Час славе у тишини: Луиз Глик

О лауреату Нобелове награде за књижевност 2020. године

Као ретко када у историји најзначајније светске књижевне награде, речи којима је објављена вест о овогодишњем добитнику – чак и људима који прате књижевност – не значе, нажалост, ништа

Нобелову награду за књижевност добила је америчка песникиња Луиз Глик (Њујорк, 1943). Као ретко када у историји Нобелове награде, ове речи чак и људима који прате књижевност не значе, нажалост, ништа. Можда и одвећ застрашен одзивом који је у јавности имао низ одлука о лауреатима претходних година, Нобелов комитет као да је одлучио да сада остане у дубокој академској сенци, додатно се закриливши родно сензитивним избором.

ИНТЕЛЕКТУАЛНА ИЛИ ИСПОВЕДНА ПОЕЗИЈА? Светску књижевну јавност, или макар њен део који прати савремену књижевност на енглеском говорном подручју, ова вест је могла обрадовати јер међу северноамеричком књижевном критиком влада прилично високо мишљење о њеној поезији, и то у најутицајнијим медијима. Довољно је погледати позитивне текстове о њој писане у Њујорк тајмсу или у Њу рипаблику. Дакле, ради се о представнику америчког мејнстрима у књижевности друге половине 20. века. Студирала је на престижној Колумбији, никада није дипломирала, што је није спречило да на низу америчких универзитета предаје Креативно писање и сродне предмете. До сада је објавила 12 књига песама и две књиге есеја о поезији.
Међу америчком критиком присутна је дилема, која је пренета и међу ретке овдашње људе од књижевности који понешто о песмама Гликове могу да кажу, да ли је њена поезија интелектуална или исповедна? Или је, како пише критичар Њу рипаблика Хелен Вендлер, ствар у томе што она није ни једно ни друго у уобичајеном смислу речи. Неподељено је пак уверење да је њен израз прецизан, а стих дубоко ритмичан, иако слободан. И заиста, ове особине могу се уочити чак и у ретким преводима њених песама на српски, док је пун ефекат присутан када ову поезију читате у оригиналу. Наравно, на интернету.

КОДИФИКОВАН ЈЕДАН ПЕСНИЧКИ МАНИР Обимом невелика, њена поезија на упечатљив начин говори о људској емоционалности у савременом свету. Опсег њених тема обухвата породицу, дубоко личне доживљаје природе и урбаних предела, али неретко има и митску универзализацију, опет кристализовану кроз перспективу фрагилне или иронизоване (женске) интимности. Строгост форме, која би се пре могла назвати поетиком прецизног израза, као да сугерише да је Луиз Глик један од оних песника који, свесно или несвесно, желе да контролишу свој стих, али тако да увек у њему остаје нешто што нас наводи да му се враћамо, макар покушавајући да доконамо шта нас то наводи на друго, треће или које већ читање… У структури њених песама неретко се може уочити брижљиво изграђен обрт, некад у односу на уобичајена значења које таква песничка слика производи (погледати у песмама о чаробници Кирки на који начин је преокренут редослед појмова и мотива из Хомеровог претекста), а некад у односу на иницијални поредак песничке слике, који читаоцу омогућава да унутар онога што препознаје као свет око себе, открије пукотине које творе вишак смисла и значења. Све ово чини да се песме Гликове чине разумљивим, али само на првом кораку – јер она успева да измакне срж своје песме увек даље од онога докле допире комуникативна вредност језика. У њеним сликама, дакле, препознаје се свет у којем живимо, али не оно што је у том свету заробљено у неаутентичној свакодневици већ управо они моменти када се тој неаутентичности измиче.
Овакав опис, међутим, могао би се применити и на већину савремене поезије, посебно у српској књижевности или другим књижевностима Европе. Другим речима, награђивањем Луиз Глик кодификован је један песнички манир, или чак песничка школа која чини централни ток савремене поезије. Сама Гликова изјашњавала се припадницом објективистичке поезије, чиме је наставила једну важну традицију у америчкој поезији која корене вуче како из модернистичког заноса Волта Витмена, тако и из свесног односа према традицији Томаса Стернса Елиота, чији утицај је највидљивији у песмама с митолошком тематиком. Ритам и мелодија поезије Луиз Глик, дакле, пријају ушима савременог читаоца – до те мере да се може поставити питање у чему је провокативност ове поезије? Где она руши уобичајени ритам и редослед појмова и значења и упире прстом у неко болно и скривено место савремене људске ситуације? Да ли можда постоји извесна врста епохалног дослуха између духа постпостмодерног света и манира њене поезије? Но то су вероватно питања за неку другу прилику.

ТИХО, КАКО И ПРИЛИЧИ ПОЕЗИЈИ Додељивање награде једном песнику/песникињи, као и у случају Томаса Транстремера, неће поправити положај књижевности, премда може, веома краткорочно, повећати удео његовог/њеног имена у Гугл претрагама. За српског читаоца остаје и одређено горко осећање да ако је Нобелову награду добила америчка песникиња о којој толико мало зна, онда о књижевности не зна довољно. Међутим, ствари се могу посматрати и другачије – а колико америчких читалаца зна за њену поезију, изван оног круга стручњака којима је и посао да се разабирају у савременој књижевности. С друге стране, чињеница да је на српски од осамдесетих преведено већ довољно њених песама да би могао да се напабирчи какав-такав избор из поезије показује да они који су дубље упућени на америчку књижевност знају њену вредност, али да просто у систему књижевног живота у Србији не постоји ни место ни начин да се та важност пренесе домаћим читаоцима.
Овогодишњи лауреат Нобелове награде за књижевност, по свему судећи, свој час славе мораће да дочека тихо – како и приличи поезији. А ако се питате да ли ће после овога ипак бити преведена и нека књига Гликове на српски – вероватно неће. Како год то посматрали, заглушујућа тишина која је испратила овогодишњег добитника нај(пре)цењеније светске награде за књижевност сасвим јасно говори где је поезија данас.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *