Брат Интернет изневерава, музичари – не!

Belgrade SAXperience 2020 – Седми међународни фестивал саксофона

Мали пркосни музички фестивали одржавају се крајем 2020. у Београду, упркос свему, на радост публике, било где да је, и музичара извођача. Седми међународни фестивал саксофона Belgrade SAXperience одржан је од 30. септембра до 3. октобра на неколико локација у Београду и онлајн

И у овим тешким временима фестивал SAXperience наставио је традицију поруџбине нових дела и ширење литературе за саксофон, па су ове године премијерно изведене композиције домаћих аутора Маје Боснић, Светлане Савић и Ивана Бркљачића. Музичари су такође наступали и на отвореном у центру Београда, на концертима по Србији, одржани су онлајн мајсторски курсеви, a публика је у овом, ковиду прилагођеном издању, током четири дана фестивала уживала у концертима врхунског квалитета.

ЗАХТЕВНИ КОНЦЕРТИ И БЕСПРЕКОРНО ИЗВОЂЕЊЕ На концерту отварања фестивала под називом Ladies First наступио је Дуо Алој из Аустрије – саксофонисткиња Мојца Пецман и пијанисткиња Ана Марковић, чији је концерт помогао Аустријски културни форум у Београду. У првој композицији, Cries of the Stentor енглеског савременог аутора Најџела Вуда, саксофон се представио као моћан и певљив носилац различитих расположења, најављујући, као стентори у античко време, ток концерта. У соло Етиди бр. 1 Антона Претлера динамично и експресивно низали су се ритмички и технички ефекти, да би у Cercis иранског композитора Армина Санаја клавир увео у сновите арабеске (писано за вибрафон) са ефектним крајем. Ку Ку Барија Кокрофта за соло сопран саксофон духовито се поиграва идејом Беријоове Секвенце коју претвара у опонашање пилећег какотања у фанки ритму. Премијера наруџбине Маје Боснић за саксофон и клавир назване из неког разлога Pneumothorax, по ауторкиним речима је „звучна студија инспирисана екстремним трансформацијама једног значења“, било шта да то значи. По узорима наше композиторске школе, у клавир су убачене неке скаламерије, извучени су неки конци по којима је пребирала пијанисткиња, док је њена партнерка свирала понекад немо, са лупетањем клапни, онда се тапкало по жицама клавира и повлачило по чивијама као по дрндафону. „Ове широке границе интерпретације субјеката, као и екстремне способности њихових трансформација инспирисале су ме да назовем ово дело, управо по овој интересантној речи (по звучности) и повежем га са самим стањем“, каже Маја Боснић, а ко смо ми да противречимо ствараоцима. Одлична Претлерова свита Бестиариум приказала је оба инструмента на достојан начин, те је тако овај технички и музички захтеван концерт ипак завршен правом музиком у лику Сатира.
У Московским вечерима, импровизацијама и ауторском програму познатог руског етно џез саксофонисте Олега Кирејева са пијанистом Драганом Ћалином, нисмо могли да уживамо, јер нас изневерио брат Интернет. Треће вечери фестивала под називом Belgrade Onlajn у Скупштини града наступио је наш истакнути саксофониста Милан Савић, иначе уметнички директор фестивала, са пијанистом Укијем Оваскаиненом. Концертом је доминирао композитор Иван Бркљачић, чија је верзија концерта за саксофон Love! – saxophone concerto! изведена као део промоције нотног издања ове композиције. По обичају, шармантно, духовито, Бркљачић успешно лови савремене вајбове, али увек са музиком на срцу, а то би био и врхунац вечери. Реми Минте Алексиначког користи мотиве подсећања на нашу народну музику, а Соло Светлане Савић за глас (мецосопран Ана Радовановић), саксофон и клавир, за који ауторка каже да је рециклиран више пута, подсећања на шпанске мотиве. Премијера Бркљачића, дело Peter and New Yorк за женски глас и алт саксофон, базира се на брзалицама на енглеском језику. Као што је пожелео аутор, дуо се добро забављао, мада композиција није нимало лака. На крају је изведен Концерт за алт саксофон и гудачки оркестар (верзија за саксофон и клавир) Ивана Јевтића, који је, према Јевтићу, први српски Концерт за саксофон, чиме је програм ефектно заокружен.

САМИ НА ПУСТОЈ БИНИ Последње вечери на онлајн-концерту под називом Brussels Times наступио је један од најзначајнијих саксофониста Белгије Симон Дирик са пијанистом Флавијеном Казаћом. Белгијанци су, наравно, извели три белгијска композитора. Сами на пустој бини и пустоши испред, као прави хероји. Велики је подвиг и напор тако наступати, јер публика такође ствара контекст за извођену музику. Музичари ослушкују публику једнако као што публика слуша музичаре. По свим параметрима ово је био концерт за памћење, романтичног и сетног призвука. Дебисијева Рапсодија за алт саксофон и оркестар (клавирски извод) подсетила је на Поподне једног фауна, са изврсном импресионистичком деоницом клавира. Елегија белгијског композитора 19. века Назера Бикмана измамила је из саксофона звуке сличне виолончелу, у романтичним мелодијама које нам иначе недостају. Шуманова три Фантастична комада представили су и сјајног пијанисту, нарочито пред сам крај где Шуман инсистира да се свира све брже и брже (schneller und schneller). Интермецо мађарског аутора Ласла Лајте приказао је неокласицистичку синтезу мешавине француског и мађарског мелоса, а Три скице Белгијанца Мишела Лајсајта, који су били и најлепши део вечери, три изузетно мелодична и емоционална медаљона у духу Лајсајтове филозофије повратка консонантне музике коју ће разумети и извођачи и публика. Премијера поруџбине Светлане Савић Sitting & Waiting, написана „чекајући да прође лето 2020. године. Иза широм затворених врата ослушкивала сам минуте и сате у одласку. Време је било празно, а дани безлични“, прошла је како треба. Уживање су уметници оставили за крај – Два става (Complainte / Caprice) белгијског савременог аутора Андре Вејњиена, први као елегична тужбалица, а други брзи, којим су духовито и ефектно завршили програм. Браво за уметнике који свирају потпуно предано, као да нису сами на сцени, без публике. Музика је чин комуникације – ако нико не слуша, музика не постоји, заједништво нестаје. Надамо се да ће ови усамљенички онлајн-концерти ускоро бити само бледа успомена.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *