Епидемија је контролисано средство за политичке обрачуне

Шта поручује „Тотално под контролом“

Иако је нови документарац „Тотално под контролом“ славног аутора Алекса Гибнија прича о цивилизацијској трагедији једног великог народа и веома моћне земље која се под бременом микроскопског непријатеља нашла на коленима, овај филм је пре свега памфлет против Трамповог режима. Дакле, треба се изборити с налетом потресних призора, али и невероватних глупости које су чинили и говорили људи на најзначајнијим позицијама за борбу против ове пошасти

Oсвајач бројних награда, па и Оскара, њујоршки синеаста Алекс Гибни, за сектор напредне демократске неолибералне америчке „елите“, одавно је доказани критичар свега што се по начелима новог либералног поретка може и мора сматрати назадним у Америци. Оскара је освојио критикујући у филму „Такси до тамне стране“ (Taxi to the Dark Side) тајне затворе у којима су брутално испитивани терористи и сви они који су у том смислу били сумњиви. Снимио је и филм о чувеном финансијском скандалу око, чинило се, моћне компаније „Енрон“, чиме је заправо критиковао опасни лажни систем вредности у савременој америчкој економији, ако се она уопште може тако назвати (за шта је био номинован за Оскара). А да не може још је боље доказао, мада овај пут колатерално, без намере да се нападне сам систем, његов најновији рад, документарац о првим месецима епидемије короне у Сједињеним Државама назван „Тотално под контролом“ (Totally Under Control), по речима које је председник Трамп најчешће упућивао свом народу у почетку епидемије тврдећи да нема никаквог разлога за бригу јер је све „тотално под контролом“.

Увод у трагедију која и даље траје

Од коментара да короне уопште нема, преко „проћи ће до пролећа“ и поменуте умирујуће поруке о контроли која је све само не умирила народ, дошло се до заразе што и даље букти, а однела је хиљаде живота и потпуно девастирала америчку економију, урушила здравствени систем и нанела штете читавом друштву и производи несагледиве даље последично-узрочне последице. Гибни је овим документарцем, додуше, стао на месту на коме је Трамп обзнанио да и он има корону. Дакле, описан је увод у трагедију и понуђени су могући одговори о питању њене размере која, тврди Гибнијев филм, није морала да буде толика. Напротив. Земља која се до епидемије дичила да има све најбоље, најбогатије, најсавршеније на свету, што је ваљда подразумевало и здравствени систем и уопште разрађену структуру одбране од свега укључујући и овакву пошаст, прошла је убедљиво најгоре на планети. Заправо, и даље пролази. Није крај страдањима. А за сва страдања која нису смела, а ни морала да буду оволика, Гибни је оптужио Трампа и његову администрацију неспособних полтрона. Мада, ко уме да докучи и нешто више од онога што је у филму изречено, Гибни је осим Трампа нехотично оптужио и грамзиви корпоративни капиталистички систем Америке иако му то свакако није била намера. До тога се долази дедукцијом и размишљањем о поменутом узрочно-последичним низу ствари које су довеле до текуће америчке трагедије у рангу библијског погрома. Предузетнички либерални капитализам, за који се у „нормалним“ околностима Гибни и интелектуална елита око њега залажу, јесте у спрези с грамзивошћу корпорација, чији су интереси свакако били у игри приликом доношења лоших одлука у првим данима и недељама заразе короном широм Сједињених Држава, а произвели су стање које је било све само не под тоталном контролом. Опортунизам, мешетарење, полтронство, незнање, нефункционална бирократија, непоштовање науке, а, опет, унутар саме науке, неслагање, суревњивост и арогантност, као и потпуно за овакве изазове недорасли систем здравствене заштите, с Трамповим политичким играма и лажима на челу, и очигледном његовом необавештеношћу (најблаже речено), резултовали су катастрофалним исходом и на здравственом и на економском плану. Све је то и те како видљиво у филму који је, што је такође очигледно, буквално од првог кадра, снимљен као обрачун с Трампом уочи нових избора. Иако је „Тотално под контролом“ прича о цивилизацијској трагедији једног великог народа и веома моћне земље која се под бременом микроскопског непријатеља нашла на коленима, овај филм је пре свега памфлет против Трамповог режима. Дакле, треба се изборити с налетом потресних призора, али и невероватних глупости које су чинили и говорили људи на најзначајнијим позицијама за борбу против ове пошасти и при томе још некако разлучити шта је од свега добронамерна критика заснована на чињеницама, а шта политичко обрачунавање.

Лицитација лудила

Занимљиво је да је тим одговоран за припрему земље од оваквих недаћа не тако давно пре него што је избила епидемија короне извео симулацију заразе готово истоветног тада имагинарног вируса, а чиме је Гибни одлучио да нас уведе у причу свог филма. Резултати те симулације били су погубни и касније у пракси, у стварној епидемији, показали су се тачним! До најмањег детаља. Дакле, Америка је имала прилике да се најбоље од свих припреми за овакав проблем, а прошла је најгоре јер није поштовала резултате истраживања и на основу њих савете сопствених стручњака. Тако бар тврде Гибнијеви саговорници, углавном дисиденти који су били део Трампове администрације па су одбачени из разних разлога, а онда су постали интелектуална елита либералне Америке чија је сада једина сврха постојања борба против Трампа. На њиховој страни су страшни бројеви које они, међутим, користе као политички аргумент. Чињеница да је до сада од последица заразе короном Америка изгубила близу 120 хиљада сународника (број умрлих стално расте) – а што је више, кажу, од укупног броја њихових војника који су погинули у Првом светском рату – свакако је веома озбиљан аргумент за сваку политичку расправу. Посебно у предизборним периоду. А то колико све те силне смрти заиста имају везе с вирусом није било занимљиво за Гибнија. Он се бавио – маскама! Да, највећи део документарца је заправо прича о недостатку маски, што је последица више разлога, чије је кумулативно деловање са осталим чиниоцима на борбу против епидемије довело до трагедије. Неколицина саговорника, чије су исповести испуниле наративни део филма, бави се трапавом и безобзирном трамповштином управо о питању маски. Као да би оне спречиле епидемију. Мада, судећи по тврдњама интервјуисаних стручњака, превентива је потпуно изостала, па је поређење с Јужном Корејом, која је дословно истог дана када и Америка имала први случај заражавања ковидом 19, а која је и без затварања земље и људи у карантин имала драстично мање жртава, управо, наводно, због савршене припремљености и одличне превенције, послужило као подлога за критику Трампове администрације. Мада, њих уопште није тешко критиковати. Гибни је свој документарац наративно водио уз помоћ кајрона с датумима. Дан по дан од почетка короне приказивао је шта су Трамп и одговорни радили, шта нису, какве су поражавајуће глупости изговарали, какве су промашаје, кашњења у делању, па и лагања нудили оболелој популацији. Чак и када се све то узме уз резерву и са одмаком, остаје врло горак утисак о одлукама које су доносили или су пропуштали да их донесу они којима је функција налагала да се носе с короном. Када већ помињемо маске, најбољи доказ лудила које је захватило систем јесте онај када су у помамној потрази за маскама на тржишту истовремено лицитирали понуде за њихову куповину надлежне организације и приватне компаније, које су покушале да их се домогну и, наравно, на том послу добро зараде. Државне организације су се такмичиле с приватним једни другима дижући цену на тој лицитацији лудила!
Наравно, Гибни није пропустио текући тренд друге Америке да ону прву, на власти, осуди и за расизам. Па је пред камерама значајан говорнички простор добио извесни здравствени радник пригодне „полубеле“ пути, који је осудио систем тврдећи да је највише оболелих међу тамнопутим Американцима и оним хиспано порекла. Белце је по њему корона расистички некако заобилазила. Трамп је као лидер свакако крив за све у својој земљи. Одговоран. Али да ли је он створио здравствени систем који је овако страшно колабирао под налетом епидемије? Наравно да није. Само га је наследио. Да ли је створио систем у коме се у сулудој трци за зарадом јури ћар и од болести, па и од смрти? У коме се лек који кошта десетак долара наплаћује оболелом четрдесет пута скупље? Наравно да није. Само га је наследио. Да ли је искористио медије (које је могао) да би лагао сународнике? Наравно да јесте. Да ли би исто учинио и било који демократа? Наравно да би. За гледање овог документарца, отуда, неопходан је критички одмак од обе стране. Негде у некој, делује, немогућој средини, на месту на коме се увек крила истина, можда ју је могуће наћи и у овом филму. Мада, пошто га одгледате баш ништа нећете сазнати што већ нисте знали. А то је неопростив пропуст сваког документарног остварења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *