Дарко Мацура (1952–2020) – Светом пронео славу народне свирале

Моба и Дарко Мацура 1994. фото: Милинко Стефановић

Велики свирач и певач одиграо је важну улогу у оснивању музичких група традиционалне музике у Београду (Моба и Кладенац), као и у реформи музичког образовања – увођење етно-музике у музичке школе. Током извођачке каријере сарађивао је са значајним именима музике Балкана

Tихо и скромно, без медијске помпе, крајем августа напустио нас је Дарко Мацура, велики свирач и певач традиционалне музике, али и градитељ инструмената и музички педагог значајног утицаја. Пореклом Крајишник из околине Обровца, ту се први пут срео са српским народним инструменталним звуком – дечје свирале (жир, пиштаљке од коре дрвета) и једноставније за одрасле (ћурлика, свирале). У Београду је завршио Музичку школу Станковић, одсек кларинет. Био је члан оркестра Министарства унутрашњих послова до пензионисања 1996. године. Инспирисан својим дечјим музичким искуством, постао је један је од најбољих српских свирача народних инструмената и врсни градитељ. У последњих 15 година Дарко Мацура се потпуно посветио усавршавању на више разних типова народних инструмената (жир, шупељка, кавал, цевара, фрула, окарина, рог, двојнице, шурле, дипле, гајде, диаулос, сопила, тамбура, гусле). Његов приступ је био креативан, па је понекад унапређивао инструменте – када појединим свиралама додаје нове отворе, када од рога ствара комбинацију фруле и окарине итд. Што се тиче интерпретације традиционалне музике, он није био само извођач него и композитор оригиналне музике инспирисане традиционалним звуком разних српских крајева, са високо индивидуалним музичким стилом. Наступао је у ношњи Крајине коју је сам направио.
Одиграо је важну улогу у оснивању музичких група традиционалне музике у Београду (Моба и Кладенац), као и у реформи музичког образовања – увођење етно-музике у музичке школе. Током извођачке каријере сарађивао је са значајним именима музике Балкана – Тодор Комазец, Благоја Ристовски, Светлана Стевић, Бокан Станковић, група Моба, Пјевачка дружина Светлане Спајић и други. У иностранству је имао запажене наступе, јер већ је сцена музике света била спремна и за егзотичне звуке Балкана и наше нематеријално културно наслеђе, које ће тек сада код нас доћи на дневни ред вишег нивоа заштите. Концерт у сарадњи са грчким, турским и либанским уметницима на међународном фестивалу Библос Медитеранео 2002, у склопу пројекта Атина-Бејрут, у часопису Дејли стар проглашен је за најинтересантнији допринос фестивалском програму.
Објавио је два самостална албума. Призивања: Српски дувачки инструменти, са вокалним и инструменталним нумерама изведеним на инструментима из разних крајева које насељавају Срби, објављен је 1994. за дискографску кућу Биљег ‒ балканско и словенско издаваштво у Београду. Године 2003. објављује диск Морлачки зов са 30 мелодија, народних али и својих ауторских остварења духовито осмишљених у народном духу. Дарко Мацура је освојио свој део светске славе, светски а наш, представљајући не себе него нашу нематеријалну културну баштину. Било би лепо да штафету преузму неки нови клинци.

О БИЉЕГУ ИЛИ – МИСЛИ ГЛОБАЛНО, ДЕЛУЈ ЛОКАЛНО

Биљег – Балканско и словенско издаваштво основао је Милинко Стефановић (један од најуспешнијих уметничких фотографа свих времена на подручју бивше СФРЈ) 1992. као издавачку кућу за ревитализацију српске етно-музике, заслужну за дебитантске албуме Светлане Стевић, Дарка Мацуре и групе Моба, као и многобројне концерте. Поред изворне музике Биљег је остварио промовисање српског стрипа у иностранству, као и више пројеката везаних за археологију у сарадњи са Свесловенским савезом и Српским археолошким друштвом.
Развој интернета инспирисао је код нас иницијативу да и српска култура, као што се догађа у свету, буде систематски представљена својим електронским библиотекама и презентацијама на глобалној мрежи. Овакав предлог су 1994. поднели Биљег и Књижевна реч по елаборату Зорана Стефановића, уредника у Биљегу, професионалног консултанта за примену интернета у култури и политици.
На првом Међубалканском фестивалу културе у Солуну 1995 – оснивачком скупу Балканске културне мреже – Биљег је организовао представљање српске културе путем симпозијума, концерата и изложби. Српски представници предложили су да интернет буде техничка платформа културног уједињавања Балкана, што је прихватило осам држава региона од Турске до Словеније. Пројекат је после почетног одушевљења застао због геополитичких и ратних догађања. Умрежавање Балкана се није догодило, али од 1997. пројекти Биљега су пребачени у мрежу дигиталних библиотека Пројекат Растко. Милинко Стефановић је преминуо 2012. не дочекавши да види како је његов Биљег део највећег српског електронског културног подухвата који обимом превазилази постојеће сличне словенске пројекте.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *