једну занимљиву, узбудљиву, трагичну и готово невероватну причу о догађају који се збио под Острогом о Тројичиндану 1854. године. Та прича веома ме је потресла и као жену и као верницу и одмах сам знала да ће она бити окосница мог будућег романа“, каже за „Печат“ Љиљана Хабјановић Ђуровић.

Роман има веома необичан наслов…
Наслов је настао током писања књиге. Наиме, једна од јунакиња романа, она коју су због изванредне и чудесне лепоте звали Вила, често лута шумом и пева. Желела сам да у књигу укључим неку стару песму, али ниједна ми није била довољно илустративна, елегична и снажна. Зато сам написала нову. Рефрен песме је „то је љубав, слепа сила“. А пошто јунаке романа покреће љубав, или осећање за које верују да је љубав, схватила сам да би тај рефрен био добар наслов. И јесте. За ове стихове композицију је написала и песму веома надахнуто отпевала Љиљана Поповић. А у споту, који је режирао Хаџи Александар Ђуровић у лику девојке Виле јавља се дивна Тамара Алексић. Тако сада осим романа имамо и песму са насловом То је љубав, слепа сила.
Ваш роман на неки начин „отвара“ вољени и у народу дубоко поштован Свети Петар Цетињски.
Свети Петар Цетињски, за живота митрополит Петар Први, био је по свему изузетан. Његова узвишена личност и његов величанствен живот заиста се не могу сажети у неколико реченица. Био је и државник и духовник, брижан отац свога народа и ратни вођа у борбама за слободу, дипломата и испосник. Народ га је сматрао светим. Странци – дипломате, маршали и адмирали, путописци и шпијуни, говорили су да је он „највећи човек кога је родила Црна Гора!“. А он је себе називао „недостојним слугом и робом Исуса Христа“.
Био је заговорник обнове славено-сербског царства. Седам деценија пре него што је Илија Гарашанин саставио Начертаније владика Петар је у својим писмима руском цару одредио границе српских земаља.
Хиротонисан је у Сремским Карловцима.
Био је старешина Цркве и Господар Црне Горе и Брда. Али у његовој земљи није било ни војске, ни полиције, ни суда, ни затвора. Сва његова моћ, сва снага да мења људе и обичаје, почивала је на његовом ауторитету и угледу. „Ја немам ни коца ни конопца. У мене нема никакве друге силе за довести непокорне на послушност, него само ово језика и пера, па ако ме ко послуша“, говорио је владика. Људи су веровали у чудотворну моћ и његових клетви и његових благослова, сигурни да га чују и слушају и Свети Василије и сам Господ.
Али осим Светог Петра јунаци романа су и други Петровићи: владика Раде, његова мајка Ивана, војвода Мирко и његова жена Стана, кнез Никола као дечак и младић, кнегиња Милена. И, наравно, кнез Данило и кнегиња Даринка.
Ваш роман ма колико ситуиран у сада већ далекој историји и те како кореспондира с временом данашњим. Да ли сте имали свест о томе док сте писали књигу?
Да. То поређење се просто наметало. Док сам писала о бахатом господару, падали су ми на памет бахати господари овог нашег времена. Док сам писала о томе како је један силник оскрнавио Острошку светињу, неки други силници на други начин покушавали су да оскрнаве и Острог и друге светиње, и веру православну. Док сам писала о поделама у народу средином 19. века, поново се у Црној Гори са страхом говорило о могућем трагичном исходу нових дубоких подела.
Док је књига била у штампи, поново је постало актуелно питање насиљa над женом са позиције моћи и насилнa обљуба жене. Баш као што се десило једној од јунакиња романа. Тако се, нажалост, још једном потврдила та савременост романа и свевременост приче коју сам написала.
Вишеслојно, тематски сложено, ваше дело има више равни. Која је примарна?
Овај роман заснован је на истинитој причи, на историјским списима и народном памћењу. Он је истовремено и историјска и љубавна и психолошка драма и сви ти његови појединачни аспекти и слојеви чине целовиту, врло узбудљиву и драматичну хронику о једном времену и о људима који су различити међу собом, и које су спојили један човек – млади кнез Данило и тај чудовишни догађај под Острогом чији је он био главни актер.
