Kako je Srbin posvađao Hrvate s Bošnjacima

Odluka čelnika Hrvatske da pozovu u posetu srpskog člana Predsedništva BiH izazvala je žestoke reakcije Bošnjaka, koji su, međutim, prethodnim negativnim izjavama Bakira Izetbegovića na račun najmalobrojnijeg naroda dejtonske tvorevine i sami znatno doprineli ovakvom potezu ključnih ljudi „lijepe njihove“

Što se više približava 25. godišnjica Dejtonskog mirovnog sporazuma, potpisanog 21. novembra 1995. u američkoj vazduhoplovnoj bazi u Ohaju, sve su veća različita tumačenja njegovog sadržaja od strane zainteresovanih, baš kao i dijametralno suprotni pogledi na budućnost ovog ustavnog dokumenta koji u državnoj zajednici drži tri naroda i dva entiteta na prostoru nekadašnjeg Bosanskog pašaluka. Dok Republika Srpska brani „slovo Dejtona“ i insistira na povratku u njemu dobijenih, a kasnije od strane visokih predstavnika otetih nadležnosti, Hrvati žele reviziju ovog sporazuma kako bi stekli zaštitu od majorizacije Bošnjaka i, verovatno, vlastitu federalnu jedinicu. Za najbrojniji narod BiH i njihove strane zaštitnike Dejton je balast koji sprečava stvaranje unitarne Bosne, pa teže da ga potpuno obezvrede kroz forsiranje „duha Dejtona“ ili da ga – što je s tačke njihovih interesa još poželjnije – i formalno zamene novim „savremenim ustavom“ koji će rešenja iz 1995. poslati u istoriju.

SASTANAK U ZAGREBU U kontekstu ovih razlika treba posmatrati i najnovija dešavanja na političkoj sceni BiH čiji je važan akter, nimalo slučajno, bila i susedna zainteresovana država, Hrvatska, inače jedan od garanata Dejtonskog sporazuma.
U Zagrebu su 16. oktobra ugostili Milorada Dodika koji je – što takođe ima specifičnu težinu – vodio razgovore s oba najvažnija čoveka „lijepe njihove“, predsednikom Zoranom Milanovićem i premijerom Andrejom Plenkovićem.
Pri tome nije toliko suštinski bitno što su domaćini tvrdili da je gost pozvan u Zagreb kao „predstavnik srpskog naroda iz Bosne i Hercegovine“, dok je, po državniku iz Laktaša, sastanak imao „karakter radne posete člana Predsedništva BiH“.
Mnogo su važnije suština razgovora između lidera Republike Srpske i njegovih partnera s Pantovčaka i Banskih dvora, te činjenica da je Dodikova poseta izazvala žestoke negativne reakcije bošnjačkog Sarajeva, koje je, inače, bilo unapred obavešteno o susretu u Zagrebu.

PRETNJE BAKIRA IZETBEGOVIĆA A treba imati u vidu i da su odluci čelnika zapadnog suseda BiH da pozovu u goste srpskog člana Predsedništva dejtonske tvorevine, možda ne odlučujuće ali sigurno značajno, doprinele i prethodne izjave „prvog od Bošnjaka“ koje su za Zagreb predstavljale kap koja je prelila čašu. Bakir Izetbegović je, naime, zapretio da će Hrvatima u BiH, ukoliko i dalje budu insistirali na svojim pravima, glasači iz redova najbrojnijeg naroda na narednim izborima, „uz Željka Komšića, nametnuti predstavnike i na drugim nivoima vlasti“, ali i najavio kako će se „Bošnjaci u skoroj budućnosti u Federaciji BiH morati izboriti za prestanak diktature manjine nad većinom“.
Hrvati, dakle, nisu za najuticajnijeg bošnjačkog političara konstitutivni i ravnopravan narod, kako piše u dejtonskom ustavu, već samo nacionalna manjina s kojim se državna većina može obračunavati po svojoj volji. Nema nikakve sumnje da su Alijin mali i njegovi istomišljenici ovakav status u perspektivi namenili i, od Hrvata znatno brojnijim, Srbima, samo im je potrebno da prethodno ukinu Republiku Srpsku koja sprečava transformaciju Vlaha u nacionalnu manjinu.

NEZAOBILAZNI FAKTOR Posle ovakvih pretnji jasno je da su dva najviša faktora hrvatske vlasti postigla konsenzus o tome da je, zbog zaštite ugroženih interesa sunarodnika u BiH, potrebno razgovarati s nekim (kako su saopštili izvori iz Milanovićevog kabineta) ko nekoga predstavlja u BiH i od koga zavisi postizanje dogovora.
Takav nezaobilazni faktor u nastojanju da se pronađe rešenje kojim bi Hrvati povratili status ravnopravnog naroda – a u prvom redu progurali donošenje novog izbornog zakona i tako onemogućili Bošnjacima da im i dalje biraju predstavnike – bio je, naravno, gost iz Banjaluke. On je najpre, u ranije dogovorenom susretu s predsednikom Hrvatske na Pantovčaku, razgovarao o nepoštovanju prava naroda iz Dejtonskog sporazuma, da bi zatim, pošto je utanačen i susret s premijerom u Banskim dvorima, pored političkih, razmatrao i teme kao što su dalje saobraćajno povezivanje dve države (izgradnja mosta kod Gradiške) i problem skladištenja nuklearnog otpada na području Trgovinske gore.
Uz uvažavanje značaja ostalih tema, izvesno je da su u centru pažnje bili politički problemi. A da je u razmeni mišljenja o njima, bar kad je u pitanju stanje u BiH, postignut visok stepen saglasnosti, može se zaključiti iz saopštenja Milanovićevog kabineta. U njemu se, pored već dobro poznate fraze da je „interes Hrvatske stabilna i funkcionalna BiH“, te insistiranja na „osiguranju jednakih prava Hrvata u ovoj državi“, posebno po značaju izdvaja deo u kome službeni Zagreb (doduše samo preko svog predsednika) poručuje kako „neće podržati inicijative u smeru jednostrane revizije Dejtonskog sporazuma, koja bi ugrozila mir i stabilnost u BiH i jugoistočnoj Evropi“.
Ako bi se pravilno čitali ovi redovi, naravno uz pretpostavku da je Hrvatska zaista spremna da ispuni obećanje svog predsednika, moglo bi se sa zadovoljstvom konstatovati da ova NATO članica ne namerava da – kako neki hipotetički najavljuju – učestvuje u akciji koja bi vojnim sredstvima „sahranila“ mirovni ugovor iz 1995. godine i radikalno promenila sadašnje etničke mape BiH.

NASTAVAK KARAĐORĐEVA Ne treba da iznenađuje što je Dodikova poseta dočekana na nož od strane onih političkih i medijskih krugova Hrvatske koji ne žele bilo kakvu saradnju sa Srbima, pa makar ona bila pragmatično motivisana interesima hrvatskog puka u BiH. Jedan od veterana tog antisrpskog kursa Stipe Mesić je, u svom dobro poznatom stilu, razgovore u Zagrebu nazvao „nastavkom Karađorđeva“, aludirajući na nekadašnje sastanke Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana na kojima je, kako su neki tendenciozno tvrdili, „deljena Bosna i Hercegovina“.
Dodik je u intervju „Večernjem listu“ objasnio članu poslednjeg Predsedništva SFRJ kako on i njegovi domaćini ovaj put u Zagrebu „nisu ništa crtali (na mapama)“, ali nismo sigurni da je tim odgovorom umirio čoveka koji već decenijama strahuje da Srbija ne pređe Drinu.
Od odgovora Mesiću je, ipak, mnogo značajnija njegova poruka upućena Bošnjacima u kojoj je – iskoristivši Izetbegovićevu izjavu o „teroru manjine“ – saopštio da „pripadnici većinskog naroda, ukoliko žele opstanak BiH, moraju dati mnoge koncesije (drugim narodima)“. Ako, međutim, i dalje budu insistirali na realizaciji „građanske priče“, zagovornici unitarne Bosne bi se, prema mišljenju najuticajnijeg političara RS, mogli suočiti s „verovatnim scenarijem“ u kome bi predstavnici Srba i Hrvata „doneli zajedničku deklaraciju i zatražili da izađu iz BiH“.
Ocenio je i da su pretnje ratom koje dolaze iz Sarajeva (u slučaju secesije) „samo floskule kojima Bošnjaci žele da zaplaše strance“. Podsetio je da, prema dejtonskom ustavu, upotreba vojske nije moguća bez saglasnosti Predsedništva BiH, dok policijske snage iz jednog entiteta ne mogu prelaziti u drugi. Ovi argumenti bez sumnje imaju težinu, pa, ipak, verujemo da državnik iz Laktaša kao realan političar ne odbacuje potpuno mogućnost da Bošnjaci – ukoliko za to dobiju savet i podršku nekog od moćnih međunarodnih zaštitnika – ponovo krenu ratnom stazom kako bi iznenadnim vojnim udarom (a koristeći činjenicu da su sve fabrike vojne industrije sada na teritoriji njihovog entiteta) pokušali da slome RS.

NEZADOVOLJSTVO SARAJEVA No vratimo se Dodikovoj poseti Zagrebu na koju su bošnjački politički krugovi reagovali poput bika koji vidi crvenu maramu u areni. Šefik Džaferović je zapretio Hrvatskoj da će se „suočiti sa posledicama“, Hrvat „bosanske orijentacije“ Željko Komšić izrekao je notornu laž kako je Milanović, „uz Lukašenka, jedini predsednik neke države koji je primio Dodika“, dok je SDA u svom saopštenju naglasila da je „izuzetno štetno da predsednik Hrvatske ignoriše poziv Predsedništva BiH za razmenu poseta, a istovremeno prima čoveka koji neprestano preti podelom BiH, blokira evroatlantski put zemlje, te vređa Bošnjake i Hrvate“.
Da bi se smirile strasti, u Hrvatsku je uskoro pozvan Bakir Izetbegović. „Prvi od Bošnjaka“ je, međutim, u Zagreb – u skladu s odlukom domaćina da o bosanskim problemima razgovara s najuticajnijim nacionalnim liderima – stigao u društvu Hrvata Dragana Čovića, a primio ga je samo premijer Plenković.
Susret s Milanovićem je, prema tvrdnjama riječkog „Novog lista“, izostao zbog prethodnog Bakirovog bezuspešnog insistiranja da predsednik Hrvatske pre njega primi Džaferovića, kao člana Predsedništva BiH. U gradu na Miljacki su oni koji ne podržavaju bezrezervno svaki potez šefa SDA ovaj sastanak doživeli kao „poniženje za državu BiH“, pa je tako Radio Sarajevo ocenio da je „Izetbegović u Zagrebu smišljeno sveden na poglavicu jednog od tri plemena koji je u društvu sa Plenkovićem i Čovićem izgledao kao da je priveden na razgovor“.

REVIZIJA DEJTONA Nakon što je predsednik Milanović poručio da Hrvatska „ne podržava jednostranu promenu Dejtona“, premijer Plenković je sa govornice Generalne skupštine Ujedinjenih nacija saopštio svetu da njegova država smatra da je „došlo vreme za reviziju sporazuma potpisanog pre četvrt veka u Ohaju“. Uz pretpostavku da je ova premijerova poruka na liniji predsednikovog protivljenja jednostranom menjanju ustava BiH, nameće se nekoliko pitanja. Kako Zagreb zamišlja da ostvari neophodni konsenzus zainteresovanih strana, a pre svih tri naroda u BiH, za realizaciju željenog cilja, i da li njegova inicijativa za reviziju Dejtona ima skromnije domete (donošenje novog izbornog zakona, za šta nije potrebna promena ustava) ili teži realizaciji radikalnijih planova kao što je formiranje hrvatske federalne jedinice u nekadašnjoj centralnoj jugoslovenskoj republici? Najzad, da li je korišćenje „NATO aduta“, tačnije, pretnja Zagreba da neće podržati prijem BiH u Severnoatlantsku alijansu sve dok je ona „neusklađena država“ dovoljno jak argument da slomi otpor Bošnjaka, pogotovo što u Hrvatskoj dobro znaju da od prijema suseda u zapadni vojni savez nema ništa dok se tome protivi Banjaluka?
Milorad Dodik jeste svojom posetom glavnom gradu Hrvatske posvađao Zagreb i Sarajevo, ali su suštinski razlozi za sadašnje loše odnose između nekadašnjih partnera u razbijanju Jugoslavije mnogo dublji. Kada bi, što u ovom trenutku izgleda malo verovatno (ali ne i nemoguće), Bošnjaci, pod jakim međunarodnim pritiskom, pristali da zadovolje apetite manjeg federalnog partnera, Mostar i Zagreb bi gotovo izvesno promenili politiku u bosanskom trouglu. Jednostavno, u stratešku računicu Hrvatske i njenih zapadnih prijatelja nikako se ne uklapa cepanje BiH (makar ono omogućilo tamošnjim, pre svega hercegovačkim Hrvatima da se pripoje matici) i „prelazak Srbije preko Drine“, pa zato u „lijepoj njihovoj“ teže da reformišu dejtonski protektorat u „sređenu državu“ koja će, baš kao i njen zapadni sused, pre ili kasnije postati član NATO-a. Tih ambicija Zagreba je, verujemo, svestan i nedavni gost Milanovića i Plenkovića iz Banjaluke, zbog čega i neće težiti realizaciji nerealnih ciljeva u saradnji s ovim „partnerom“.