Уз приметно поштовање актуелних политичких канона, тренутно највећи филмски хит у свету „Тенет“ некако је успео да буде и до очаја стереотипни акциони холивудски спектакл и квазиинтелектуални СФ „за забаву и размишљање“, који, наравно, као и сви комерцијални холивудски филмови „продаје маглу“, али у тој магли продаје и далеко важнији наум – да измешта границе глобализма или, још тачније, да копа нове ровове на линији руског фронта с једне, и расног с друге стране
Није чудно да су неки уверени у своје речи и прогнозе помпезно најављивали да се спас биоскопа, дакле не само онога што је преостало од ове биоскопске године потпуно руиниране и непоправљиво осакаћене епидемијом короне већ и уопште будућности досадашњег конзумирања филмова, свео само на једно име. На Кристофера Нолана, британског синеасту полуамеричког педигреа. И на један наслов. Његов. На „Тенет“. И није разлог то што одмах сви истичу – да је „Тенет“ коштао двеста милиона долара. Није чак ни то да мање-више представља типичан производ филмске забаве који се мора и може једино на прави начин доживети у биоскопима. Разуме се, најновијим, технички најнапреднијим, дакле, мултиплексима. Него баш зато што је такав скупоцени и технички савршени филм пун акције за идиотизовану масу муштерија, које иду у биоскопе да што верније доживе ствари у које могу да поверују само они који су и оно мало памети оставили код куће пре него што су кренули у провод у оближњи мултиплекс, снимио господин Нолан. Модерни бог интелигентних филмова за идиоте. Већи део његовог опуса у који је Холивуд уложио преко милијарду долара (вратили су му вишеструко више) као да је имао баш ту мисију или, можда је боље рећи, калкулацију: да засени неуке и будале науком, неразумљивим идејама, примењеном филозофијом неприменљивом у свакодневном животу, али која „звучи паметно“. И све то увек у технички издашном пакету који „пуни очи“. Али, важније, у оквиру те мисије Нолан је, изузев моћно комерцијалне трилогије Бетмен филмова којом је у Холивуду купио кредибилитет аутора који зна како се зарађује, имао још једну мисију – да нас испровоцира, научи, подучи, засени својом „филозофијом“ о времену.
Ноланова ултимативна игра с временом
Већ сам палиндромски наслов његовог новог остварења, поменутог двестамилионског суперпројекта из Ноланове СФ-акционе-филозофске кухиње – „Тенет“ – дао је до знања шта чека његове обожаваоце и остале постковидске посетиоце биоскопа. Ово је, може се слободно рећи, Ноланова ултимативна игра с временом, његовим смислом, значењем, па и физичким својствима. Надградња и то у најкомпликованијем и најдрастичнијем виду његовог филма каријере (до сада) од пре десет година „Почетак“ (мада, цинично, може се рећи и да тај филм своју славу дугује чињеници да је од 160 милиона долара свог буџета за маркетинг било издвојено чак сто милиона долара) поставила је „Тенету“ наизглед немогућ задатак да буде „суперинтелектуалан“ (читај: немогућ за разумевање, што и јесте) и да при томе згрће милионе као да га је снимио подмладак Спилбергових клонова. И он то управо ради! „Тенет“ је и пре отварања на америчком тржишту које овог викенда треба да уследи, оборио овогодишње рекорде у заради током првог викенда приказивања. При чему треба узети у обзир да је „Тенет“ пуштен на прилично ограниченом светском тржишту и да је у свакој сали где се приказује, као осталом и сви други филмови, суочен са смањеним капацитетом како би се испоштовале епидемиолошке мере. И опет је суперхит као да свих ових препрека и недаћа нема.
Добро, кад се одбаце сви митови, „интелигентне неразумљивости“, манипулисање незнањем и скромним интелектуалним капацитетима масе, на страну што са те позиције Нолан посматра своју публику, „Тенет“ је донео тек још једну верзију Бонд авантуре. Изузев поменуте манипулативне апстракције с појмом и аспектом времена (које се по Нолановој идеји и очигледно животној опсесији може „увртати“, „превртати“ и усмеравати у свим правцима), „Тенет“ је до те мере очигледан у позајмљивању Бонд наратива да допире до момента безобразног плагијата. И још је трендовски политички коректан јер му је главни јунак одговарајуће црне боје коже и, опет пригодно ултимативним трендовима, не само да током филма успешно тамани гадне белце већ му је заводнички капацитет усмерен према, наравно, плавушама. И разуме се, главни негативац филма је белац, и то луди руски олигарх који, а шта друго, жели да влада светом и да чак изазове трећи светски рат. Црнац који убија белце је тренд, као и бело-црне љубавне и све остале везе. Толико да су и императив и подстицај за аутора уколико жели аколаде и зараду. А Нолан обе ствари обожава. Узгред, а то је најважније, његов је „Тенет“ унапред проглашен за спасиоца биоскопа. Нема сумње да ће, за разлику од поменутог „Почетка“ који је освојио само четири „техничка“ Оскара, „Тенет“ добацити до далеко озбиљнијег учешћа у деоби најважније холивудске награде. Иако је рано, бројни су они који га виде као сигурног освајача овог признања у најважнијој конкуренцији – филма године.
Подстицај да се „црна ствар“ стабилизује
Шта год да се деси, када за овакво вредновање дође време, далеко је сигурније да ће „Тенет“ бити најкомерцијалнији филм године. За многе, посебно из актуелне расно крволочне перспективе присутне на улицама америчких градова, овај је филм значајан и као подстицај да се „црна ствар“ стабилизује не само у флоскули да је црни живот важан, која се интензивно инсталира у кодове масе широм света, једнако као паника од короне, већ и да је управо та боја нови императив у избору јунака скупоцених филмова. Тако ће после „Тенета“, акционог спектакла који је у сваком смислу поновио забавну матрицу филмова о Бонду, свакако бити много лакше да се реализује идеја да одлазећег Данијела Крејга у новом Бонд филму замени неки црнопути глумац и да тако легендарни шпијун Њеног краљевства коначно постане пригодно „обојен“. И није нимало случајно да је Протагонисту (тако се зове главни јунак) у „Тенету“ одиграо бивши спортски јунак Џон Дејвид Вашингтон, кога је пре неколико година у орбиту суперславних лансирао чувени „позитивни расиста“ Холивуда Спајк Ли, у свом хваљеном и награђиваном расно циничном филму „Црни клановац“. Та спона између ова два аутора и ове две улоге поменутог глумца је изван онога што у себи носе ове у свему различите роле и филмови, али је у актуелном тренду бојења холивудских ликова у комерцијалним и награђиваним филмовима и те како важно да и тренд, као и сваки филм, има свог црног Протагонисту, своју препознатљиву фигуру политички коректне боје. Вашингтон је изабран да буде баш то. А после „Тенета“ то једноставно и мора да постане. Заправо већ и јесте. И није само расним умишљајима Ноланов филм обележен за актуелне и будуће нараштаје. Његов је Протагониста у спасилачкој мисији одлучно и амерички суверено и храбро појурио у свим правцима времена како би од гадних Руса спасио свет од уништења. Дакле, уз приметно поштовање политичких канона, „Тенет“ је некако успео да буде и до очаја стереотипни акциони холивудски спектакл и квазиинтелектуални СФ „за забаву и размишљање“, који, наравно, као и сви комерцијални холивудски филмови „продаје маглу“, али у тој магли продаје и далеко важнији наум – да измешта границе глобализма или, још тачније, да копа нове ровове на линији руског фронта с једне, и расног с друге стране. И то све уз двоипочасовну забаву с пуцањем, јурњавом, атрактивним локацијама, заслепљујућом „науком“, „интелектуалном фантастиком“, технички супериорним изгледом сваког кадра. Прилично, рекло би се, чак и ако је у питању филм с тако великом мисијом као што је спасавање биоскопа и филмске индустрије какву познајемо. И, на крају, да ли га вреди видети? Па, не баш. Да ли се мора видети? Никако. Да ли ће га сви видети? О, да, свакако!