Пажљивом тумачу, познаваоцу вашег дела неће промаћи чињеница да овај роман просто одише новом поетиком. Коначно, и поглавља књиге сте насловили по стиховима песме?
Не пишем из манира, већ из срца и душе. Кад пишем, потпуно се предајем. Пуштам да ме понесе прича. Надахњују ме ликови, заносе ме њихови заноси, боле њихова трпљења, узбуђују њихове љубави. Уздиже ме њихова вера. Тако је било и док сам писала роман То је љубав, слепа сила. И, признаћу вам, веома сам задовољна што романи које сам написала не личе један на други. Што се не понављам, већ увек, захваљујући дарежљивом надахнућу Духа, изненадим и своје читаоце и себе.
Какве су у ствари јунакиње вашег романа, и какав је био њихов положај у Црној Гори онога доба?
Главне јунакиње романа су кнегиња Даринка, отмена и образована Српкиња из Трста, Јана, честита и постојана Петровићка, коју је још као девојчицу издвојио сам Свети Петар Цетињски, и Даница, коју због њене чудесне лепоте зову Вила.
Све оне предодређене су да буду жртве обичаја и предрасуда. Али ниједна од њих не прихвата оно што јој се намеће и што се другима подразумева. Оне су снажне и храбре, тврде као крш и поносне и у болу и у понижењу. И када највише трпе, оне се начином на који трпе супротстављају и остају непокорне.
Али има у овој причи и дивних примера признања женског ума и снаге. Тако кнез Данило истински поштује памет, образовање и дипломатску вештину своје супруге кнегиње Даринке, и допушта јој да заједно с њим управља Црном Гором. А Јанин муж, гласовити јунак, сенатор и поп Ристо Бошковић, свакако подстакнут умношћу, храброшћу и снагом својих мајке и жене, 1892. у један шири предлог политичких промена којима би се ограничила свемоћ владара предлаже да се у Црној Гори организују избори и да право гласа добију и жене. Да је то усвојено, Црна Гора била би прва земља у свету у којој жене имају право гласа.
Вешто сте портретисали у литератури не тако често портретисаног кнеза Данила. Да ли је било тешко градити лик човека кога је стигла клетва „дабогда се осилио“?
Клетву „дабогда се осилио“ сматрам једном од савршених народних мудрости. Али она се не мора односити само на владаре, већ упозорава и позива на смирење свакога од нас. Јер човек који се осили, изгуби осећај за реалност. Не види на прави начин свет и своје место у њему. Чини му се да све може и све сме. Заборави како су јадно и трагично завршили његови подједнако силни и моћни претходници. И тако опијен собом срља у пропаст. У духовну пропаст, јер је гордост највећи грех, али и у пораз у земаљским стремљењима. Кнез Данило био је оштроуман, способан и намеран да Црну Гору реформише у модерну европску земљу. Али био је и осветољубив, горд, тврдоглав, немилосрдан. Остао је упамћен као Зеко Манити. Није ми било тешко да градим његов веома сложен лик. Било ми је тешко да одгонетнем како је премудри владика Раде могао толико да погреши и изабере га за свог наследника. Како је могао да тако лошем човеку да моћ над људима. Јер много пута се потврдило да владар, ма колико способан био, не може истинског добра донети свом народу ако није добар и честит човек.
У вашем роману први пут у овој форми описују се Срби из Трста, њихова улога у развоју, напретку Црне Горе, те и утицај на живот и политику владарску…
Једна од три главне јунакиње романа је кнегиња Даринка, Српкиња из Трста. У жељи да што боље разумем и што верније прикажем ову необичну жену која је хтела да помери Ловћен и промени ток Зете и Мораче, али није хтела да мења себе, проучила сам обимну документацију везану не само за њен живот већ и за живот и заоставштину тршћанских Срба. И остала сам задивљена. Тршћански Срби били су дошљаци из Херцеговине, Босне, Црне Горе, Далмације и Боке. Вредни и предузимљиви, брзо су напредовали и постали угледни, успешни и веома богати људи. Живели су у раскошним палатама у најлепшем делу града.
Најлепша је била палата Спиридона Гопчевића, једног од јунака романа, са фасадом украшеном великим киповима кнеза Лазара, кнегиње Милице, Милоша Обилића и Косовке Девојке. Поседовали су читаве флотиле моћних једрењака са бројном посадом, и наоружаних топовима које су пловиле Средоземљем, али и преко Атлантског океана. А имена тих њихових бродова као што су Доситеј и Сурови Далматинац, Цар Лазар и Косовка Девојка или Карађорђевић, говорила су о носталгији и националном поносу власника. Држали су се скупа, повезани и у пословима и у свакодневици родбинским везама и пријатељствима. Прихватили су многе добре навике и корисна правила живота у новој средини, били су важни и угледни људи и у тој туђој земљи, али никада се нису одродили. Ма из ког краја да су дошли, били су једно – Срби православне вере. Централно место њихове самосвојности и националног памћења била је Српска православна црквена општина, и у оквиру ње Храм Светог Спиридона, у коме су служили српски свештеници, на српском језику, Српско училиште у које су учитељи долазили по препоруци и посредством карловачких митрополита и Српска библиотека, испуњена књигама печатаним ћирилицом. Да би и у смрти остали међу својима, изградили су Српско православно гробље са велелепним породичним гробницама, украшеним скулптурама и рељефима од белог мермера, и на гробљу Капелу Светог Ђорђа. Делили су тежње свог поробљеног народа. Кад год је требало, слали су новац и оружје српским устаницима у Србији, Војводини, Херцеговини, Црној Гори. Помагали су Хиландар, Дечане и Пећку патријаршију и Острог. Постојбину нису заборављали ни у тестаменту. Својом последњом вољом завештавали су новац црквама и манастирима у српским земљама, и сиротињи у завичају. Били су домаћини значајним Србима свога времена. У Трст су долазили устаници, владари, просветитељи, драматичари и песници. Код њих су боравили Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Јоаким Вујић, кнез Михаило Обреновић, Љуба Ненадовић, Свети Петар Цетињски, Владика Раде, кнез Данило и многи други, мање познати, али такође значајни људи. Ђак тршћанске школе био је и будући краљ Никола. Претплаћивали су се на нове књиге и издашним прилозима помагали њихово печатање. А благодарни писци, у знак пажње и захвалности за та доброчинства посвећивали су своја дела супругама добротвора. Тако је и владика Раде посветио једну песму лепој Лујзи, супрузи Спиридона Гопчевића. И то није била тек пука пажња. Ове даме биле су страствене читатељке романтичне и родољубиве поезије и поучних књига о животним начелима.
Нит која повезује сва ваша дела срочена у реченицу „Само нас љубав може спасти“ односи се и на ову књигу. Да ли нас данас, у суровом времену у којем живимо, љубав, њена сила, слепа као у песми што је, може спасти?
Што је време суровије, потреба за љубављу, за топлином и разумевањем, већа је. На вечно питање шта је љубав свако од јунака ове очаравајуће приче испричане у роману То је љубав, слепа сила има свој одговор. А љубав из наслова романа само је део оне много свеобухватније љубави о којој говори Јеванђеље и „којом се и Господ именује“.
Они јунаци романа који су у себи имали и ту љубав, којима је та љубав дала снагу да сачувају веру и да не изгубе наду, који су живели уздајући се и у највећој несрећи у Бога и Светог Василија, спасли су се.
„Онолика љубав и онолика несрећа не смију се заборавит“, каже ваша јунакиња Јана. Да ли је ваш роман и својеврстан омаж толикој љубави али и несрећи?
Не. Мој роман је омаж Светом Василију и Острогу. Вери. Преданости вољи Божјој са сигурношћу у Његову милост. А ова узбудљива и очаравајућа прича је послужила као основа да проговорим о тој вери и о милосрдним чудима Светог Василија. О његовом непрестаном присуству у животу својих људи. У животу свакога од нас који му се обраћамо са вером, љубављу и надом.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *