Zečevizija: Nemanjići – repriza debakla

Neminovno je da se reprizom TV serije Nemanjići – rađanje kraljevine reemituje i porazan utisak o društvenom, produkcionom i umetničkom debaklu kakav nije zabeležen u istoriji ovdašnje televizije. Šta treba Bujoševću da danas podseća na svoju i našu zajedničku sramotu – ostaje i dalje veliko pitanje

Kao što smo i predvideli, Bujošević ostaje do daljeg generalni direktor Javnog servisa mimo svih zakona važećih u ovog zemlji, a konkursi će se ponovo raspisivati i ponavljati koliko god bude trebalo. Očekivano je bilo, takođe, da njegov novi-stari-vanredni-naknadni mandat započne vidanjem jedne od težih rana na njegovom srcu – svečanom reprizom Nemanjića, u koje je sve bio uložio i sve kolosalno – izgubio. Može se očekivati, takođe, da će se tom prilikom na društvenim mrežama pojaviti „utisci“ koji će ići u prilog „prerano otpisanoj“ seriji, a naći će se valjda i nekoliko žutih pera, koja će heuristički nalaziti vrednosti „propuštene“ u prvom gledanju. Neminovno je, međutim, da se reprizom TV serije Nemanjići – rađanje kraljevine reemituje i porazan utisak o društvenom, produkcionom i umetničkom debaklu kakav nije zabeležen u istoriji ovdašnje televizije. Šta treba Bujoševću da danas podseća na svoju i našu zajedničku sramotu – ostaje dalje veliko pitanje. Ako ništa drugo, otići će on u znaku teške stigme, koju je sam sebi natovario.

Ljudi bez svojstava

Pre svega, izbor Gordana Mihića za scenaristu serije koji su izvršila dva čuvena građanistička mentora Javnog servisa uz pomoć žutih nameštenika ove kuće, nije bio slučajan: ovaj ugledni srpski scenarista nije se nikada bavio istorijskim temama i nikada ga nije zanimao srpski srednji vek. Ideološki komesari druge Srbije dobro su poznavali Mihićeva iskustva i sklonosti, u koje sigurno nije spadala slava Nemanjića. Po glavnim filmovima koje je inspirisao i stvarao, Mihić je bio scenarista beogradske socijalne margine kraja HH veka, propalih i izgubljenih senki sumornih predgrađa, onog „slepog polja“ i naličja brionske Jugoslavije, koje je iznedrilo ne samo Živojina Pavlovoća nego ceo naš tzv. crni talas. Mihić se posle dugogodišnjeg trošenja istog obrasca nije promenio preko noći, niti je ponuda koja se ne odbija pokrenula neku drugu imaginaciju. Uradio je ono što je najbolje znao i umeo, ali se njegova poetika urbane margine pokazala neprimenjivom na fascinantnu sagu o usponu srpske kraljevine. Radilo se, dakle, o neuklopivosti Mihićevog osećanja lutanja kao sudbine bez ikakvog plana i ideje u ontološki svemir srpskog srednjeg veka i duhovno obzorje svetosavlja. Mihićevi gubitnici bez svojstava i socijalnog statusa, odbačeni antiheroji iz Sivog doma iz vremena Džimija Barke i Pacolina nisu se mogli naseljavati po Domu Nemanjića, jer je ovoj dinastiji istorija odredila sasvim drugačiju misiju. Tipičan „mihićevski antijunak“ – glavno lice serije! – Stefan Prvovenčani ispao je tako čovek je „bez svojstava“ (Muzil). Vodeći karakter nema nijednu izrazitu crtu; ličnost je sasvim bleda i prazna. Često Ćetković ne razume šta igra, vrti se po kadru, ne zna za šta da se uhvati i čeka spas odnekud. Deluje kao srpski srednjovekovni Džimi Barka, jer je tako napisan. On i njegova Raška potucaju se po šumama i gorama, po nedostupnim predelima i pustolinama, dok se odnekud ne začuje daleki glas iz našeg vremena: Smesti ih kod Žike Pavlovića.
Prva i osnovna mana Nemanjića sastoji se u odsustvu bilo kakve generalne linije, bilo kakve „mape puta“ kroz čudesni mikrokozam zlatnog doba srpske srednjovekovne države. Dvanaest jednosatnih epizoda, a mi ne znamo zašto gledamo ovu seriju! Šta je ona htela da nam kaže? Kakva je bila uloga dinastije Nemanjića, naročito Nemanje, Stefana Prvovenčanog i Svetog Save u otkrivanju uske staze spasenja srpskog naroda kroz bespuće ovozemaljskog nereda? Zašto ih smatramo istočnicima našeg ukupnog postojanja, u čijim su se životima prožimali politički, državnički, ali i transcedentalni vidovi iskustva pravoslavne Vaseljene? Ili kako pita Šiler: čemu nas uči istorija sveta? Nema odgovora na ova pitanja. Još bolnije bode oči odsustvo svake duhovnosti iz ovog konteksta, što je apsurd i kolosalni promašaj. Ako je zaista izostavljen duh Nemanjića, a sva je prilika da jeste, zbog čega je onda država snimala ovu seriju i sasvim državnički odrešila kesu? Zašto je uopšte pravljena ova serija? Duhovnosti i kulture nemanjićkog perioda ovde nema ni za lek, kao što je, recimo, slučaj s Miroslavljevim jevanđeljem, remek-delom srpske srednjovekovne umetnosti. Trebalo je samo malo poštovanja i kulture pa da se ovaj dragulj rane srpske pismenosti filmski rastvori u svoj svojoj raskoši. Taj epohalni simbol srpske sudbine, najvažnija srpska knjiga svih vremena, prikazana je u seriji kao ukrašena kutija, skupocena stvar lišena sakralnog i svakog smisla, koju okolo nosaju i pokazuju: ona nije ni istorijska niti umetnička nego inventarska činjenica. Živopis, ikonopis i neimarstvo nemanjićke epohe takođe su marginalizovani, svedeni na dekorativnu funkciju: Studenica se jedva vidi u jednom ili dva kadra, Hilandar samo u jednom, kao građevina pod skelama! Sve ono na šta su Hrvati potrošili čitavo bogatstvo u njihovom televizijskom megahitu Hrvatski kraljevi ne bi li ikako dokazali svoju nepostojeću srednjovekovnu kulturu, Srbi su odbacili kao nepotrebno i suvišno. A bilo im je na dlanu. Nije ponuđena nijedna kulturna činjenica iz epohe Nemanjića!
Nemanjićki dvor je do samog kraja, tj. do dvanaeste epizode, neimenovana brvnara u nekoj šumi, u kojoj se nalaze tron srpskog vladara i njegova rezidencija. Na stranu to što bedni izgled ovog mesta govori za sebe o ugledu i značaju ove države, štaviše stoji u potpunoj nesrazmeri sa usponom kraljevine, čemu je posvećena serija. Ako je nemanjićka Srbija zaista stolovala u ovakvoj šumskoj nedođiji, kako je uopšte mogla da se umeša u tolike svetske poslove i postane odlučujući faktor u ovom delu Evrope? Otkud Nemanja i njegov sin (koji nije bio prvi srpski kralj nego je utemeljio kraljevinu na tadašnjoj mapi sveta) u ovoj baraci od šumske japije, oko koje se okupljaju pogorelci i beskućnici? Kako se i može zamisliti da je vladar koji je ostavio Studenicu, Sv. Nikolu u Toplici, Đurđeve stupove i Hilandar, „carske dvore“ i porfiru u Deževi i Starom Rasu, mogao živeti u ovakvoj jazbini? Sama po sebi, ta slika dokaz je smišljene degradacije srednjovekovne nemanjićke države. Sve kao da potiče iz zlomisli koju vekovima ispredaju naši dušmani: srpska država nije drugo do primitivna banda koja iznenada napada i uznemirava okolni svet, nepismen i poludivlji „remetilački faktor“ na Balkanu koji treba neprestano surovo kažnjavati, kako nas i danas vide Džo Bajden i cela globalistička duboka država, dakle premoćna većina naših zapadnih „prijatelja“. Scenario Nemanjića im je uslužno isporučio ovu ružnu karikaturu, ali je još strašnije što je pokušao da promeni svest samog srpskog naroda o njegovoj negdašnjoj slavi.

Gluvo i šuplje

Zbivanja u seriji ređaju se hronološki, ali bez unutrašnje dramske logike i punoće. Radnja je plošna, njena motivacija slaba ili nikakva; probija se kroz neprozirnu maglu s velikim teškoćama i dugim, nelogičnim zastojima. Nema uspona, nema padova, nema dramaturgije iznenađenja i kontrapunkta, emocije su poništene, ikakvih ideja ni za lek. Zato svaki pokušaj da se kaže nešto ozbiljnije odjekuje gluvo i šuplje. Dramaturški, cela serija je ravna kao daska. Ličnosti ulaze i uzlaze kad hoće i koliko hoće, nastaju i nestaju iznebuha, ne razvijaju se, uglavnom ne delaju, nego pripovedaju. Akter ove priredbe je anonimus s društvene margine, a ne drevni predak srpskog naciona, narodni junak, arhetip. Sam Nemanja je pogrešno odabran, ali se baš i ne trudi da opravda poverenje i ništa mu ne polazi za rukom. Na svoj uzor glasom, stasom i pojavom liči Sveti Sava Dragana Mićanovića, koji se izdvojio iz „bezbojnog trojstva“ tek na kraju, u 11. epizodi, što je odskočilo od „dorćolskog narativa“ cele serije.
Najviše primedaba bilo je na govor takvih Mihićevih likova. Umesto da pronađe sopstveni idiom, razumljiv savremenom gledaocu, a ipak nekako ukorenjen u srpskoslovenski ili starosrpski nemanjićke epohe, Mihić se odlučio za današnji tehno žargon beogradskih splavova i teretana, obezličen i sveden na SMS izraz, sa povremenim ispadima u banalnost i prostakluk. Na zadovoljstvo naručilaca, srozao je jezički standard svoje tvorevine na kolokvijal šoping molova, lišen svake boje i emocije. Ta degradacija nemanjićkog logosa na sleng tehno likova koji promiču ekranima našeg doba, postala je paradigma cele ove serije (u nizu viceva, nastalih po društvenim mrežama posle premijere, ostao je u sećanju ovaj: kao dolazi Nemanja i pita „šta ima?“, a Jelena mu odgovara: „Stefan i Vukan su netolerantni na gluten“). Rečju, jezik Nemanjića spušten je na govor TV reklama i, još gore, beogradskih buvljaka, kao što je Nemanja, srpski nasledni vladar u ko zna kom pokolenju, ismejan zbog svojih navodnih geačkih čukljeva, koje nikako da udene u mletačke cipele. Cerekala se naglas i likovala druga Srbija, a serija, lišena jezičkih i svih drugih obzira, tonula u vešto postavljenu zamku.

Najgora u svemu je bila početnička i nemušta režija Marka Marinkovića. Na svakom pojedinom koraku njegovog saplitanja i posrtanja kroz lavirint ove avanture videlo se dobro da tom poslu nije bio dorastao. Ako se po strani ostavi njegov (ne)rad s glumcima, koji ne znaju šta igraju i kreću se kao šahovske figure u partiji koju ne razumeju, odsustvo filmskog zanata zapaža se u dve glavne tačke: u ambijentaciji prizora (organizacija vizuelnog polja, kojeg, u stvari, nema) i sadejstvu aktera i kamere (mizankadar, koji je katastrofalan). I jedno i drugo je ovde čista improvizacija, tj. može i ovako i onako. Nema plana jer nema ni pokreta. Sve je dozlaboga mrtvo, statično. Nemanjići nose oružje, ali ne znaju kako se koristi, sede na konjima, ali ne jašu. Lađe plove, ali stoje. Gledaocu dođe da vikne: Aman, mrdni malo tu kameru! Marinković ne zna šta i kako s kamerom (što smo detaljno analizirali u Pečatu posle premijere serije). Zbilja, kako se u Beogradu, centru naše „filmske industrije“ u kome besposleni sede bolji poznavaoci filmskog zanata, nije našao iko vičniji ovom poslu?
Rečju, opšti utisak bio je porazan. Jasno je da je ovu televizijsku rabotu najveći deo srpskog naroda odbacio kao strano telo, kao pokušaj nasilne promene njegove svesti i kolektivnog sećanja, koji je propao. Za najširu publiku na internetu serija je postala neka vrsta društvene igre. Publika se zabavljala na svoj način, sprdajući se s novim detaljima kojim ih je autorski tim Nemanjića svake nedelje uveče obilato snabdevao. Nismo primetili reakcije ozbiljnije kritike, ako takva u nas uopšte postoji. Opšti utisak sažeo je jedan gledalac potpisan imenom, prezimenom i naučnom titulom koji kaže: „Priznajem, sramota me je da gledam seriju Nemanjići – rađanje kraljevine. Scenario te serije narugao se našem srednjem veku, a ni glumci se nisu mnogo potrudili. Najbolje bi bilo da se ova serija, kad je već tako krenulo, nikada nije ni dogodila.“ Potraga za suprotnim mišljenjima nije dala rezultate. Jedini koji i danas tvrde da je serija odlična su generalni direktor Javnog servisa Bujošević i njegovi poslušnici. Milionski auditorijum je još u toku prvog emitovanja okrenuo leđa TV proizvodu koji je trebalo da postane national epic, počeo da lovi greške i tera sprdnju. Taj iznenadni konsenzus traje i danas i pokazuje da narod nije beslovesan čak i kada je dezorijentisan i ubijen u pojam televizijskim smećem najniže kategorije. Srbin je pokazao da ne da na sebe i da ume da prepozna i zlu nameru i domaću rđu. Kad se bolje razmisli, možda je to bila jedina korist od Nemanjića druge Srbije.