Maksim Gorki ponovo na našoj sceni

Početak nove teatarske sezone

Ove godine Narodno pozorište zaigralo je 9. septembra, a samo koji dan ranije podizale su svoje zavese i druge kuće; Beogradsko dramsko pozorište počelo je prikazivati predstave u dvorištu svoje zgrade. Ovakvu praksu možemo samo pozdraviti

Dogodilo se pravo čudo: pojedina beogradska dotirana pozorišta počela su novu pozorišnu sezonu 2020–2021. prvih septembarskih dana. Naime, po nepostojećem pravilu, gotovo svi prestonički teatri uobičajili su da sezonu počinju početkom oktobra. Međutim, ove godine Narodno pozorište zaigralo je 9. septembra, a samo koji dan ranije podizale su svoje zavese i druge kuće; Beogradsko dramsko pozorište počelo je prikazivati predstave u dvorištu svoje zgrade. Ovakvu praksu možemo samo pozdraviti a ukažimo i na neke istorijske podatke. U Kraljevsko-srpskom narodnom pozorištu u Beogradu glumci su se obično okupljali na Preobraženje (19. avgusta), da bi predstave počeli da prikazuju krajem avgusta ili početkom septembra. Bilo je to u vreme kada je postojao samo dramski ansambl i kada su se predstave izvodile tri-četiri puta sedmično. Po završetku Prvog svetskog rata, tokom kojeg je zgrada Narodnog pozorišta bila znatno oštećena i opljačkana, predstave su se najpre izvodile u sali hotela „Kasina“ na Terazijama a potom u adaptiranoj zgradi maneža (nekadanje konjičke kasarne), koja je pretvorena u Scenu Narodnog pozorišta na Vračaru, dok je kod Kneževog spomenika, po projektu Josifa Bukavca, sagrađena današnja zgrada Narodnog pozorišta.
Nastupajuću sezonu 2020–2021. Narodno pozorište u Beogradu počelo je premijerom komada Vasa Železnova i drugi Maksima Gorkog. Reč je o poznatoj drami Vasa Železnova, koju je reditelj predstave umetnuo u svoju dramatizaciju delova romana Delo Artamonovih i Foma Gordejev, kao i pesmu u prozi O sokolu načinivši tako kompletan tekst predstave,. Pozorišna kritika – i strana i naša – uočila je i konstatovala kako je Vasa Železnova u osnovi mračna, mizantropska drama o fizičkim i duhovnim nakazama što se međusobno svađaju i glože, dok iznad njih suvereno stoji – poput Ibzenove gospođe Alving u Avetima ili Strindbergove Laure u drami Otac – Vasa Železnova u svojstvu istrajnog i bezobzirnog čuvara porodične fabrike i porodičnog kapitala, čudna ličnost uvek pripravna na neurotične izlive pokajanja, što je uprkos njenoj čvrstoj volji i ambicijama spopadaju u trenucima kada se suprotstavlja razvratnom mužu ili pijanom bratu i njegovom bonvivanstvu. Čitav život podredila je dobrobiti dece i za njih je spremna da čini najveće napore i da podnosi izuzetne tegobe.
Kao dramski pisac Maksim Gorki bio je veoma precizan i strog prema samome sebi pa je jednom prilikom, kada je neki kritičar povodom drame Jegor Buličov mlade pisce posavetovao da proučavaju dramaturgiju Gorkog, napisao sledeće: „Ne, ne treba proučavati, jer – nema šta da se proučava. Napisao sam gotovo dvadeset komada, i svi su oni – više ili manje slabo povezane scene, u kojima linija sižea nije nikako očuvana, karakteri nisu do kraja izvedeni, nisu izraziti, nisu uspeli. Drama mora biti strogo i skroz aktivna, samo pod tim uslovom može ona poslužiti kao podstrek za aktuelne emocije, preko potrebne u naše dane, kada se traži borbena, plamena reč, koja će spržiti malograđansku rđu s naših duša.“
