Кртичњак у Хагу

Више није питање да ли ће преживети сведоци него да ли ће преживети Специјални суд за злочине ОВК, једини суд који ради без оптужница и пресуда

Суд за ратне злочине ОВК снажно асоцира на прастару максиму која потиче из римског права – „Што се грбо роди, време не исправи“. Овај суд није основан жељом и вољом „међународне заједнице“ него под притиском једног јединог човека, швајцарског политичара, специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија, који је 14. децембра 2010. поднео извештај о нехуманом третману људи, као и о трговини људским органима на „Косову“ коју је организовао Хашим Тачи. Уз велике отпоре, Суд је ипак основан 2015. године. Тиме је доведен у питање чврст став моћника на Западу да се злочинцима ОВК никада не суди, али они су пронашли други начин да се изигра правда – учинили су све да одлука о формирању овог суда у старту буде дефектна. Осмислили су га тако да постоји и да ради, али да ништа битно не уради.

„КОСОВСКИ“ СУД Није основан као међународни трибунал већ као „косовски суд“, одлуком скупштине лажне државе Косово. И шта ту више рећи него, каква држава, такав и суд.
Од самог почетка ствара забуну то што је Суд измештен с „Косова“ баш у Хаг, а чим се спомене Хаг, људи помисле да је у питању међународни трибунал. Неко је намерно направио то замешатељство како би „Косову“ придодао још један атрибут државности, а измештање је правдано као безбедносна мера. А то измештање говори нешто баш супротно – каква је то држава ако не може на својој територији да обезбеди нормалан рад свог суда?
Време је показало да је овај специјални суд спор и неефикасан управо онако како су оснивачи то и замислили. До подизања прве оптужнице прошло је пет година. Међутим, и та прва оптужница Специјалног суда је на климавим ногама од када је поверљива судска документација завршила „на улици“. Многобројна поверљива документа, с именима и изјавама сведока, достављена су онима од којих сведоцима прети највећа опасност – ветеранима ОВК. Све је заличило на добро смишљену провокацију са циљем да се блокира рад Суда.

[restrict]

НАМЕРНО ПРОЈЕКТОВАНА НЕМОЋ Питања како су поверљива документа украдена, и зашто су достављена баш ветеранима ОВК, постала су предмет јавне полемике, али и некакве траљаве и неефикасне истраге Специјалног суда. Општа оцена била је да Суд након овог јавног компромитовања и новонасталих опасности за сведоке, за шта су криви као институција, нема никакве шансе да настави с радом. Међутим, Суд мисли другачије и наставља рад као да су околности нормалне. Чак, као за инат, баш у тој ситуацији опште конфузије подиже прве оптужнице. Некакву истрагу почињу „од репа“. У немогућности да открију ко је украо поверљива документа, они спектакуларном акцијом хапсе оне којима су документа достављена и тако стварају лажну слику о ефикасном раду и броју подигнутих оптужница. Од три оптужнице само је једна за злочине, док су друге две због застрашивања сведока.
Није сасвим јасно да ли је у питању намерно пројектована немоћ и тромост, или Суд смишљено скреће пажњу на другу страну од онога што је његова директна одговорност – адекватно чување поверљивих документа и заштита сведока. Као да нико и не покушава да утврди одакле и како су документа украдена, као да је то нерешив проблем, иако је то сасвим проста истрага коју би успешно урадио сваки просечан истражитељ из било које нормалне државе. У томе и јесте ствар – Косово није држава и није у стању да обезбеди адекватну логистику нити безбедносне услове за рад суда, па тако ни адекватну истрагу.
Јер чак ни сада, када предузимају неке мере, није сасвим јасно на које безбедносне структуре се Специјални суд ослања, да ли на „косовске“, на Еулекс, КФОР, на судску стражу, на полицију земље домаћина или неку комбинацију свега овога? По хапшењима која смо гледали испада да је то Еулекс, па је још теже разумети да у данашње време, када је све покривено безбедносним камерама и када су подаци у рачунару закључани шифрама, не може да се утврди ко је лопов. Или, боље речено, шпијун. Ближе је логици да неко неће да истражује и да су они који су били обавезни да чувају документа и сами укључени у крађу, или директно или су приликом крађе зажмурили на једно око.
Тако и долазимо до суштине – да су већ приликом оснивања Специјалног суда намерно отворене могућности да се овако драстичне ствари дешавају. Јер један од начина да се избегне суђење кључним злочинцима из ОВК јесте да се рад Суда блокира провалама и компромитовањем. Како? Па једноставно – материјални докази давно су намерно уништени (о томе је говорио Дик Марти, али и директни кривци и саучесници као што је Карла дел Понте), тако да се доказивање кривице базира искључиво на изјавама сведока. Њиховом елиминацијом, било да је у питању физичка ликвидација или застрашивање, Суд губи тло под ногама, па и сврху свог постојања.

НАМЕРНО БЛАМИРАЊЕ Поставља се питање зашто су актери ометања рада Суда одбацили класичну шпијунажу, и одлучили се за јавну представу и бламирање ове „косовске“ институције?
Кључне личности за чија имена се вежу најтежи злочини на Космету све време су, директно или преко својих људи, изузетно добро позиционирани у косовској власти, „државним“ институцијама, али и мафијашком подземљу. То су пре свега Хашим Тачи, Кадри Весељи, Рамуш Харадинај и Агим Чеку. Готово је сигурно да они имају своје људе и у Суду. Значи, били су у прилици да тајним шпијунским методама дођу до имена сведока и садржаја њихових извештаја, а ипак су се одлучили за спектакуларну представу. Својевремено нису могли спречити рад Хашког трибуна, па су ишли на ликвидације сведока, како би их суд ослободио због недостатка доказа. Међутим, класичне ликвидације сведока из тог времена толико су раскринкане да би свако понављање било рискантно и провидно, па сада иду на компромитацију и блокаду рада Специјалног суда.
Тактика блокаде Суда замишљена је тако да се општом збрком и конфузијом спречи подизање оптужница против кључних злочинаца, Хашима Тачија и Кадрија Весељија. Време ради за њих јер оптужнице морају бити подигнуте врло брзо, до 24. октобра ове године. Протурају приче о „кртици“ у Специјалном суду, као да је у питању једна особа која врши деструкцију, а у питању је огроман „кртичњак“ на коме је успостављен читав Специјални суд. Постављене су тамо стране судије, страни тужиоци и још много другог помоћног особља, али колико је у комплетној организацији пристрасних Албанаца и потплаћених бирократа, то нико не зна.
Сада некакво траљаво склањање сведока с Косова више личи на спасавање живота Суда него живота сведока и њихових породица. Ранија ликвидација најмање 40 сведока Хашког трибунала чини опасности по живот сведока Специјалног суда више него реалним – практично, извесним. Достављањем поверљивих података ветеранима ОВК те опасности се још више повећавају, јер се број потенцијалних убица проширује на комплетан злочиначки покрет, посебно на оне који се спомињу у изјавама сведока.
Уместо „пошиљаоца“ и „поштара“, Специјални суд хапси примаоце ових тајанствених пошиљки и тако обмањује јавност, јер такве оптужнице немају тежину као оне подигнуте за тешке злочине. Ухапшени су председник удружења ветерана ОВК Хисни Гуцати и његов заменик Хасим Харадинај (брат од стрица Рамуша Харадинаја). Они су очито унапред добро припремљени, лежерно прихватају одговорност која им се ставља на терет и исмевају и омаловажавају Суд. У оптужницама се наводи сумња да су застрашивали сведоке, вршили одмазду према сведоцима, да су одговорни за повреду тајности поступка објављивањем информација из истраге и имена потенцијалних сведока. Они унапред знају да је све то, без откривања актера крађе поверљивих докумената, тешко доказиво, и провоцирају Суд нудећи кауцију од 1.000 евра да их пусти на слободу.

