Тек 10 одсто грађана Белорусије сматра да је Русија противник, док је као савезника види преко 80 процената становништва које ће бранити земљу од спољног мешања и пружиће жесток отпор „украјинизацији“
Друг се познаје у невољи, то је лекција и нама, као и свим постсовјетским републикама – поручио је у понедељак у Сочију белоруски председник Александар Лукашенко приликом сусрета са руским колегом Владимиром Путином. Савладао је Лукашенко ту лекцију, након што су му десетине хиљада демонстраната закуцале на врата резиденције током масовних протеста који републику потресају још од 9. августа и одржаних председничких избора, на којима је започео шести узастопни мандат на месту шефа државе. Иако је резултат био 80 одсто за њега и свега 10 за противкандидаткињу Светлану Тихановску, ова велика предност у гласачким кутијама није спречила масе да изађу на белоруске улице, захтевајући оставку популарног Баћке. А сама Тихановска се већ прогласила за „легитимног председника“, попут Хуана Гваида својевремено у Венецуели. И док је Хуан бежао у Колумбију и САД, Светлана за сада тихује у Литванији.„ПЕЛЦОВАЊЕ” ЛУКАШЕНКА И даље је Лукашенко политичар са највишом подршком грађана, али му домаће и међународне околности више не иду наруку. Истрошио је добрим делом кредит поверења у Кремљу, Запад му ионако никада није веровао, а протестни потенцијал, пред изборе, досегао је такву размеру да је Тихановска успела да освоји скоро 600.000 гласова, што на ранијим гласањима опозицији није полазило за руком. Белоруска економија је због пандемије (и без велике руске помоћи као претходних година) опала за чак 21 проценат, па је немогуће у таквим околностима одржати стабилност белоруске рубље, као ни редовност у исплатама грађанима. Све то ствара додатан притисак на Лукашенка и његову владу, па се обратио Путину за додатну финансијску подршку у виду кредита у износу од 1,5 милијарди долара. Руски колега овог пута, наравно, није одбио да пружи помоћ за спас Белорусије.
Поред тога, Москва ће Минску првом испоручити вакцину против ковида. Да ли је то Путинова порука да ће на тај начин „пелцовати“ Лукашенка и заштитити га – како од короне, тако и од преврата – најбоље ће знати они којима је упућена. А то су пре свега „западни пријатељи“, сви они којима се белоруски лидер до пре само неколико недеља дубоко клањао. И чак „претио“ Русији да Минск „увек може да се окрене и на другу страну“ ако му људи из Кремља не дају још економских повластица и стимулација. Поједине процене указују да је Лукашенко за протекле више од две деценије на разне начине „усисао“ преко 100 милијарди долара руског новца, али је последњих неколико година био страшно љут када га – пре исплате – упитају зашто, рецимо, никада није признао Крим као део РФ. Говорио је, све до недавно, белоруски Баћка да ће се ако затреба снаћи и без ослонца на Москву. Гас ће му допремати из ЕУ (што је „рецепт“ који су на своју штету први применили Украјинци), а нафту из САД. Шеф Стејт департмента Мајк Помпео га је у фебруару ове године уверавао да „не брине“, јер ће му Америка дати све што треба „по конкурентним ценама“. Изгледа, сада, да је цена коју треба да плати превелика, па се забринуо и похитао код Путина.
А руски председник је у срдачном разговору са Лукашенком нагласио да се Русија залаже за то да Белоруси сами, без притисака споља, одреде како ће живети. „Знамо за ваш предлог да започнете рад на Уставу и сматрам да је то логично, правовремено и сврсисходно. То ће омогућити да се изађе на нове хоризонте у погледу политичког развоја земље. Русија остаје привржена свим нашим договорима, укључујући и оне који проистичу из споразума о Савезној држави и ОДКБ. Сматрамо Белорусију нашим најближим савезником и, безусловно, како сам вам више пута говорио, извршићемо све обавезе које смо на себе преузели, још од 1994. године, када ја још нисам био председник. Без обзира на то ко је тада био на власти, држава мора своје обавезе да извршава. Тако ћемо и да учинимо“, подвукао је Путин.
Истакао је да је Русија највећи инвеститор у белоруску економију: само атомска електрана чија је градња при крају вреди 10 милијарди долара, преко 50 одсто трговинског промета Минск има са Москвом, а у најзападнијој чланици Евроазијске уније ради више од 2.500 предузећа са руским капиталом. „Имамо стабилну и веома дубоку кооперацију у читавом низу сектора економије. Треба да наставимо заједнички рад и у сфери одбрамбене индустрије, где такође имамо велику сарадњу, укључујући и прилично осетљиве области. Наравно, и у војној сфери такође. Започињемо вишедневне војне вежбе које смо планирали и најавили још прошле године. Да не би било никаквих спекулација, по њиховом окончању руска војска вратиће се на места сталне дислокације“, истакао је председник Русије.
ПРАВА И ОБАВЕЗЕ РУСИЈЕ – ПРЕМА САВЕЗНИКУ Ове речи, наглашене током првог после неколико месеци сусрета двојице лидера, требало би пажљивије анализирати. Пре свега да „Белоруси треба сами и без притисака споља“ да одреде шта им је чинити и ко ће да их предводи. То значи да Москва неће допустити преврат у Минску који би се одиграо уз активно учешће и подршку Запада. А то се управо сада дешава. Како је рекао Путин, Москва ће извршити све обавезе које проистичу из безбедносних и интеграционих аранжмана са Белорусијом. А оне се, просто речено, своде на следеће: ако Лукашенко и његова влада затраже сваку врсту помоћи, па и војну, Русија ће то без оклевања учинити.
И још једноставније: као што Америка има право и обавезу да штити НАТО савезнике, тако и Русија поступа према важној чланици свог војног савеза. Зашто би неко то сматрао проблематичним, или изненађујућим? Ту чак није главно питање у томе да ли Русија жели да штити Белорусију – знајући да тиме најдиректније штити и сопствени опстанак – већ у томе да она мора да учини јер би у супротном изгубила међународну репутацију. Ко би још желео да се ослони на државу која оставља на цедилу најближег савезника? Зато ће војна директна помоћ и интервенција у Белорусији бити аутоматска и неизбежна ако Белорусија буде нападнута – било споља, било изнутра. Не треба заборавити да су многе државе последњих деценија биле атаковане и разбијене управо изнутра, што је на почетку личило на грађанске сукобе и ратове, да би касније испливало на видело које стране земље су стојале иза свега. Не треба сумњати да Русија неће чекати да „историја покаже“ како се све одиграло и ко је кога хушкао, финансирао и обучавао – већ ће деловати муњевито.
БОЉЕ СПРЕЧИТИ НЕГО ЛЕЧИТИ Други фактор је економија. Изгледа да Лукашенко више неће имати примедбе да „Русија жели да их прогута“, што је био његов изговор када је требало одбити дубљу интеграцију са Москвом. Руска економија је неколико десетина пута већа од белоруске (и руски БДП по глави становника је двоструко виши од белоруског), па је логично претпоставити да ће Москва лако да „прогута“ белоруска предузећа. Тим пре што су економије две земље компатибилне – Минск производи много тога што је потребно руском тржишту, а чак 10 милиона Руса ради у предузећима која су у већој или мањој мери прикључене на белоруску индустрију. А која је, пак, у већој или мањој мери већ под контролом руских инвеститора. Сад је Лукашенко спреман да понуди „тоталну економску интеграцију“, када је револуција дошла по своје: „Ови догађаји су нам показали да треба тешње да се држимо нашег старијег брата и да сарађујемо по свим питањима, укључујући и економију.“
Има ли, међутим, места упозорењима западних стручњака да су Кремљ и Лукашенко спремили „план“ за Белорусију, од којег би њени грађани требало да страхују? И да ли би, због свега тога, „западни лидери морали да реагују“, како у свом тексту у америчком „Форин аферсу“ позивају Мајкл Карпентер и Влад Кобец? Када текст од четири странице започиње, већ у четвртој речи, синтагмом „ауторитарни режим Александра Лукашенка“, а завршава се „бруталном диктатуром Кремља“ коју у Белорусији може да спречи једино – како кажу, уз подршку Запада – „лидер белоруског демократског покрета Светлана Тихановска“, онда се свакако ради о непристрасном, објективном и, изнад свега, избалансираном материјалу коме треба веровати.
Отуда је, несумњиво, и њихова забринутост за белоруски народ – принципијелне природе, вођена дубоком саосећајношћу и чистим правдољубљем. И то је у реду. Тамо код њих нико не хапси, не бије и не убија недужне демонстранте већ их дарују цвећем. Али, проблем је када такви аутори предвиђају „жесток отпор белоруског друштва“, где „западне демократије не смеју да буду пасивне“. То је, заправо, позив да Белорусија постане нова Украјина – ради „слободе и демократије“. Ово је у директној супротности са идејом Москве да Белоруси без уплитања споља одреде своју будућност. У поређењу са Украјином, ипак, постоје „две мале разлике“: Савезна држава и ОДКБ. И руска обавеза да спречи украјински сценарио у Белорусији. Кремљ ће се држати принципа да је боље спречити него лечити. За белоруски народ не треба бринути, јер према свим истраживањима тек 10 одсто грађана сматра да је Русија противник (гласачи Тихановске), док је као савезника види преко 80 процената становништва (бирачи Лукашенка). Они ће бранити своју земљу и пружиће свакако жесток отпор „украјинизацији“. Зато су „лекције из Сочија“ корисне – како за Лукашенка, тако и за Запад.