Како је Србин посвађао Хрвате с Бошњацима

Одлука челника Хрватске да позову у посету српског члана Председништва БиХ изазвала је жестоке реакције Бошњака, који су, међутим, претходним негативним изјавама Бакира Изетбеговића на рачун најмалобројнијег народа дејтонске творевине и сами знатно допринели оваквом потезу кључних људи „лијепе њихове“

Што се више приближава 25. годишњица Дејтонског мировног споразума, потписаног 21. новембра 1995. у америчкој ваздухопловној бази у Охају, све су већа различита тумачења његовог садржаја од стране заинтересованих, баш као и дијаметрално супротни погледи на будућност овог уставног документа који у државној заједници држи три народа и два ентитета на простору некадашњег Босанског пашалука. Док Република Српска брани „слово Дејтона“ и инсистира на повратку у њему добијених, а касније од стране високих представника отетих надлежности, Хрвати желе ревизију овог споразума како би стекли заштиту од мајоризације Бошњака и, вероватно, властиту федералну јединицу. За најбројнији народ БиХ и њихове стране заштитнике Дејтон је баласт који спречава стварање унитарне Босне, па теже да га потпуно обезвреде кроз форсирање „духа Дејтона“ или да га – што је с тачке њихових интереса још пожељније – и формално замене новим „савременим уставом“ који ће решења из 1995. послати у историју.

САСТАНАК У ЗАГРЕБУ У контексту ових разлика треба посматрати и најновија дешавања на политичкој сцени БиХ чији је важан актер, нимало случајно, била и суседна заинтересована држава, Хрватска, иначе један од гараната Дејтонског споразума.
У Загребу су 16. октобра угостили Милорада Додика који је – што такође има специфичну тежину – водио разговоре с оба најважнија човека „лијепе њихове“, председником Зораном Милановићем и премијером Андрејом Пленковићем.
При томе није толико суштински битно што су домаћини тврдили да је гост позван у Загреб као „представник српског народа из Босне и Херцеговине“, док је, по државнику из Лакташа, састанак имао „карактер радне посете члана Председништва БиХ“.
Много су важније суштина разговора између лидера Републике Српске и његових партнера с Пантовчака и Банских двора, те чињеница да је Додикова посета изазвала жестоке негативне реакције бошњачког Сарајева, које је, иначе, било унапред обавештено о сусрету у Загребу.

ПРЕТЊЕ БАКИРА ИЗЕТБЕГОВИЋА А треба имати у виду и да су одлуци челника западног суседа БиХ да позову у госте српског члана Председништва дејтонске творевине, можда не одлучујуће али сигурно значајно, допринеле и претходне изјаве „првог од Бошњака“ које су за Загреб представљале кап која је прелила чашу. Бакир Изетбеговић је, наиме, запретио да ће Хрватима у БиХ, уколико и даље буду инсистирали на својим правима, гласачи из редова најбројнијег народа на наредним изборима, „уз Жељка Комшића, наметнути представнике и на другим нивоима власти“, али и најавио како ће се „Бошњаци у скорој будућности у Федерацији БиХ морати изборити за престанак диктатуре мањине над већином“.
Хрвати, дакле, нису за најутицајнијег бошњачког политичара конститутивни и равноправан народ, како пише у дејтонском уставу, већ само национална мањина с којим се државна већина може обрачунавати по својој вољи. Нема никакве сумње да су Алијин мали и његови истомишљеници овакав статус у перспективи наменили и, од Хрвата знатно бројнијим, Србима, само им је потребно да претходно укину Републику Српску која спречава трансформацију Влаха у националну мањину.

НЕЗАОБИЛАЗНИ ФАКТОР После оваквих претњи јасно је да су два највиша фактора хрватске власти постигла консензус о томе да је, због заштите угрожених интереса сународника у БиХ, потребно разговарати с неким (како су саопштили извори из Милановићевог кабинета) ко некога представља у БиХ и од кога зависи постизање договора.
Такав незаобилазни фактор у настојању да се пронађе решење којим би Хрвати повратили статус равноправног народа – а у првом реду прогурали доношење новог изборног закона и тако онемогућили Бошњацима да им и даље бирају представнике – био је, наравно, гост из Бањалуке. Он је најпре, у раније договореном сусрету с председником Хрватске на Пантовчаку, разговарао о непоштовању права народа из Дејтонског споразума, да би затим, пошто је утаначен и сусрет с премијером у Банским дворима, поред политичких, разматрао и теме као што су даље саобраћајно повезивање две државе (изградња моста код Градишке) и проблем складиштења нуклеарног отпада на подручју Трговинске горе.
Уз уважавање значаја осталих тема, извесно је да су у центру пажње били политички проблеми. А да је у размени мишљења о њима, бар кад је у питању стање у БиХ, постигнут висок степен сагласности, може се закључити из саопштења Милановићевог кабинета. У њему се, поред већ добро познате фразе да је „интерес Хрватске стабилна и функционална БиХ“, те инсистирања на „осигурању једнаких права Хрвата у овој држави“, посебно по значају издваја део у коме службени Загреб (додуше само преко свог председника) поручује како „неће подржати иницијативе у смеру једностране ревизије Дејтонског споразума, која би угрозила мир и стабилност у БиХ и југоисточној Европи“.
Ако би се правилно читали ови редови, наравно уз претпоставку да је Хрватска заиста спремна да испуни обећање свог председника, могло би се са задовољством констатовати да ова НАТО чланица не намерава да – како неки хипотетички најављују – учествује у акцији која би војним средствима „сахранила“ мировни уговор из 1995. године и радикално променила садашње етничке мапе БиХ.

НАСТАВАК КАРАЂОРЂЕВА Не треба да изненађује што је Додикова посета дочекана на нож од стране оних политичких и медијских кругова Хрватске који не желе било какву сарадњу са Србима, па макар она била прагматично мотивисана интересима хрватског пука у БиХ. Један од ветерана тог антисрпског курса Стипе Месић је, у свом добро познатом стилу, разговоре у Загребу назвао „наставком Карађорђева“, алудирајући на некадашње састанке Слободана Милошевића и Фрање Туђмана на којима је, како су неки тенденциозно тврдили, „дељена Босна и Херцеговина“.
Додик је у интервју „Вечерњем листу“ објаснио члану последњег Председништва СФРЈ како он и његови домаћини овај пут у Загребу „нису ништа цртали (на мапама)“, али нисмо сигурни да је тим одговором умирио човека који већ деценијама страхује да Србија не пређе Дрину.
Од одговора Месићу је, ипак, много значајнија његова порука упућена Бошњацима у којој је – искористивши Изетбеговићеву изјаву о „терору мањине“ – саопштио да „припадници већинског народа, уколико желе опстанак БиХ, морају дати многе концесије (другим народима)“. Ако, међутим, и даље буду инсистирали на реализацији „грађанске приче“, заговорници унитарне Босне би се, према мишљењу најутицајнијег политичара РС, могли суочити с „вероватним сценаријем“ у коме би представници Срба и Хрвата „донели заједничку декларацију и затражили да изађу из БиХ“.
Оценио је и да су претње ратом које долазе из Сарајева (у случају сецесије) „само флоскуле којима Бошњаци желе да заплаше странце“. Подсетио је да, према дејтонском уставу, употреба војске није могућа без сагласности Председништва БиХ, док полицијске снаге из једног ентитета не могу прелазити у други. Ови аргументи без сумње имају тежину, па, ипак, верујемо да државник из Лакташа као реалан политичар не одбацује потпуно могућност да Бошњаци – уколико за то добију савет и подршку неког од моћних међународних заштитника – поново крену ратном стазом како би изненадним војним ударом (а користећи чињеницу да су све фабрике војне индустрије сада на територији њиховог ентитета) покушали да сломе РС.