САЉИ МУСТАФА Само једна подигнута оптужница за злочине припадника ОВК, у огромном временском периоду од пет година, показује немоћ Специјалног суда. У вези с том једином оптужницом ухапшен је Саљи Мустафа, звани „командант Цаљи“, који се терети за удружени злочиначки подухват са умишљајем, језиве тортуре, мучења и убиства. Нелогично је што су они са којима се удружио у злочиначком подухвату још увек на слободи, и што њихова имена нису објављена. Био је командант паравојне јединице од 500-600 војника која је представљала некакву Безбедносно-информативну агенцију ОВК, смештену на једном имању у селу Злаш у оперативној зони Лаб.
Очито да Саљи Мустафа ништа није знао о стандардном начину рада оваквих агенција у нормалним државама па је сам осмислио свој крвави и злочиначки приступ и деловање „агенције“. Ова јединица је била тако бројна јер су од њеног састава формиране терористичке групе које су насумично хапсиле људе где год су то могли. Пошто нису ништа знали о послу који им је поверен, они су „српске шпијуне“ покушавали да открију драстичном тортуром и тешким мучењима људи како би изнудили признања. На тешким мукама људи су признавали и оно што нису учинили, јер су знали да су многе тортуре завршавале смртним исходом. Бројне њихове жртве налазе се на списку несталих особа, тако да је Саљи Мустафа оптужен за смрт само шест лица. Посебно је важна, и даје још већу тежину оптужби, чињеница да су њихове жртве били грађани који нису учествовали у сукобима.
Није тешко проценити зашто је Суд дао приоритет баш овом случају, иако је у питању само шест жртава, док се Тачи и Весељи сумњиче за најмање стотину. Саљи са својом злочиначком групом није мучио и убијао само Србе него и Албанце. Комплетна стратегија идеолога оружане побуне заснивала се на томе да се ОВК пре свега обрачуна са Албанцима који су били лојални грађани Србије. Тако драстични обрачуни имали су за циљ да заплаше остали део албанске популације који није желео да крене у неизвесну ратну авантуру. Многе албанске породице биле су присиљене да и против своје воље помажу побуну, слањем „мушких глава“ у ОВК или плаћањем новчаних намета. Тако су створили лажну слику да је побуна масовна, на чему су инсистирале западне дипломате.
Специјални суд сада иде линијом мањег отпора и приоритет даје Албанцима жртвама ОВК, док ће српске жртве још мало сачекати на правду. Сматрају да ће лакше пронаћи поуздане сведоке за убиства Албанаца, јер су неки од њих преживели тортуру и видели шта се дешавало у селу Злаш. Очекују да ће родбина и пријатељи Албанаца који нису преживели ипак сведочити, без обзира на опасности. Одлуци да се крене од Сељи Мустафе допринело је још нешто – процена да ће албанска јавност лакше прихватити суђења албанским злочинцима за убиства Албанаца, него за убиства Срба, због климе која је стварана деценијама, да су Албанци само жртве а Срби само злочинци.

ТАЧИ, ВЕСЕЉИ И СУДБИНА СУДА Сада судбина Специјалног суда буквално зависи од тога да ли ће успети да подигну оптужнице против највећих злочинаца ОВК, Хашима Тачија и Кадрија Весељија. Не треба се заносити надом ни ако оптужнице буду подигнуте, јер то би био тек први корак према дуго очекиваној правди.
Много су веће шансе да, попут Хашког трибунала, и овај суд послужи за срамну рехабилитацију злочинаца ОВК, као што је то урађено с Рамушем Харадинајем. Ако овај суд заобиђе главне кривце и почне да се бави „ситним рибама“, онда је боље и да не постоји и да правда сачека нека боља времена.
По устаљеној пракси, и овде има покушаја да се кривица са џелата пребаци на жртве. У Србији се протура опасна теза да су подаци са именима сведока Специјалног суда за злочине ОВК, као и раније сведока Хашког трибунала (који су махом ликвидирани), процурили из Београда. То сугерише да су судови за ратне злочине добри и да искрено желе да осуде и албанске злочинце, али неко из Србије омета истраге тако што „продаје“ Албанцима податке о сведоцима. Користе чињеницу што је гро документације о злочинима достављен из Србије и што могућност „продаје“ теоретски постоји, иако је тешко прихватити да уопште може да постоји толико неморална личност. Ова подметања која треба да оправдају неефикасност судова када су у питању злочини ОВК неће проћи, јер комплетна одговорност лежи на онима који су основали овако дефектне установе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *