Србија и Синђанг

Због чега све Београд не треба да постане оруђе, или још горе – балканско геополитичко ђуле, у новом хладном рату САД против Кине

Синђанг је аутономни регион ујгурске етничке групе на северозападу Кине. Свијен око Таримског басена, простире се на више од милион шест стотина хиљада квадратних километара. Oд Србије је пространији више од двадесет пута. У Синђангу живи око 25 милиона људи. Најбројнији су Ујгури, са уделом од 45 одсто у укупном броју становника. Следе Хани, односно етнички Кинези, с нешто више од 40 одсто. Остале мањине су Казаци, народност Хуеј, Монголи, Ојрати и други. Ослонац привреде региона чине пољопривреда, рударство и трговина.

КРАТКА ИСТОРИЈА СИНЂАНГА У музеју у Урумћију, главном граду Синђанга, где значајну већину чине припадници народа Хан, налазе се савршено очувани мумифицирани остаци људи кавкаске расе који су, изгледа, први живели на том подручју (Тохарци и народ Сака). Мумије из Таримског басена старе су скоро четири хиљаде година.
Синђанг се током владавине династије Танг (618–907) налазио у границама кинеске империје.
Најездом туркофоних ујгурских племена, ислам је преплавио ове, раније претежно будистичке крајеве. Продор туркофоних номада започео је у 10. и 11. веку. Ови крајеви потом су потпали под власт Монгола и на крају династије Ћинг, те Републике Кине.
Почетком тридесетих година 20. века ујгурски побуњеници су кратко држали подручје око Кашгара, на западу Синђанга. Тај период своје власти назвали су Првом источнотуркестанском републиком. Прва источнотурксестанска република била је исламска. Друга, чије је оснивање покушано током такозваног Или устанка, била је марксистичка, основана уз подршку совјетске Русије. Трајала је од 1944. до краја 1949. године, када је започела ера Народне Републике Кине.
Ујгурски студенти покушали су да организују побуну у Урумћију 1988, годину дана пре протеста на Тјенанмену у Пекингу. Неки од њих су, као истакнуте вође, били укључени у протест на Тјенанмену, око годину дана касније. Након тога ујгурски екстремисти организовали су протесте и нападе на припаднике народа Хан у Синђангу током 2009. године, када је настрадало неколико стотина људи, углавном етничких Кинеза.

[restrict]

МОДЕРНИ СИНЂАНГ У БРОЈЕВИМА Након таласа насиља и терористичких напада Синђанг је данас један од полигона кинеског убрзаног развоја. Тринаестим петогодишњим планом НР Кине, који истиче ове године, предвиђен је био посебан програм развоја овог региона. У оквиру иницијативе за успостављање економског појаса дуж путева свиле и других пројеката обезбеђен је огроман капитал, уложен у развој Синђанга. Повећани су инфраструктурни, технолошки и трговински капацитети региона. Пружена је, за наше прилике незамислива, финансијска подршка малим и средњим предузећима, нарочито у пограничним економским зонама. Унапређен је сектор транспорта и логистике. Паралелно са улагањима у економију региона, побољшане су могућности за унапређење тамошње културе и суживота различитих заједница.
Синђанг је данас све модернији регион са супербрзим пругама и модерним аутомобилским саобраћајницама. На територији овог региона остварују се неки од највећих кинеских развојних програма, попут гигантских пројеката водоснабдевања из других делова Кине.
У самом Синђангу бруто домаћи производ порастао је са 791 милиона јуана (111 милиона долара) у 1952. на 1,22 билиона јуана (приближно 175 милијарди долара) 2019. године. Просечна годишња стопа економског раста у Синђангу износила је 8,3 одсто.
Само током прошле године кинеска централна влада је у електроенергетски развој Синђанга уложила 370 милиона долара. По том региону ветрогенератори ничу као печурке после кише. Овом износу треба додати и знатно повећана улагања локалних електроенергетских предузећа.
Влада региона уложила је више од 480 милиона долара у водоводну мрежу која ће свежом водом снабдети више од 266.000 сиромашних становника. Изграђено је и око 2.500 километара нових сеоских путева. Путевима су повезана скоро сва села.
Централна влада у Пекингу у развој Синђанга уложила је до сада више од 2,35 билиона јуана. У том региону постоји 21 цивилни аеродром. Спољнотрговинска размена Синђанга 2018. године досегла је вредност од 20 милијарди долара, 1.500 пута више него што је износила почетком 1950-их година. Између 1978. и 2018. приход по глави становника у региону увећан је више од сто пута.
Између 2014. и 2018. из друштвене каљуге апсолутног сиромаштва извучено је 2,3 милиона становника Синђанга, а стопа сиромаштва је са 19,4 сведена на 6,1 одсто.
Просечан животни век становника Синђанга 1949. износио је нешто више од тридесет, а лане 72,35 година. Године 1949. више од 90 одсто становника било је неписмено, а мање од 20 одсто малишана похађало је било какву школу. Данас основну школу похађа 99,91 одсто малишана у Синђангу. Током 2018. године регион је посетило више од 150 милиона туриста из Кине и иностранства.

Кинези чине више од половине људи извучених из каљуге сиромаштва

Према подацима Светске банке, укупан број људи који живе у условима великог сиромаштва од 1990. до 2015. године смањен је са 1,85 милијарди на 736 милиона. Према истом извору, у поменутом периоду Кина је из сиромаштва избавила 602,7 милиона својих грађана, учествујући са 54 одсто у укупном броју људи спасених од сиромаштва од 1990. до 2015. године.

ЉУДСКА ПРАВА СПРАМ РАЗВОЈА Ови подаци у западним медијима су у потпуној сенци геополитичког притиска на Кину који, у случају Синђанга, расте активирањем америчке стратегије синхронизованих оптужби због „непоштовања људских права“. Према проценама америчких геостратега, Синђанг је, уз Хонгконг и Тибет, а потенцијално и уз Тајван, једна од Ахилових пета модерне Кине. Баш као што смо у „Печату“ најавили средином децембра прошле године, у западним медијима овог лета све врви од наслова да Кина у „концентрационим логорима“ држи чак милион заточених Ујгура, односно десетак одсто њихове укупне популације.
Повод за антикинеску кампању је амерички закон o људским правима Ујгура који је у јуну потписао Доналд Трамп, извесно као део стратегије уперене против главног геополитичког такмаца САД. Кинеске власти истичу да су у Синђангу постојали центри за реедукацију, али поричу да су посреди концентрациони логори.
Центри за реедукацију део су законом регулисане кинеске стратегије за борбу против тероризма и екстремизма. У тим центрима, закључно с крајем прошле године, полазници су похађали курсеве мандаринског језика и права, стручних вештина и програма за „дерадикализацију“ који су се односили на особе за које је процењено да су под утицајем исламског екстремизма и тероризма. Према тврдњи регионалне владе Синђанга, сви полазници су, случајно или не, курсеве окончали до децембра 2019. године.

ТЕРОРИЗАМ КАО ТАБУ ТЕМА У Синђангу је од 1990. до краја 2016. године забележено више хиљада терористичких напада на званичнике и грађане. У тим нападима живот су изгубиле стотине људи. То је тема о којој се у западним медијима нерадо или уопште не говори. Напади ујгурских терориста претили су у једном тренутку да се прошире изван граница Синђанга. На Тјенанмену се 2013. године догодио терористички напад ујгурских екстремиста у којем је страдало петоро, док је повређено 38 људи.
Кина је, стога, покренула темељну кампању за сузбијање тероризма. Пекинг је и те како био и остао свестан да без стабилности нема економског и друштвеног напретка.
Према подацима регионалне владе Синђанга, разбијено је више од 1.588 терористичких ћелија и ухапшено 12.995 терориста. О тероризму и исламском радикализму у Синђангу говоре два документарна филма Кинеске глобалне телевизијске мреже (China Global Television Network). Наслови филмова су „Тијеншан још стоји – успомене из борба против тероризма у Синђангу“ (Tianshan: Still Standing – Memories of fighting terrorism in Xinjiang) и „Црна рука – Исламски покрет Источног Туркестана и тероризам у Синђангу“ (The black hand – the East Turkistan Islamic Movement and terrorism in Xinjiang). Сцене донедавно сурове стварности кинеског северозапада, изнете на упечатљив и веродостојан начин у ова два документарца, ремете слику коју западни медији пласирају о Синђангу као ексклузивном попришту кршења људских права.

УЈГУРСКИ БОРЦИ ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ Према подацима које је 2017. године објавио „Ројтерс“, позивајући се на сиријског амбасадора у Пекингу Имада Мустафу, у Сирији се на страни Исламске државе у том тренутку борило између четири и по и пет хиљада Ујгура. Мустафа је том приликом истакао да Кина није одабрала ниједну побуњеничку групу као свог фаворита, попут западних сила, већ да сарађује с Дамаском у сузбијању заједничке претње.
Исте године Исламска држава у Ираку објавила је видео-запис у којем је речено да ће реке крви тећи Кином. У видео-запису могли су да се виде кампови за обуку ујгурских исламиста, али и снимци начињени у Кини на којима су приказани и припадници кинеске полиције на улицама. „Истаћи ћемо своју заставу над Америком, Кином, Русијом и свим неверницима света“, поручио је непознати спикер Исламске државе.
Неки од извора помињу да је присуство ујгурских екстремиста у зонама које су биле под контролом Исламске државе у Идлибу, где су ујгурски борци били укључени у паравојне и терористичке операције, започело досељењем око седамсто породица, под патронатом Турскестанске исламске партије. Ова партија је, према извештају „Гласа Америке“ из децембра 2018. године, својевремено прогласила исламски емират у Идлибу који је углавном, како је наведено, остао ван радара власти и медија. „Глас Америке“ наводи да Туркестанска исламска партија потиче из северозападног кинеског региона Синђанг и да је једна од главних екстремистичких група у Сирији, од избијања грађанског рата у тој. Партију, према истом извору, чине пре свих ујгурски муслимани из Кине, а последњих година у њене редове укључивани су и други џихадисти.
„Глас Америке“ навео је да је у време ескалације сукоба у Сирији, 2013. године, у борбама учествовало око три хиљаде бораца Туркестанске исламске партије, претежно у Идлибу, Алепу, Хами, Хомсу и северном делу провинције Латакија. Њихов број се, међутим, значајно смањио због великог војног напретка снага сиријског режима, који су подржали Русија и Иран.
Крајем 2017. године, по „Гласу Америке“, званичници сиријског режима саопштили да су с кинеским званичницима разговарали о могућности распоређивања кинеских специјалних снага у Сирију, у циљу супротстављања претњи која долази од Туркестанске исламске партије.

Историјска мистика кинеског запада

Северни део Синђанга обухвата Џунгарију, у 17. и 18. веку моћан канат западних Монгола, у којој су, током 19. века, мађарски авантуристи и истраживачи покушавали да лоцирају древну постојбину свог, некада номадском народа. У Мађарској се данас све гласније чују идеје о усвајању будизма, као „примереније“ религије.
Путујући западном Кином, аутор ових редова је на плочицама из доба династије Танг, али и у другим изворима широм источне Азије, проналазио облике које ми данас препознајемо као четири оцила. Љубазни домаћини у древним Могао пећинама, недалеко од Дунхуанга, на рубу пустиње Такламакан, тврдили су да су посреди представке свитака и/или облака.
Слично је и с будистичким фрескама у пећинама Могао, где су фигуре људи приказане са ореолима и имају ископане очи, идентично као у нашим манастирима.

ГЕОПОЛИТИЧКО ЂУЛЕ ЗАПАДА Стварност у Синђангу није црно-бела, како се у медијима најчешће представља. Питања о камповима за реедукацију, или концентрационим логорима – како их на Западу представљају – не могу бити постављана изван контекста терористичких напада у којима су страдале стотине људи, терористичких претњи по стабилност државе и подршке коју ујгурски екстремисти отворено уживају на Западу.
Америчка Национална задужбина за демократију (НЕД), основана 1983. као приватна непрофитна организација, али под невидљивим плаштом ЦИА, како је у „Вашингтон посту“ 1991. године сведочио један од кооснивача Ален Вејнштајн, за потребе рада Светског ујгурског конгреса са седиштем у Берлину 2018. издвојила је 665.000, а 2019. године 960.000 долара. Према кинеском „Глобал тајмсу“, НЕД је ујгурским организацијама, окупљеним под кишобраном Светског ујгурског конгреса, последњих година дао још средстава. Као пример наведено је Удружење америчких Ујгура, које је за пројекат о људским правима (Uyghur Human Rights Project) од НЕД-а добило 1.244.698 долара.
Када је Београд, заједно са још 46 држава, упутио писмо Савету за људска права Уједињених нација, подржавајући кинеску борбу против тероризма, наишао је на осуду Запада. Осуда Београда није поткрепљена чињеницама и доказима. Београд је осумњичен да пуши у тоалету за време великог одмора. Пребачено му је да се нашао у лошем геополитичком друштву које га квари.
Управо због тога, због чињенице да Запад није спреман да уважи кинеске аргументе, чак ни да их представи својим грађанима – што је случај са овде поменутим кинеским документарним филмовима, Београд не треба да постане оруђе, или још горе – балканско геополитичко ђуле, у новом хладном рату САД против Кине. Још мање треба да се обазире на лицемерне примедбе о тобожњој сервилности према великим силама које му спочитавају они који, у ствари, не поседују моћ властитог избора.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *