Црњански и европске вредности (други део)

Колико је словенство и српство у односима са западом Европе у текстовима Црњанског данас актуелно? Да ли је оно само слика једног времена или има неко значење и данас у време „европских интеграција“ и глобализацијских процеса? Како данас да разумемо разлике између романо-германског Запада и словенства? Како српски мислити Западну Европу на прелому векова? Да ли из наслага њене историје или прагматских потреба савремености?

Нешто од несагласности у културном и политичком односу Европе према Србима (и Срба према Европи), као и разлике између романо-германског Запада и словенства коју откривамо у списатељском делу Црњанског, наставило се и после смрти писца. Као да је открио оно суштинско у односима између латинизма (Запада) и Словенства (Срба): тежњу за богаћењем и освајањем на једној страни, и душевност, доживљај на другој страни. Или, како је то Достојевски изразио: постоји разлика између разума (Запад) и душе (Словени – Руси).
Дакле, прво искуство је да је Запад у знаку материјалистичких вредности. У Европи сви се проблеми концентришу око борбе за новац. Живот је организован око приватне производње и трговине, а човек у таквом систему развија своју похлепност, тежњу за богаћењем. Привредни и технички напредак, вишевековно колонијално освајање створило је једну нарцистичку цивилизацију, која се на разне начине шири и намеће другим незападним народима и њиховим културама.
Друго искуство је ратно. Цео ХХ век обележио је ратни поход германског дела Европе на Србију. То је димензија силе у западним културама. У Првом светском рату разарали су Србију, у априлском рату 1941. године рушили су Београд, убијали грађане престонице, уништили Народну библиотеку на Косанчићевом венцу. Нацисти су вршили страшне одмазде према српском народу, а у концлогорима Словени су на листи за истребљивање. Поред територијалног распарчавања државе, Немци су омогућили усташама да изведу свој геноцидни пир – око 800.000 хиљада Срба је убијено по усташким логорима. Треће војнополитичко непријатељство Немачке према Србим испољило се 1990–1999. године. Током разбијања СФРЈ и „косовске кризе“ немачка политика учествовала је најактивније у угрожавању српских националних интереса: прва је признала Хрватску, помагала на све начине хрватско-муслиманску коалицију, а у „косовској кризи“ 1999. године послала је и своје авионе да бомбардују Србију, противно сопственом уставу. За све то време њени медији су урлали у оптужбама, клеветама и увредама Срба. (У Немачкој није било медија који није ширио ужасно негативну слику о Србима током 1990-2000. године.)
Шта нам говори искуство немачко-српских односа? Црњански је 1931. године само наговестио оно што се може догодити у будућности. Ако неко лако пређе преко сопствених злочина, он ће их поновити. Немачка политика била је отворено против српских националних и државних интереса. Мењали су се режими и владари, али антисрпски политички менталитет је опстајао. Поред циља да се спречи српско национално уједињење, да се смањи српска држава, немачки политички фактор у раздобљима војног обрачунавања са Србима није штедео цивилно становништво. Једновековно искуство показује да у немачкој политичкој култури постоји антисрпски ресантиман, само је питање времена и међународних констелација како ће се испољити – геноцидни рат (1914), нацистички рат (1941), демократски рат (1999). Зар треба нешто додати чињеници да је чак и шеф Зелене странке у Немачкој Јошка Фишер, по дефиницији антиратне партије, одлучно заступао рат против Срба 1999. године!
Разуме се, нису сви политички Немци у различитим временима били антисрпски опредељени. Разумних, објективних и правичних је било, али у знатној мањини. Петер Хандке је парадигматичан пример. Прошлост и савременост немачко-српских односа показује да се крећу на два колосека. Култура и привреда су имале релативну аутономију у односу на политичко-војне односе. Једновековно искуство налаже Србима појачани опрез према политичким односима с немачким фактором. На политичком језику то би се могло изразити – бити на дистанци према Немцима у погледу политичких подухвата, а културне и економске интересе препустити релативној аутономији.

