Анђелко Анушић – Рашчитавање знакова времена

Током потоњег рата Дрина је била под жестоким међународним ембаргом који је Републику Српску и Републику Српску Крајину коштао многих живота. Да ли се и данас, када сине, са Дрине види све до Стамбола?

Ишта, након свега неподношљиво поразног и неизрециво фаталног по наш национ, чему нема примера у свету, имамо данас? Као да су Срби покренули рат, данас имамо врућу, вапијућу агенду о помирењу и регионалној сарадњи! Баш као ону Брозову заповедну о братству и јединству 1945. године! Нека ми неко фактографски, научно објасни каква је разлика између ове две понижавајуће агенде! И да жалост, понижење и апсурд буду већи – и после двадесет година ми мудрујемо и вајкамо се, вагамо између европске перспективе и перспективе деловања осиромашеног уранијума хоћемо ли тужити НАТО за бомбардовање!!, каже у разговору за „Печат“ писац Анђелко Анушић, добитник овогодишње Андрићеве награде за најбољу приповедну књигу.

Награђена збирка приповедака Легенда о в(ј)етром вијанима оцењена је као нов и значајан прилог савременој српској прози. Зашто вјетром вијани? Колико гласова прогнаних одјекује кроз ваше приповетке?
У истоименој приповеци којом је насловљена моја збирка, један мој јунак, који је, заправо, колективни, архетипски јунак свих мојих јунака у романима и приповеткама – жали се своме истосудбенику „како бјежи од неког вјетра који га вија Бог зна откада, и одакле“, и „како му не да нигдје да стане и да се устани“. Тај вјетар – метафорички речено црни ветар „који га вија ко дивљу сјеменку“ (како каже мој јунак) није никаква (непозната) метафизичка, или отуђена историјска сила већ он има своје лице и наличје. Име и презиме. То су прве комшије мога јунака (мојих јунака), иноплеменици. Хрвати и њихови духовни очеви. Али и муслимани у Босни из истог „строја су“ (што је такође тема мојих проза) који су се, у данашње време, а по својој укорењеној кетманској и мимикријској навици, из геополитичких интереса и старих освајачких намера које им суфлирају њихови арапски и западни покровитељи – заогрнули, по ко зна који пут у XX веку, неким другим, добро нам познатим именом.
Десетине и стотине хиљада гласова одјекује кроз ликове мојих јунака, Срба из Крајине и Хрватске, и дејтонске БиХ. Али иста резонанца, са исте емотивне скале, болно струји и у стотинама хиљада наших изгнаних сународника са Косова и Метохије, Црне Горе, Македоније, Албаније. Као и у милионима данас прогнаних широм планете, оних које мрзе због расе, вере, или их гоне из колонијалних побуда, јер су ови ненавидници зинули на земљу њихових отаца због природних богатстава, или пак из разлога апсолутне поробљивачке намере да цели свет ставе под свој опасач и чизму.
Ваша велика тема су српска страдања кроз историју и данас. Како објашњавате тај злочин у низу, постоји ли унутрашња веза између злочина почињених пре неколико векова и ових које је донело 20. столеће?
Дакако да постоји та унутрашња веза. Након крсташке похаре византијског господства омогућен је продор Турака на Балкан. Поробљавање Србије, Босне, па потом освајачки поход Аустроугарске, и стварање Војне границе, Војне крајине на раздвојној линији, санитарном коридору између Османске империје и Жуте монархије. У ту тампон-зону, по компатибилном плану европских диктатора и Истанбула, беже и исељавају се Срби из Босне, будући војни граничари, да, с једне стране, уз одређене повластице, штите католичку Европу од Османлија, и с друге, да, раслабљујући тако српску животну силу у турској Босни – што дуже одрже власт Отоманлија. Крајњи циљ и једних и других био је, баш као и данас, смањивање територија српских земаља и затирање српског народа. Сетимо се да је Европа мирно посматрала, изузимајући ретке часне људе, готово пуних пет векова османлијско тлачење српског народа. Као што је то чинила и чини и данас, кад је реч о Косову и Метохији. Или кад је избио грађанско-верски рат у Брозовој творевини, рат који је она потакла и помогла, инструисала домаће мајсторе смрти, и после мирила завађене, кројила границе и правду, брутално фалсификујући историјске чињенице, претварајући српске жртве у џелате. А крвнике старог заната, хрватске и муслиманске усташе, у страдалнике. Последице Првог великог рата знамо колике су и какве биле. Као и последице уласка/уједињења у ону прву Југославију, знамо како смо их платили у Другом светском рату. Исплаћујемо их и данас. За геноцид над нашим народом у Јасеновцу и по херцеговачким и велебитским усташким јамама нико није одговарао. Није било, и нема, ни извињења чак. Нико из званичног Загреба није клекнуо испред оног сивог, безличног Каменог цвијета. Није било одштете за жртве и њихове потомке за материјалну ни нематеријалну штету. За претрпљену душевну бол, макар. Као ни за голему штету причињену СПЦ.
До данас ниједан српски режисер није снимио филм о Јасеновцу, а објављено је, колико ми је познато, близу десет солидних романа о овом, једном од најстравичнијих губилишта у Европи. Зар је онда чудно то што се оном српском остатку, оној трећини од трећине, десило оно што се догодило 1991. и августа 1995? И прошло је опет без кажњавања криваца, без извињења, без одштете жртвама. А она хајка из деведесетих још траје, из истих уста! Ко добри Самарићанин, ми смо све опростили, а као, заборавили нисмо! У име кога смо то опростили? Ко нас је то овластио да опростимо, да отпуштамо туђе грехе?! Све је ово тема мог четворотомног романа Гласови са Границе и С Хомером у олуји.
С Дрине се, те балканске коте, кажу, увек даље видело. Да ли је могуће ишчитати савремене знаке времена, а не погледати са те тачке колико је часова на сва три она торња?
У првом тому романа један мој јунак, све биркајући стазе и богазе, кришом прелази Дрину, ту крваву међу, носећи у капи зашивено писмо, чији садржај не познaје, једном важном човеку чије име не зна, осим што само зна место у које иде и лозинку коју треба да каже томе и томе. Јер са Дрине је мало синуло ведрине, и прочитан је знак времена, а година бејаше 1875. да би требало подићи српски устанак у Босни и Херцеговини и ослободити се турске окупације. Граница на Дрини данас, на срећу, није онако тврда као пре Берлинског конгреса или после њега. Али је граница. Караула. Санитарни коридор на расклапање. Сетите се да је она, током потоњег рата, била под жестоким међународним ембаргом, који је Републику Српску и Републику Српску Крајину коштао многих живота. А ту недавно, са Дрине је опет синуло и видело се све до Стамбола, и рашчитан је још један знак времена, какав – видећемо, кад је постављен камен темељац на Рачи за изградњу новог моста, и трасирање ауто-пута до Сарајева. Знамо ко га је, са председником Србије, положио. Онај исти који је међу првима признао отцепљење и државност БиХ, као и нешто раније, Словеније и Хрватске. И нешто доцније Косова и Метохије, да не заборавимо. Они који имају књижевно и новинарско памћење, сећају се добро реторике тог важног госта, а данашњег великог пријатеља, из деведесетих година, и доцније. Време тог знаковитог, мостоградитељског чина на Дрини громко је откуцало с једног од оних торњева у граду на Миљацки. И видело се добро који је сат. Као што је скорашњих дана са оног другог торња тихано, језиво откуцао сахат агенцијску вест из које смо сазнали да ће Израел признати отето и самопроглашено Косово и Метохију! Зар је ико, ко је запамтио макар основношколске лекције из историје, могао ово очекивати?!
У средишту ваше приче је Војна крајина коју самеравате у вишевековном распону, и Дрина, та, како кажете, крвава међа која тече посред српског националног бића. Да ли се ишта суштински променило на том коридору између Истока и Запада, од Османлија до данас?
Оних и онаквих Османлија више нема. Барем се треба надати да их неће бити! Али има грђих, изгледа. Исток и Запад постоје, додуше, само као географски појмови, изузимајући једино границу на Дрини, где душа ова два блока, у задаху, издише на камиш! Ако се не варам. Изузимајући моћну и братску Русију, Кину, Индију и не знам ко би се још ту могао сврстати – свет је раздробљен. Згажен, заједно са повељама ОУН. Њиме управља она моћна група у сенци, из просторија хотела Билдерберг у Остербеку. Или су се ови, или можда неке друге кабадахије, преселили у неки други хотел, на тајну локацију. Наши велики историчари, академици Екмечић, Крестић, Душан Берић и још понеки млађи, као Милош Ковић, на пример, из те школе, покушавају да нас науче да за наш големи удес нису криве само Отоманлије. Спомињу они и Ватикан, Енглеску, Француску, Мађарску, Аустрију, Немачку, и још неке. Наравно, САД на првом месту, у последње време. Али ми ту пјесан до данас још нисмо научили!
Где су крајишници данас? Које историјско искуство нас све помало чини крајишницима?
Крајишници су распети на крсту стиха из народне усмене поезије која је управо настала у земљи њихових отаца, а који гласи: Јади поћи, а двоји не поћи. Вратити се, или остати! Како се вратити у земљу где се непрестано хапсе Срби, и мрзилачка хајка не јењава. Напротив. У наше поимање историје, у наше животе, као и у нашу књижевност, крајишници су унели големи капитал. То благо, те лекције тек треба да сагледамо и рашчитамо, и извучемо наук, уколико досад нисмо. А нисмо, нажалост. Ми данас, као народни корпус у границама Србије, живимо на некој врсти острва. На новој Војној крајини! Наша властита граница је онај исти санитарни коридор који је трајао од 1530. до 1881. године кад је Војна граница развојачена, и тешка егзистенција крајишких, и уопште прекодринских Срба (коју је, не узгред буди речено, песнички посведочио генијални Сава Мркаљ у својој песми Јао! Јао триста пута!) незаустављиво, главопадно кренула низ косину. Ми смо посве окружени, скољени хајком која не престаје, из Загреба, Сарајева, Приштине, Подгорице, Тиране. А неке од тих земаља су чланице НАТО-а.
У награђеним приповеткама провејава мисао да је лакше нестати, бити заборављен – него доказати свој повратак. Постоји ли имање које се не мења?
Да, то је језик, српска ијекавица крајишких Срба, он све памти. Њега не може нико уништити, чак ни колонијалне силе које нам дишу за вратом. Једино уколико га ми сами не пустимо низ воду, као што смо допустили да нам наш српски језик прекрајају, преименују, својатају, фалсификују. Као што су Хрвати уписали у своје нематеријално благо српске гајде и гусле, што никада њихово није било, и целокупну крајишку усмену народну поезију, такође. О српској књижевности и писцима у Крајини и Хрватској, да и не говоримо. Па смо се посве једва изборили у Унеску за двојно титуларство над оним што је одвајкада било само српско! Онога часа кад су сарајевски назовијезикословци објавили 1993. године да је Бранко Ћопић написао своја дела на босанском језику – држава Србија требало је одмах да пресавије табак и тужи Унеску ове лажове и клептомане, те заштити целокупно српско духовно и културно благо на свим просторима, код куће и у дијаспори, где су Срби живели и где год живе. На овај сарајевски простатлук нетом сам реаговао текстом у Књижевним новинама, али одјека никаквог није било. Зато смо данас у жалосној ситуацији да глувом, бездушном и смућеном свету доказујемо да је ћирилица, српска ћирилица, наше писмо, и да су наша црквена светилишта на Косову и Метохији наша. То што се чини, и што је учињено, то је тешки злочин над нашом културом и идентитетом.
Кажете да ово време, хвала Богу, није из тамног земана, али да свако време има свој вилајетни вакат. Какав је овај данас који живимо?
Рећи ћу само ово: свет је данас у раљама оне Звери из Откривења Светог Јована Богослова. Ово питање подсетило ме је и на 1990, и на годину доцније, кад сам на загребачком Тргу Републике, испред споменика бану Јосипу Јелачићу (који је сада био окренут према југу, а не као раније према северу!) слушао и гледао, као новинар, пену, повике и клицање силне масе, уз песму: Устани бане, Хрватскa те зове! Тај се позивао, ваљда, да помогне да се Хрватска ослободи, зна се и од кога, и домогне некаквих својих територија у њеним некаквим повијесним границама. Ових дана причају ми Петроварадинци, а шкрто је то објавила и наша штампа, да се поводом свечане примопредаје хрватској заједници родне куће нареченог бана (а та кућа је из времена Аустроугарске!!) клицало и певало бану Јосипу Јелачићу! Прожела ме је језа док сам то казивање слушао, и сетио се својих загребачких, новинарских дана, поготово праћења суђења хрватским официрима за нелегални увоз оружја, и спремања агресије на СФРЈ, кад смо нас неколико српских новинара једва извукли живу главу из Брозовог града хероја.
Члан жирија је у образложењу једне од многих награда које сте добили рекао да сте успели да укротите књижевни језик пуштајући да речи одзвањају као муње на камену. Где се налази ризница те језичке моћи којом сте уобличили сва ваша дела?
Из мојих песничких књига, заправо, из мог песничког осећања и читања историје, и знакова времена и стварности поред нашег, српског пута.

У МРКЛИНАМА ПРОШЛОСТИ Својевремено сте, цитирајући Десницу, рекли да трагате за људским документом у историји. Како изгледа историја из угла жртве? Да ли је она аутентичнија слика једног времена од оне коју нуди историографија? Срећом да постоји књижевност. Она је анђео чувар језика и човекове обожене суштине. Човек је заробљен историјом, а књижевност је ту да га одроби. То и ја покушавам у својим делима. Настојим да се историја види очима Жртве. Јер тек очима жртве могуће је видети и дочарати „апсолутно искуство живота и смрти“, како пише професор Богољуб Шијаковић, и додаје: „Истина је оно што показује и казује жртва.“ А то апсолутно искуство живота и смрти има наш народ у целини, и поготово са Границе. Из Крајина и Окрајина у које се данас претворио његов животни простор на Балканском полуострву. Отуда моје трагање „за људским документом“ у мрклинама повести.