НЕЗАДОВОЉСТВО САРАЈЕВА Но вратимо се Додиковој посети Загребу на коју су бошњачки политички кругови реаговали попут бика који види црвену мараму у арени. Шефик Џаферовић је запретио Хрватској да ће се „суочити са последицама“, Хрват „босанске оријентације“ Жељко Комшић изрекао је ноторну лаж како је Милановић, „уз Лукашенка, једини председник неке државе који је примио Додика“, док је СДА у свом саопштењу нагласила да је „изузетно штетно да председник Хрватске игнорише позив Председништва БиХ за размену посета, а истовремено прима човека који непрестано прети поделом БиХ, блокира евроатлантски пут земље, те вређа Бошњаке и Хрвате“.
Да би се смириле страсти, у Хрватску је ускоро позван Бакир Изетбеговић. „Први од Бошњака“ је, међутим, у Загреб – у складу с одлуком домаћина да о босанским проблемима разговара с најутицајнијим националним лидерима – стигао у друштву Хрвата Драгана Човића, а примио га је само премијер Пленковић.
Сусрет с Милановићем је, према тврдњама ријечког „Новог листа“, изостао због претходног Бакировог безуспешног инсистирања да председник Хрватске пре њега прими Џаферовића, као члана Председништва БиХ. У граду на Миљацки су они који не подржавају безрезервно сваки потез шефа СДА овај састанак доживели као „понижење за државу БиХ“, па је тако Радио Сарајево оценио да је „Изетбеговић у Загребу смишљено сведен на поглавицу једног од три племена који је у друштву са Пленковићем и Човићем изгледао као да је приведен на разговор“.

РЕВИЗИЈА ДЕЈТОНА Након што је председник Милановић поручио да Хрватска „не подржава једнострану промену Дејтона“, премијер Пленковић је са говорнице Генералне скупштине Уједињених нација саопштио свету да његова држава сматра да је „дошло време за ревизију споразума потписаног пре четврт века у Охају“. Уз претпоставку да је ова премијерова порука на линији председниковог противљења једностраном мењању устава БиХ, намеће се неколико питања. Како Загреб замишља да оствари неопходни консензус заинтересованих страна, а пре свих три народа у БиХ, за реализацију жељеног циља, и да ли његова иницијатива за ревизију Дејтона има скромније домете (доношење новог изборног закона, за шта није потребна промена устава) или тежи реализацији радикалнијих планова као што је формирање хрватске федералне јединице у некадашњој централној југословенској републици? Најзад, да ли је коришћење „НАТО адута“, тачније, претња Загреба да неће подржати пријем БиХ у Северноатлантску алијансу све док је она „неусклађена држава“ довољно јак аргумент да сломи отпор Бошњака, поготово што у Хрватској добро знају да од пријема суседа у западни војни савез нема ништа док се томе противи Бањалука?
Милорад Додик јесте својом посетом главном граду Хрватске посвађао Загреб и Сарајево, али су суштински разлози за садашње лоше односе између некадашњих партнера у разбијању Југославије много дубљи. Када би, што у овом тренутку изгледа мало вероватно (али не и немогуће), Бошњаци, под јаким међународним притиском, пристали да задовоље апетите мањег федералног партнера, Мостар и Загреб би готово извесно променили политику у босанском троуглу. Једноставно, у стратешку рачуницу Хрватске и њених западних пријатеља никако се не уклапа цепање БиХ (макар оно омогућило тамошњим, пре свега херцеговачким Хрватима да се припоје матици) и „прелазак Србије преко Дрине“, па зато у „лијепој њиховој“ теже да реформишу дејтонски протекторат у „сређену државу“ која ће, баш као и њен западни сусед, пре или касније постати члан НАТО-а. Тих амбиција Загреба је, верујемо, свестан и недавни гост Милановића и Пленковића из Бањалуке, због чега и неће тежити реализацији нереалних циљева у сарадњи с овим „партнером“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.