О Србима (словенству) и Западној Европи на крају ХХ века

Англоамеричку силу према Србима на крају ХХ века није могла да наслути политичка мисао Црњанског. У кругу европских држава које су биле најагресивније према Србима током НАТО бомбардовања прво место заузима влада Велике Британије са Тонијем Блером на челу и Америка са Бил Клинтоном. У свим аспектима политичког деловања британска влада се истицала: држала претеће говоре, анимирала друге владе и подстицала их на антисрпство, давала финансије за ратне потребе, слала своје оружје и војнике у Албанију и Македонију.
Да није реч само о енглеској влади већ и о енглеској политици према Србима, говори чињеница да је агресивни курс према српском народу добио подршку и опозиционе конзервативне странке. Треба подсетити да су и политичке личности Велике Британије, без функција али са утицајем, као што је Маргарет Тачер, отворено заступали антисрпске ставове током разбијања СФРЈ, а посебно у време НАТО бомбардовања СР Југославије. Овом политичком оркестру против Срба мора се додати и готово једногласни наступ медија (новина и телевизије), потпуно у складу с британским властодршцима, па ће се добити заокружена слика учесника и правца деловања британске политике према српском народу.
Објашњење извора и облика енглеске антисрпске политике није једноставно, али је сасвим очигледно. За српски политички став према енглеској политици потребно је најпре трезвено осветлити политичко наслеђе у односима између две земље. Срби морају да знају да им политика Лондона никада није била наклоњена и да су интереси и предрасуде били основни водичи енглеских политичара према нашем народу. С таквом свешћу мора се изградити однос на дистанци, однос који ће се заснивати на добро промишљеном интересу, а то значи да не треба тражити пријатеља тамо где га нема. И с полупријатељима и непријатељима се може трговати у мирним временима. С пријатељима и нешто више.
Неки Срби су тек с НАТО агресијом на СР Југославију открили снажан антисрпски став британске владе. Љуљали су се на погрешним успоменама из два светска рата. Основна грешка у мишљењу о Енглезима била је у томе што су их завеле појединачне биографије оних Острвљана који су показали своју хуманост према Србима у тешким историјским раздобљима. Таквих Енглеза ће увек бити и они нису никакав проблем у разумевању британско-српских односа. Проблем је у политици, у међудржавним односима Енглеза и Срба у којима преовлађује антисрпски ресантиман.
Написане су бројне студије у којима се испитују корени, облици, токови, личности европске културе. Западна, германска култура је описана у Шпенглеровој студији. Западноевропска култура се „креће према некој сврси“. „У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину. У тој тачки су Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно слични једни другима.“ Европске вредности се историјски мењају, али две су непромењиве. Страст према богаћењу и ширењу моћи. Епоха колонизације од ХV века то најбоље доказује. Ратови су били средство ширења европских вредности. У савременом друштву то се остварује институцијама глобалне економије, демократије људских права. Нема ту емоција, има само интереса.

А ти интереси и вредности се мењају. Црњански је живео у већином недемократској Европи између два светска рата. После рата успостављена су два војнополитичка блока – Запад и Исток. Није доживео 1989. годину и „пад Берлинског зида“. Завладала је идеологија демократије, тржишта, људских права. Колико су актуелни његови погледи на европске вредности? Има ли нешто од културе сећања? Забашурују се ожиљци наслеђених политичких вредности. Нико не помиње словенство. Време у коме данас живе народи Европе, а затим и остали народи света, у знаку је снажне тенденције уједначавања друштвених, политичких и економских вредности. Појам који означава поменути процес зближавања, повезивања већ је прихваћен у науци и политици – глобализација. Проблем „европеизације“ или глобализације вредности препознаје се пре свега у политичком захтеву да се оне прихвате од стране свих учесника европских интеграција. Овако одређеном проблему може се додати и нејасноћа у погледу прецизирања распона обавезних, пожељних и аутономних вредности европских повезивања. Али и у процесима европске интеграције остаје један стереотип о Словенима, тачније Русима и Србима „малим Русима“. Према Србима и Русима у неким струјама западног политичког мишљења отворено се наступа расистички. Дакле, у оквиру идеологије демократије и људских права цели народи се стигматизују на расистички начин.
Шта данас значе речи Црњанског о ономе који је 1914. године издао наредбу с врха немачке власти да Србе треба истребити? А шта је с политичким традицијама у којима је било непријатељства према Србима. И 1941–1945. било је захтева за истребљењем и 1999. било је захтева за тоталним рушењем Србије. Шта је са српском културом сећања?
Мислити данас о Европи као припадник српског народа, значи мислити из политичког искуства тог народа од 1990. године. Политичка мисао је условљена егзистенцијом, историјом. За Србе је уједињена Европа била мучитељ и непријатељ. Та Европа није допустила право на разлику и право на унутрашњу слободу целокупном српском народу. У тој борби за своју аутономију Срби нису имали политичког пријатеља. Остали су усамљени у одбрани свог идентитета и права на слободу.

ПОЛИТИЧКА МУДРОСТ И ПОКРЕТ ОТПОРА

Покрет за усвајање европских вредности у Србији имаће отворених противника због двадесет година мучења Србије и завршног удараца од 17. фебруара 2008. године (признање Косова и Метохије од већине европских држава). Тешко је предвидети интензитет и обим тог отпора, али сигурно је да ће дуго трајати. Чињеница да се одузима од стране европских држава део њене државне територије и то онај који вековима зовемо и памтимо Косово, биће повод да се европске вредности доведу у питање. Напросто, није природно да хвалите онога ко вас делимично или потпуно уништава.
Политичка мудрост каже да није добра политика усвајања европских вредности жмурећи над оним правним и војним насиљем које вам одузима део државне територије. Начин да се тако нешто избегне свакако је изградња критичког односа према апсолутизацији европских вредности, и при томе темељно промишљање историјског политичког наслеђа. Неко је давно приметио да нема политике без историје. А део те историје су запажања, ставови и оцене мудрих Срба у прошлости. Један од њих свакако је и Милош Црњански.

СТЕЗАЊЕ „ДЕМОКРАТСКЕ КРАГНЕ“

Ипак, треба нам колективна мудрост. Искуство ХХ века треба да нас опомиње, да нам буде опрез у ходу будућности. Никад се не зна, неко би рекао. Сигурно је да историја увек доноси нешто што може да буде и корак напред и корак назад. И после 2000. године у Европи постоје политичке струје које Србима стежу „демократску крагну“. Дакле, памет у политичку главу: ни одушевљење, ни одбацивање. Срби треба рационално да мисле о Европи и свом месту у њој. Без љубави и мржње. У неговању таквог става не треба да их заноси мода „јединства Европе“, нарцистичка распричаност Западне Европе о целовитој Европи, односно о преображају Истока по моделу Запада. Србима је неопходна жива свесна прошлост. Са оваквим духовним и политичким наслеђем разлика „уједињ­е­на Европе“ креће у реформу целокупног друштвеног и инди­ви­дуалног живота. За оне политичке мислиоце и практичаре који желе јединствену Европу са америчким лидерством, национална самосвест је проблем Европе за ону традицију коју је утемељио Мил а која држи да Европа свој напредак дугује разноврсности карактера и култура. Зачудо, још је Мил средином прошлог века запазио тенденцију јачања сличности и јединства. Живот се своди, писао је филозоф либерализма у књизи О слободи, „на један једнообразан тип, а сва одступања од тог типа сматраће се безбожним, непотребним, и чак монструозним и противприродним“. Али најживља је свест о прошлости зато што, по речима Бертранда Расела, „човекова будућност ће по свим знацима бити несравњено дужа него што је то његова прошлост“.
О Европи се мора мислити из властитог искуства. Не постоји некаква супстанција Европе коју треба открити. Европа је конкретна историјска ситуација, дакле једно стање духа и привреде у одређеном времену и на познатом месту. Та ситуација Европе може бити добра или рђава већ у зависности од оних који о њој мисле и који је практично уређују. А бројне и често искључујуће вредности Европе имале су у својим границама заљубљенике и подржаваоце, али и критичаре и противнике. Присетимо се: Европа је била у знаку монархизма, колонијализма, фашизма, комунизма, демократије. То је Европа – Европа у својим временима. После 1989. постала је заробљеник свог нарцизма. Западна Европа је властито искуство и свест о себи подигла високо, а све страно прогласила изопаченим и ниским. Они који нису прихватили западни нарцизам постали су саучесници зла. Није искључена претпоставка да су том злу допринели и сами Срби. Они су с много поверења и некритичности веровали у неке државе и традицију помагања када је било ратно доба. Љуто су се у томе преварили. Ти други у Европи, у нека друга времена, гледали су само своје интересе и тражили народе који би им у томе помогли.

Једновековно искуство показује да у немачкој политичкој култури постоји антисрпски ресантиман, само је питање времена и међународних констелација како ће се испољити

У давна времена владари Европе и света, без демократских избора, кројили су границе држава по својој вољи. Да ли и та политичка прошлост и ова данашња стварност припадају европским вредностима? Шта да кажемо о консензусу осамнаест влада европских држава да бомбардују Србију 1999. године, без икаквог правног основа и да јој отму део територије (Косово и Метохију). Да ли је и то била европска вредност? Подршка европских влада гетоизацији и демонизацији једног народа такође припада европским вредностима. То је чињеница.
У делу српске медијске јавности, невладиних организација и једној политичкој групацији у парламенту, дежурни слоган гласи „Србији су потребне европске вредности“ или „Србија треба да усвоји европске вредности“. Када се тако формулише однос према вредностима, онда то делује заводљиво. Поготову када се под овим вишезначним појмом подразумевају само материјалистички стилови живота. „Бољи живот“ насликан великим становима, аутомобилима, раскошним забавама, или живот у знаку хедонизма и егоизма, свакако је примамљив скуп вредности за оне који су у материјалној оскудици, а нарочито за оне који су били разним блокадама спречени да економски напредују.
Наравно, појединци и народи се не руководе само материјалистичким вредностима. На њихове животне и историјске путање снажно утичу и друштвене, политичке, моралне, културне и уметничке вредности. Када и ове вредности укључимо у дискусију о српској европеизацији (као да их код Срба нема!), онда морамо застати и поставити питање: како да разумемо приближавање Европи и њеним вредностима када се у једном њиховом кругу, оном политичком, директно оправдава разарање историјски грађеног државног идентитета српског народа? Могу ли се спојити српске тежње ка материјалним вредностима ЕУ и њена политика противправног прекрајања граница и отимање дела територије Републике Србије?
Ово питање дубоко погађа друштвени и политички живот Републике Србије. Данас, а тако ће бити и у будућности. С једне стране, покрет за усвајање европских вредности увек ће се суочавати са чињеницом да је у том циљу садржан и онај део вредности који сакати српско идентитетско и државно биће. Сви „еврореформисти“ у Србији мораће или да свесно камуфлирају оно што је било и јесте непријатељско у ЕУ према Србији, или да буду адвокати Европе без обзира шта она нама чини. Такав пут према ЕУ и њеним вредностима имаће подршку у малим социопрофесионалним групама. На њих ће се ослањати она политика која од плурализма вредносних опредељења прави безалтернативну идеолошку конструкцију.

Из рукописа: Црњански – политичке и друге асоцијације

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *