Одлазак „Господина Не“ са Пала

Момчило Крајишник (1945–2020)

Момчило Крајишник ће у историју ући као један од твораца Републике Српске. Уз Радована Караџића, представљао је кључну личност покрета који се у неповољним међународним приликама изборио за прву државну творевину Срба на простору некадашњег Босанског пашалука, у оквиру дејтонске БиХ

У Бањалуци је од последица вируса корона са овога света у 75. години живота отишао Момчило Крајишник, један од твораца Републике Српске и, уз Радована Караџића, кључна личност националног покрета Срба у некадашњој централној југословенској републици током драматичних деведесетих година прошлог века у којима је на ратиштима и преговарачким столовима стварана историја.

ДРУГИ ЧОВЕК РС Рођен 20. јануара 1945. у сарајевском приградском насељу Забрђе – у коме је живео све до Дејтонског споразума којим је овај део главног града БиХ припао Бошњачко-хрватској Федерацији – у политику је ушао након првих вишестраначких избора 1990. године и затим стицајем околности неочекивано постао један од главних актера бурних процеса који су 1995. довели до признања Републике Српске као аутономног дела дејтонске Босне и Херцеговине.
Крајишник је најпре обављао функцију председника парламента (предратне) републике БиХ, да би потом постао први човек Скупштине српског народа Босне и Херцеговине која је касније трансформисана у Народну скупштину РС.
У ратном периоду је, после Радована Караџића, био најважнији фактор у руководству Срба западно од Дрине. За разлику од сјајног оратора, песника и психијатра из Петњице подно Дурмитора, овог магистра економских наука (који је предратни део свог радног века провео у „Енергоинвесту“) из руралног предграђа Сарајева су одликовале сасвим друге особине. Био је стрпљив, педантан и аналитичан преговарач способан да максимално уважи саговорнике супротних политичких гледишта, али истовремено „тврд“ у одбрани властитих (националних) интереса. Могло би се рећи да су се Радован и Момо – иначе пријатељи из предратних времена – својим супротностима максимално допуњавали и представљали чврст тандем на кормилу младе српске државне творевине током тешких ратних година.

ХАШКА ПРЕСУДА На првим изборима у дејтонској творевини изабран је 1996. за члана Председништва БиХ из мањег ентитета, а на овој функцији остао је до 1998. године када је, под притиском западних фактора, поражен у изборној трци за ову функцију од кандидата тадашње коалиције „Слога“ Живка Радишића.
Две године касније, 30. априла 2000, у његовој кући у ратној престоници РС ухапсили су га припадници СФОР-а и на основу оптужнице Хашког трибунала га затим пребацили у злогласни холандски казамат.
Момчило Крајишник је 2006. у, слободно можемо рећи, монтираном процесу, поделивши судбину свих српских сужања, који су још пре изрицања пресуде одлуком наредбодаваца хашких „делилаца правде“ проглашени кривим, због „злочина против човечности“ био осуђен на 27 година робије, да би му 2009. суд ову казну смањио на 20 година затвора. На слободу је изашао, после одслужене две трећине казне, 30. августа 2013. с намером да покрене нови процес у коме би доказао своју невиност.
Ову намеру није остварио, али је зато по повратку на Пале, где га је иначе лепо дочекало неколико хиљада људи, формирао асоцијацију „Ствараоци Републике Српске“, коју су сачињавали некадашњи политички ветерани мањег ентитета БиХ. Нажалост, ова је асоцијација – чији је главни циљ био „залагање за остварење начела и принципа на којима је заснована РС“ – дошла у сукоб са Борачком организацијом Републике Српске због иницијативе да се посланицима првог сазива Народне скупштине РС, као и члановима Владе и тадашњег Председништва РС исплати посебна ратна надокнада.
Крајишник се, додуше без жељеног ефекта, до последњег тренутка залагао за помирење народа БиХ, наравно с позиција очувања дејтонске самосталности Српске. Није био задовољан новим курсом реформисане Српске демократске странке на чијем челу су се налазили Вукота Говедарица, а потом и његов некадашњи кадар Мирко Шаровић, међутим, није успео да својим ауторитетом утиче на промену њене политике, нити да подстакне постизање националног консензуса између владајуће и најјаче опозиционе партије РС.