Zlatko Sviben priredio je tekst sa očiglednim poznavanjem poetike Maksima Gorkog, iskoristivši za prolog i pojedine međuigre fragmente iz romana Delo Artamonovih, dok je za jezgro predstave preuzeo tri čina iz druge varijante Vase Železnove, napisane 1935, kao i prizore Vasinih sećanja i neka lica iz prve drame Vasa Železnova iz 1910. godine. Potom je usledila međuigra snova Vasine kćeri Ljudmile i pesme u prozi O sokolu i, najzad, epilog prema romanu Foma Gorejev i pričama Život i doživljaji Maksima Gorkog po njegovom kazivanju. Čini se da je reditelj Sviben načinio dobru adaptaciju i da je znatnu pažnju poklonio dramaturškoj obradi glavnih likova, tako da je predstava obilovala uspelim grupnim prizorima koji su oživljavali atmosferu Rusije u godinama pred oktobarski prevrat.
Vasa Borisovna u interpretaciji Ljiljane Blagojević bila je sve vreme dovoljno autoritativna i ubedljiva, tako da je odigrala strogu predvodnicu firme – brodarskog preduzeća, a koja ima razumevanja za poslovne probleme u istoj meri ako ne i više nego li za nedoumice svojih kćeri – Natalije Sergejevne, koju je igrala Sonja Kolačarić ponašajući se kao poluotuđeni posmatrač svega što se zbiva, i Ljudmile Sergejevne, impulsivne i energične u tumačenju Suzane Lukić. Dodajmo da je Ljiljana Blagojević scenu klonuća i umiranja velemajstorski odglumila.
Petar Božović kao Vasin muž Sergej Petrovič Železnov, bivši pomorski kapetan, izgledao je gospodstveno i dolično svojoj negdašnjoj funkciji i glumio odmereno i jasno. Nebojša Kundačina kao Vasin brat Prohor Borisovič Hrapov, sklon ovozemaljskim uživanjima, uspešno je dočarao ponašanje suzdržanog bonvivana, dok je Bojana Stefanović kao Rašela, Vasina snaha, žena njenog sina Fjodora, inače noseći najlepši kostim, koji je savršeno odgovarao njenoj pojavi, delovala apartno i otmeno dosledno se distancirajući od većine prisutnih. Zorana Bećić kao Vasina sekretarica Ana Onošenkova obojila je svoju pojavu i držanje na sceni diskretnim akcentima karikature. Radovan Miljanić kao član okružnog suda Meljnikov, a u prologu Jevsej Mitrič Bajmakov, gradski starešina, i kao Tihon Vjalov, pazikuća kod Artamonovih, odlično je predstavljao tri uloge različitih zvaničnika. Bojana Bambić pokazala je izuzetnu mladalačku spontanost i neposrednost u izrazu tumačeći služavku Lizu u Vasinoj kući, jurodivu devojku Antušku i jednu od zaprepašćenih žena Drjomovki. Od glumaca koji su nastupili kao žitelji grada Drjomova istakli su se Gavrilo Stanković, Gojko Baletić, Nemanja Stamatović, Ivan Đorđević.
Scenografija obogaćena ruskim narodnim motivima, koju je znalački uredio Miodrag Tabački, bila je funkcionalna i omogućila je brze promene.
Ako znamo da se poslednjih godina pripremaju i izvode drame sa malo lica, predstava Vasa Železnova Narodnog pozorišta u Beogradu u režiji Zlatka Svibena predstavlja izuzetak dostojan poštovanja. Pogotovo što je u eri epidemije kovida 19. Zbog toga pozorišta moraju da smanje kapacitete svojih dvorana za trećinu i više sedišta. Na premijeri to je bilo prijatno onima koji su dobavili ulaznice, dok bi ostali valjalo da požure i pogledaju neku od prvih repriza, jer je ova predstava obeležila početak nove sezone na vrhunski način.

VASA ŽELEZNOVA I DRUGI

PISAC Maksim Gorki
DRAMATIZACIHA DELOVA ROMANA I ADAPTACIJA Zlatko Sviben
REDITELJ Zlatko Sviben
DRAMATURG Slavenka Milovanović
SCENOGRAF Miodrag Tabački
KOSTIMOGRAF Katarina Grčić
SCENSKI GOVOR Ljiljana Mrkić Popović
KOREOGRAF – SCENSKI POKRET Sonja Vukićević
KOMPOZITORI Ana Krstajić i Jana Rančić
POZORIŠTE Narodno pozorište u Beogradu