ЕВРОПСКИ СТРАХ ОД ВИРУСА ЗСО 13

ДИЈАЛОГ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ

Док смо пре скоро месец дана били сведоци потпуне препотенције Беле куће оличене пре свега у начину на који је амерички председник примио представнике Београда и Приштине, сада смо сведоци импотенције с којом званични Брисел покушава да одглуми некакву посредничку улогу. Истовремено, док Београд не пропушта прилику да истакне своју спремност на компромис, Приштина исијава бесловесност кроз очекивање да сви треба да буду посвећени само испуњавању њених хирова

Потписивање Бриселског споразума пре скоро седам и по година, 19. априла 2013, изазвало је истинску и безрезервну радост само једне од три стране укључене у преговоре. Док је косовским Албанцима договорено било недовољно, пошто њих занима само „међусобно признање“, српска страна се бринула како ће утапање „паралелних српских институција“ у косовски законски оквир у замену за формирање Заједнице српских општина бити прихваћено у домаћој јавности. Радост се могла видети само на лицима европских функционера и бирократа. И то не баш свих. Тадашња висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност, баронеса Кетрин Ештон била је пресрећна због „историјског пробоја“ у односима Београда и Приштине и то не без разлога – то јој је био први какав-такав успех у читавој дотадашњој политичкој каријери, а не само у оној бриселској. „Економист“ ју је, на пример, по именовању на функцију шефа европске дипломатије, описао као потпуног анонимуса безначајног политичког искуства који никада ни за шта није демократски изабран.
Засијала је у том тренутку Ештонова, јер је успела да пронађе некакво оправдање за своје постојање и високу комесарску уплату. Засијала је и Европска унија, јер је успела да оправда притисак за пребацивање процеса за решавање питања Косова и Метохије са Уједињених нација под своје окриље, а и да себи да на некаквом спољнополитичком значају.

[restrict]

БРИСЕЛСКИ ПИР Данас, седам година касније, постало је, међутим, већ потпуно јасно да су европски успеси везани за Косово из априла 2013. и августа 2015. били Пирове победе које ће свега неколико година касније показати потпуну европску немоћ. Баш као и споразум о иранском нуклеарном програму чије је темеље у име ЕУ поставила такође Кетрин Ештон, новембра 2013, и који је званично потписан јула 2015. а практично поништен америчким повлачењем 2018.
Кажемо Пирова победа јер су европска надменост и самоувереност, који су били толико очигледни и доминантни те 2013. године, до сада потпуно нестали и преточени су у слику крајње немоћи, док се Бриселски споразум враћа да као дух, или, с обзиром на актуелну ситуацију, као вирус прогања еврократе. Ствар је једноставна – европска надменост појачана до нивоа препотентности пресељена је у Белу кућу, која се, упркос подривању и изнутра и споља, показала довољно јаком и агилном да оствари своје интересе, што ЕУ очито више не може.
Није Европска унија била у стању да обнови преговарачки процес прекинут суманутом одлуком Приштине да уведе таксе од сто одсто на производе из Србије. То је учинио Вашингтон обарањем чак две владе у Приштини (што је, такође, прошло уз доста гласно негодовање из Брисела и Берлина). Европској унији је потом утеран страх у кости иницијативом о сусрету Александра Вучића и Хашима Тачија у Белој кући и то, како ће се показати, с разлогом. Иако су у јуну макијавелистичким маневрима са објављивањем предлога оптужнице за ратне злочине против Тачија америчка дубока држава, Брисел и Берлин успели да одложе преговоре под америчком капом, нису успели и да их откажу, па су се највиши представници Београда и Приштине почетком септембра и нашли у Белој кући како би у Овалном кабинету потписали некакав „споразум“, чија садржина свакако више одговара Вашингтону и Доналду Трампу него било коме другоме, изузимајући Израел.
Улажући огромне напоре, Брисел је успео да и за себе избори део колача дијалога, али деловало је као да то пре ради из потребе да се такмичи са Сједињеним Државама, односно Трампом, него из искрене жеље да се пронађе решење за проблем који му је одлуком Генералне скупштине УН дат на бригу. И онда се поново показало да Брисел није у стању да игра улогу коју је на себе преузео и да нема снаге за адекватно посредовање у дијалогу.

ЛАЈЧАКОВА САМОИЗОЛАЦИЈА Специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак најпре је најавио наставак техничких разговора двеју делегација 24. септембра истичући да се неће разговарати о коначном испуњавању једине обавезе косовских Албанаца преузете потписивањем Бриселског споразума 2013, јер „једна страна није још спремна за разговор“, али да ће о томе морати да буде речи у оквиру предстојећег свеобухватног споразума о нормализацији односа Београда и Приштине. Више је јасно о којој се то страни ради не само из хистеричног реаговања високог функционера Самоопредељења Хакија Абазија, који је пожурио да објасни да „Косово није страна него независна држава“, већ и из тога што је српска страна (која с том именицом нема проблем, јер не мора да доказује своју државност) поновила неопходност разговора о формирању ЗСО.
Суочен с одбијањем једне стране да разговара о ЗСО, и инсистирањем друге да се о томе разговара, Лајчак се одлучио за гурање главе у песак и проблема под тепих, па је дан после најаве наставка дијалога тај дијалог отказао под изговором претње ковида 19. „Због опрезности у вези са ковидом 19, састанак дијалога заказан за понедељак идуће недеље биће одложен“, навео је Лајчак на твитеру 25. септембра.
Ова објава је изазвала лавину спрдње на овој друштвеној мрежи (у којој подједнако учествују и српски и албански твитераши), али и озбиљне званичне критике. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић, који је као тадашњи премијер и потписао Бриселски споразум 2013, с правом је изразио сумњу у истинитост званичног изговора за отказивање састанка. „Ако је корона сада била разлог одлагања, шта је било разлог седам година да се одлаже формирање Заједнице српских општина и докле планирају да одлажу? Како мисле да изгледа дијалог, стално да разговарамо о томе, а да се оно што је потписано никад не реализује“, рекао је Дачић за РТС.
Заиста је питање шта ће сада Лајчак, Брисел, Берлин и други чинити? Не могу се довека крити иза епидемије, а не могу ни да организују дијалог чији ће једини резултат бити огољавање њихове немоћи да обезбеде да договорено буде и спроведено. На тај начин се само трансформишу из „глувонемог медијатора“, како их је окарактерисао Дачић, у „импотентног медијатора“.

[/restrict]