ОД КРИТИКЕ ДО УВАЖАВАЊА Један од оних који су га својевремено критиковали био је тадашњи опозиционар из Лакташа Милорад Додик који је, након трансформације из некадашње „наде Запада у БиХ“ у одговорног националног лидера, почео да с уважавањем јавно говори о „великим заслугама Момчила Крајишника (као и Радована Караџића) за стварање Републике Српске“.
Некада други човек РС пружао је подршку Додиковој борби за дејтонску БиХ, а овај је након његове смрти одао почаст државнику из Забрђа.
„Република Српска Момчилу Крајишнику дугује захвалност као једном од кључних стваралаца наше државе. У свакој тешкој прилици био је мудар и тврд преговарач, а често је знао да збуни своје противнике езоповским језиком, као што је то чинио и наш Петар Кочић. Момо није био – ни у најтежим тренуцима протеклих година, па и док је робијао у хашком казамату – опседнут мржњом и нетолеранцијом према друга два народа у БиХ, нити према било ком обичном човеку. То знају они који то желе да знају“, саопштио је српски члан Председништва БиХ, најављујући да ће једна улица на Палама, као и установа у Источном Сарајеву, добити име првог председника парламента Републике Српске.

(ПРЕД)РАТНЕ НЕДОУМИЦЕ Мада се Крајишник, пре првих вишестраначких избора у БиХ, није политички ангажовао, његови противници су касније настојали да експлоатишу чињеницу да је почетком осамдесетих година 20. века једно време провео у истражном затвору због сумњи да је умешан у привредни криминал у „Енергоинвесту“. Истрага је обустављена због недостатка доказа, па се будући високи државни функционер вратио обављању дужности комерцијалног директора у предузећу, а стизао је да по окончању обавеза у „Енергоинвесту“ буде активан и на пословима на имању у Забрђу. После избора на којима је Српска демократска странка добила поверење највећег дела нашег народа неочекивано је изабран за председника Скупштине БиХ.
Била је то, на први поглед, не нарочито атрактивна, али суштински врло важна функција коју је Момо обављао успешно. Његове дипломатске способности су нарочито долазиле до изражаја у времену када је коалициона влада три националне странке све више „пуцала“ због потпуно супротстављених ставова о будућем статусу БиХ. Иако је чинио све да се пронађе компромисно решење и избегне рат, спикер парламента ипак није могао променити ток историје. Занимљиво је, међутим, да је чак и по избијању оружаних сукоба и одласка српских посланика из заједничке Скупштине БиХ, Крајишник једно време обављао дотадашњу дужност и имао састанак (по резултатима неуспели) са Алијом Изетбеговићем у свом кабинету у згради Парламента.
Након избијања трагичног рата у Сарајеву – у коме су Срби у централним деловима града под бошњачком контролом били не само изложени физичком и психичком малтретирању већ и ликвидирани – могле су се чути оцене како се „све ово не би догодило да су наш народ, уместо Црногорца са Дурмитора и човека из сеоског предграђа, водили угледни људи из урбане средине који су разумели дух града на Миљацки“. Никада, наравно, нећемо сазнати како би се догађаји развијали да су тадашњи СДС (боље речено, српски национални покрет) предводили неки други лидери, али треба подсетити да у то време није било много кандидата за највише позиције у Српској демократској странци и државним институцијама. Угледни сарајевски интелектуалци су се, углавном, или дистанцирали од ове партије, или су пружали подршку националној ствари кроз чланство у Политичком савету за сарадњу са другим народима, па су се незахвалног посла прихватили „аутсајдери“ Радован и Момо (као и професори универзитета Никола Кољевић, Алекса Буха и Биљана Плавшић, који нису доносили кључне одлуке).
Моћ Крајишника током рата је расла због његове позиције председника Народне скупштине РС, али и због чињенице да је имао огроман утицај на „кадровску политику“ у којој је постављао и контролисао људе на државним и партијским функцијама. Критичари су га оптуживали да штити криминалце, шверцере и ратне профитере, те да се користећи политичку позицију обогатио на народној ратној муци. Овакве оптужбе нису никада поткрепљене конкретним доказима нити су угрозиле дотадашњи положај другог човека босанских Срба који је био неизоставни учесник бројних деликатних преговора са Бошњацима и Хрватима, односно међународним посредницима.
Могло би се рећи да је ова комплексна личност из сарајевског Забрђа била истински српски националиста и искрени православни верник, али истовремено поседовала особине спретног и рационалног преговарача и прагматичног бизнисмена. Био је искрено заљубљен у матицу Србију са којом није желео границу на Дрини, па је ипак на крају прихватио „реалистичко решење“ које је оставило РС у БиХ.
Аутор овог текста, који је као новинар листа „Јавност“ тих година имао прилику да често среће Крајишника, никада неће заборавити како је он једне вечери прокоментарисао телевизијску емисију у којој су приказивани документарни снимци херојства српске војске у Првом светском рату.
„Е, овакву војску ми желимо да створимо код нас“, рекао је са искреним патриотским заносом у гласу.
За познаваоце тадашњих прилика у Српској није била никаква тајна да Крајишник често није био на истим таласним дужинама са људима из војног врха РС, а у првом реду са генералом Ратком Младићем. Ипак, Момо и Ратко су, кад су видели да је то потребно, проналазили заједнички интерес у одбрани Републике Српске, првенствено на седницама Народне скупштине РС на којима су разматрани понуђени међународни мировни планови за БиХ.

ОД ВЕНС–ОВЕНА ДО ДЕЈТОНА Они су својим изнесеним аргументима, по многим мишљењима, одиграли кључну улогу у одлуци посланика да 5. маја 1993. на Јахорини одбију Венс–Овенов мировни план којим би се, да је био прихваћен, РС претворила у заједницу територијално неповезаних кантона са знатно мањим ингеренцијама од оних које је добила као „држава у држави“ у Дејтону.
Преговарач, кога је због изузетно тврдих ставова које је заступао амерички дипломата Ричард Холбрук назвао „Мистер Но“ („Господин Не“, што је био епитет којим је до тада био „чашћен“ једино совјетски министар спољних послова Андреј Громико), учествовао је као члан заједничке делегације СРЈ и РС на мировној конференцији у Дејтону. Крајишник је изузетно тешко примио одлуку Слободана Милошевића да, ради окончања рата, препусти готово цело Сарајево Бошњачко-хрватској федерацији, али се након убеђивања у Добановцима нерадо сагласио са територијалном поделом БиХ договореном у Дејтону.
Уследио је егзодус српског становништва из оних делова града на Миљацки који су – иако војно одбрањени – сада морали да пређу под власт Изетбеговићевог режима, за шта су као иницијатора и главног кривца (који је наводно ширио страх међу народом) његови критичари оптужили магистра економије из Забрђа. Без жеље да умањимо Крајишникову улогу у овим догађајима, треба ипак рећи да је кључни разлог селидбе „живих и мртвих“ (породице су на пут носиле и кости својих предака и касније их поново сахрањивале) била решеност Срба да напусте делове „реинтегрисаног Сарајева“. Они, једноставно, нису желели да наставе живот под бошњачком влашћу која је претила да ће, по преузимању ових делова града, сви који су претходно носили оружје у Војсци РС морати за то да кривично одговарају.
Политичка каријера Момчила Крајишника је неочекивано и прерано прекинута бруталним хапшењем, после кога су за њега наступиле тешке године проведене у казаматима хашке (не)правде.
По изласку на слободу наставио је да се из другог плана бори за одбрану онога што је створио, а вечно пребивалиште је пронашао на гробљу Прибањ код Пала, места у коме је провео кључне године свог државничког деловања. Не знамо да ли је аутор мемоарске књиге „Како се рађала Република Српска“ у гроб понео неке тајне о дешавањима у којима је учествовао, али се надамо да ће историчари у предстојећим годинама бацити ново светло на још не сасвим разјашњене догађаје из тих бурних времена, као и његову улогу у њима. Без обзира на то какав био садржај тих, за сада само хипотетичких нових сазнања, уверени смо да она, баш као ни грешке које је учинио, не могу довести у питање историјску заоставштину Момчила Крајишника, једног од твораца Републике Српске.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *