Издаваштво у време пандемије

фото: paul povoroznuk / unsplash

Криза, самоћа и 210 секунди:

На примеру издаваштва види се сав трагизам живота у градовима – који је трагизам зато што се никако не може избећи или изменити: чувајући себе и друге од заразе, гурнули смо своје комшије и суграђане који живе од књиге на ивицу егзистенције. Бити књижар данас значи бити ковид-безбедан – јер ти нико не прилази – и бити на ивици материјалног опстанка – јер је пандемија вируса изнова оголила колико су живот и ризик нераздруживо скопчани

Издавачко-књижарска сцена у Србији, до пре само неколико месеци најразвијенија у „региону“, готово је збрисана за првих 10 дана ванредног стања у марту ове године. Истина, размере кризе које су погодиле издавачки сектор не могу се још увек сагледати у потпуности, тим пре што се широм Србије и даље троше вишкови пара, заостали од нереализованих летовања, помоћи државе и сл., али ствари дефинитивно више неће бити као што су биле.

ДВОСЛОЈНА МАСКА Најбољи показатељ кризе јесте јадиковање за оним видовима књижевног живота који су и иначе били у кризи док је све било „нормално“ – трибинама и Београдским сајмом књига. За разлику од златног времена књижевних трибина, када се на њих ишло не само због књиге већ због слободе којом је књижевност зрачила када је другде није било (што значи да се књижевност није читала само ње ради), у 21. веку књижевне вечери, изузев оних на којима гостују најпопуларнији писци, постале су нека врста анахроних друштвених догађаја који ретко успевају да подсете на своју праву сврху. Међутим, и такви какви су, ови догађаји имали су своју улогу у динамици књижевног живота, а превасходно у вишеслојној комуникацији – на трибинама су се књиге продавале, о њима се причало, аутори су могли да потпишу књиге, могли сте да им се обратите итд… Међутим, са епидемијом вируса корона трибине су покривене двослојном маском друштвене одговорности и бриге за јавно здравље – па се нису одржавале ни преко лета, када је објективно било услова да се оне изместе у отворен простор. Једноставно, књижевна сезона почиње на јесен и мало ко се трудио да тако нешто промени.
Сајам књига, као жижа књижевног живота и његова слика у малом, посебна је прича. Годинама уназад издавачи који претендују и на одређену врсту мисије у књижевном животу јавно критикују његову комерцијалну страну – међутим сада, када Сајма неће бити, испоставља се да је та његова комерцијална страна готово недостижни идеал. У читавој Европи отказују се или реорганизују велики сајмови књига, па је и овде било различитих предлога да се он колико-толико компензује различитим фестивалима књиге на отвореном, продајом на уличним штандовима и сл., али ништа од тога, поготово када нема заједништва међу издавачима и књижарима, неће моћи да надомести ни материјалну ни симболичку вредност Међународног београдског сајма књига. Приход са Сајма, без обзира на високе трошкове потребне за квалитетно учешће, важна је ставка у годишњем економском плану издавача и ове године неће бити лако да се надомести.

ЗАМИРАЊЕ КЊИЖАРСКОГ ЖИВОТА Први и основни проблем јесте био замирање књижарског живота, јер су књижаре за време ванредног стања, све до првих летњих месеци, биле сабласно празне. У Србији се и даље преко 50% свих књига, а код неких издавача и знатно више, прода управо у књижарама јер једино оне омогућавају физички контакт са књигом пре куповине, а то је задовољство које се ничим другим не може заменити нити надоместити. Управо је тај физички осећај блискости развејала епидемија. Морали смо држати дистанцу, а мирис штампарске боје и папира кроз маску не пролази – сем тога, помислио би освешћени грађанин, ко зна ко је све то листао? Због тога се на примеру издаваштва види сав трагизам живота у градовима – који је трагизам зато што се никако не може избећи или изменити: чувајући себе и друге од заразе, гурнули смо своје комшије и суграђане који живе од књиге на ивицу егзистенције. Бити књижар данас значи бити ковид-безбедан – јер ти нико не прилази – и бити на ивици материјалног опстанка – јер је пандемија вируса изнова оголила колико су живот и ризик нераздруживо скопчани.
Шта онда издавачима и књижарима преостаје, ако већ нико не жели или не сме да им приђе? Да сами допру до читалаца и њиховог слободног времена. Да би књига ипак нашла пут до приватног простора људи, једино решење је било да се искористи нешто што већ насељава приватни простор свих нас – интернет. Многе млађе издавачке куће брзо су се окренуле интернет-продаји и у приличној мери успеле да надоместе губитке и стабилизују пословање, па се од августа све чешће, испрва бојажљиво, појављују нова издања. То, међутим, показује да је на делу жестока и сурова лекција из борбе за преживљавање на тржишту: потребно је у изузетно кратком року радикално променити начине комуникације са купцима, унапредити до максимума интернет-продају и присуство на друштвеним мрежама, и планирати изнова издавачку јесен – са новим насловима, али без Сајма.
Да ли ће издавачи у Србији преживети ово? Завидан број издавачких кућа нужда је натерала да постану креативнији у свом наступу према читаоцима, тим пре што, уколико се разуме на правилан начин, интернет пружа могућности које пре нису биле доступне издавачима. Информације о књизи можете послати плаћеном вибер поруком, различитим огласима преко друштвених мрежа, плаћеним огласима у претраживачу, слањем мејлова и на низ других начина који омогућавају готово непрекидну комуникацију са читаоцима, од тренутка када се пробуде па све до касних ноћних сати. Срећом по српску културу, међу издавачима у Србији има довољно предузимљивих уредника који су успели да се прилагоде условима пословања на интернету, али за немало некомерцијалних издавача овај изазов је био превелик. Навикнути на одређени посткомунистички рефлекс у пословању, неке куће пандемија је затекла без адекватног сајта, без решених канала доставе, начина наплате и сл. па је државна помоћ, опет нажалост, једини начин да се њихово дело сачува.

фото: engin akyurt / unsplash

ДИГИТАЛНИ СВЕТ И НОВА ОСЕЋАЈНОСТ Детаљнија експликација о томе који су издавачи успели да се стабилизују а који не заклонила би поглед са суштине промене коју је пандемија унела у књижевни живот. Уместо живог сусрета, са писцима, критичарима, књижевним амбијентом који твори једна књижара, у којој разгледајући наслове читалац учествује у једном од најинтимнијих чинова суочавања са собом, одговарајући на питање коју књигу највише жели – сада су пред нама дигиталне информације. У дигиталном свету књигу је могуће прелистати кликом миша или превлачећи екран прстом, могуће је слушати видео или аудио предавање њеног аутора, могуће је бесплатно преузети одломке, читати рецензије, садржај, али непосредности више нема. Чак је могуће, уколико то радна динамика издавача омогућава, разговарати са неким запосленим путем чета. Али одлучујући се да ли ћете купити неку књигу или не, нећете имати никакву емоцију пренету од живог човека, никакав разговор неће вас навести да завирите међу корице књиге за коју сте заинтересовани већ се цео књижевни живот одвија у самоћи. Као што ћете у самоћи читати, јер другачије и не може, у самоћи ћете и учествовати у књижевности: сами у соби, ако не и у кући, гледаћете интернет-трибину или видео-снимке. Сами у соби читаћете о књигама, сами ћете попунити интернет-наруџбеницу и сами ћете сачекати курира да вам књиге донесе.
Да ли је овај процес неповратан? Да ли ће, једном када се пандемија заврши, неко моћи да ход историје врати уназад и поново се врати у начин књижевне егзистенције пре доминације интернета? Нико са сигурношћу то не може да каже, а искуство показује супротно: гледајући укупне социолошке тенденције и убрзану атомизацију друштва, пандемија је само убрзала већ започете процесе. Културни живот, а то се одлично види у књижевности, све мање ће бити ствар заједнице, а све више ствар појединаца – који више неће бити учесник једног догађаја, макар и пасиван, већ конзумент чији ће укупан допринос култури трајати онолико колико траје његово интересовање на мрежи. Просечно време које читалац проведе на једном сајту је три и по минута, за које време он погледа један, а максимално три садржаја. Шта се о књигама може рећи за 210 секунди? Од одговора на ово питање зависи, у социолошком смислу, будућност српске књижевности.

Свет на раскршћу: Мисија културе у посткорона епохи
Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије, – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *